Rijaliti Srbija
„Pleme moje snom mrtvijem spava
Suza moja nema roditelja…“
P.P. Njegoš
Ovakva tišina i ovakav mrak što obitavaju u Srbiji poslednjih godina mogu se uporediti samo sa atmosferom na grobljima posle ponoći kada osim đavola sve spava mrtvim snom. Stanovnici zemlje pod kodnim imenom Srbija samo su prividno živi (piju, jedu, pare se, izbegavaju da plate porez, jedu govna i sanjare…) a u stvari to su tek hologrami nekada pravih ljudi od krvi i mesa, tek senke koje hode svetom bauljajući u svim pravcima bez pravog cilja pred sobom. „Hodam sad kao zombi, hodam sad kao zombi kroz noć…“, baš tako. Dok su bili živi ljudi u ovoj čudnoj zemlji nisu reagovali na vreme na sve ono što što im je razbojnička vlast naprednjaka radila (i analno i oralno i onako), što ih je besomnučno lagala, krala i varala sve prodajući im muda za bubrege, udeljujući im milostinju od 100 pa dva puta po 30 evara, dok se vrhuška te kriminalne organizacije sa skraćenicom SNS obogatila preko svake mere i to i dalje traje punom parom. Nisu ni prstom mrdnuli niti glas od sebe pustili kada su naprednjačke horde zauzimale sve institucije pravne države da bi ih ubrzo potpuno uništile, kada su prisvajali prirodne resurse kao što su zemlja, vazduh, voda da bi strani i vrlo sumnjivi tajkuni otvarali fabrike i rudnike i ostvarivali ogromne profite a na račun zdravlja žitelja Srbilenda, kada su paorima otimali poljoprivredna zemljišta e da bi ih investitori iz građevinske mafije pretvarali u velike i sve veće stambene prostore bez drveća, bez dečijih igrališta i bez nade, kada su devastirali gradove gore od svih osvajača kroz istoriju… Ćutali su i srpski intelektualci, radnici i seljaci i kada su napredni mafijaši gajili marihuanu na najvećoj plantaži takve vrste u Evropi njima pred nosom, kada su prodavali oružje državne firme za ličnu korist partije i bratije (i oca i sina a za svetog duha još traje istraga), kada su od „naših“ para pokupovali sve televizije sa nacionalnom pokrivenošću, prigrabili ih kao plen a sve kao po zakonu, kada su novinare prvo prisluškivali a onda im pretili da će ih strpati u džakove i kao prve mačiće baciti u reku (citat magarca Martinovića, šefa poslaničke grupe SNS-a u Narodnoj skupštini), kada je njihov čovek, nekada u samom vrhu te partije razbojnika, advokat zadužen za vezu sa „pravim“ kriminalcima Cvijan netragom nestao, da bi se nekoliko godina kasnije otkrilo da se, gle zanimljive slučajnosti, utopio ili će pre biti da je „utopljen“, niko nije za ovih devet godina primetio ni pokazao bilo kakvu ozbiljnu reakciju na činjenicu da je Prepodobni a Neuračunljivi Ali Baba Vučić postao Bog na zemlji upravo zbog toga „ jer ste vi to tražili“, pa evo vam ga… I evo nas, tu smo gde smo. Usrani i upišani od straha od virusa koji hara planetom a koji je naprednoj a našoj vlasti legao kao kec na deset. Kao da su ga oni sami, onako pametni i pokvareni-ljubi ih majka, izmislili. Narod koji i pre ove pandemije nije bio naročito živ sada je i zvanično mrtav ali ga o tome još niko nije obavestio. Ne pomažu tu vakcine, za ovo što se nama dešava nema leka apoteka. Dok smo još mrdali i disali, na početku naprednjačke epidemije, trebalo je bar da pokušamo da se suprostavimo itekako vidljivom neprijatelju koji nas je napao sa svih strana ali koji tada nije bio toliko jak i „umrežen“. Sada je odveć kasno. Okupacija je uveliko u toku, onih voljnih i spremnih na otpor i pobunu sve je manje, mrak je sve gušći a tišina sve glasnija. U potpalublju gde je većina putnika broda Titanik – Srbija smeštena voda ulazi u sve većim količinama ali ne čuje se ni muva da zuji. Muk. Zato na gornjoj palubi sve pršti od zvukova: narodnjačka muzika trešti pa ubija, pijani i drogirani glasovi napredne posade i oficira ore se pučinom, kapetan Aca preko brodske televizije ima još jedno od svojih bezbrojnih „obraćanja“ (istorijskih naravski) a za to vreme „naš brod tone, tone“ i postavlja se pitanje koje se inače nikada ne postavlja : za kim zvona zvone? Tek nekolicina onih najhrabrijih, naivnih budala, dok se dave sa ostalima u moru laži i obmana, u sebi recituju: „Vostani Serbije, davno si zaspala, u mraku ležala…“. Šta će tužni sužnji nego da pevaju o slobodi. U Zombilendu zvanom i Srbija i to je luksuz. Jer, zombijima je ionako svejedno. I zato ćute i prave se mrtvi. Ha, ha, prave se. Dobra fora.
Dragan Karalazić