Rijaliti Srbija
Ko o čemu Srbi o podelama. I ne samo na rečima nego se na tome ozbiljno radi svakog dana u svakom pogledu. Da neke druge stvari, naročito one korisne za sve, radimo tako zdušno gde bi nam bio kraj. Nama je svaki razlog i povod dobar da stanemo na suprotne strane barikade i da se svađamo, bijemo, pominjemo bližu i dalju rodbinu jedni drugima, ne slušamo jedni druge, svako priča svoju priču, svako za sebe misli da je najpametniji, najlepši, najbolji ili da je veća žrtva svetske zavere metaforički ali i stvarno, „delije“ i „grobari“, partizani i četnici, evrofili i rusofili, modernisti i tradicionalisti, liberali i konzervativci, pozicija i opozicija politička i svaka druga…
Ali, kada kažemo podela mi uglavnom mislimo da se nešto deli na dve jednake polovine. Pa tako, sada i ovde, govori se o dve Srbije koje su u nepomirljivom sukobu jedna sa drugom, ali i da su skoro jednake po broju pristalica jedne ili druge opcije, one koja je za promene sistema, za reforme, za članstvo zemlje u EU jer joj je tamo kao staroj evropskoj državi mesto, za sekularnu državu bez uticaja (uglavnom štetnog) bilo koje Crkve, sa naglaskom na SPC, za demokratiju i vladavinu prava i one druge konzervativne, koja ne želi da se menja, ne odriče se svojih mitova i legendi, preferira Putina (a o samoj Rusiji gotovo ništa ne zna), voli da ima Vođu kojeg će da obožava do imbecilnosti a korupcija koja se društvom širi poput kuge ne smeta im jer su u većini i sami u njoj do guše.
E, upravo ova druga a u stvari nabeđena „prva“ Srbija je većinska, slobodno se može reći i dvotrećinska i malo jače. To se najbolje manifestuje na izborima gde kada se prebroje glasovi, uz sve nepravilnosti i marifetluke koje prate izborni proces (naročito za vreme napredne-radikalske vlasti u poslednjih 14 godina), pobeđuju samozvani patrioti, fašisti i njihovi saučesnici u zločinu socijalisti i bulumenta ružnih, prljavih i zlih od krajnje levice do iste takve desnice što čini skupinu najpokvarenijeg ološa ne samo na političkoj sceni današnje Srbije i sve to, aproksimativno, u srazmeri 2:1.
Dakle, dve trećine građana ove naše male zajednice skoro uvek bira one najgore da ih predstavljaju i upravljaju državom jer oni tako liče na njih same. Sa njima mogu da se identifikuju, oni su im bliski po onim najvažnijim parametrima po kojima se meri vrednost ljudi, u našem konkretnom slučaju u odsustvu bilo kakvih ljudskih vrednosti. I zato je nemoguće ovde napraviti suštinsku, dubinsku, promenu u društvu, promenu sistema iz korena, okrenuti sve naglavačke i krenuti iz početka, od prvog razreda, azbuke, tablice množenja pa redom.
Nakon tzv. petooktobarske revolucije 2000.godine i rušenja „balkanskog kasapina“ Miloševića nova demokratska vlast je krenula dobrim putem predvođena dr Zoranom Đinđićem ali je njegovim ubistvom taj put zaustavljen, urađene su tek neke kozmetičke prepravke u, kroz istoriju po zlu poznatom, sistemu a zapravo je gotovo sve ostalo isto i čak i gore nego pre. Srpskom društvu, da bi preživelo, potrebno je veliko spremanje, od krova do samih temelja kuće, doma, domovine koja je, bar na papiru, Republika sa sve Ustavom i zakonima kao i ostale evropske i druge civilizovane države gde postoji demokratija, vladavina prava, sloboda misli i govora, nezavisni (od vlasti) mediji…
Ali, dvotrećinska Srbija ne voli ništa što nije laž, prevara, obmana, što nije poraz proglašen za pobedu, zavet i slične budalaštine jer to ne razumeju i ne znaju kako da se nose s tim, istina im teško pada na stomak. Oni polupismeni-poluusmeni jadnici sa margine iz razumljivih razloga prihvataju samo one najednostavnije poruke koje im upućuju njihovi gospodari („šta zna svinja šta je dinja“) ali tzv. intelektualna elita nacionalne (nacionalističke) provenijencije je u stvari najveće zlo ovog društva što su u praksi i pokazali kada su svojom pogubnom ideologijom, prodajući sirotinji raji muda umesto bubrega, doprineli rasturanju jedine države na ovim prostorima koja je imala nekog smisla (Jugoslavija) a danas podržavaju fašistički režim AV-a.
I ta, gora, strana našeg nacionalnog bića je prilično kompaktna, lako se uklapa u prevarantski sistem koji je ovde na snazi, čini se, oduvek. Ona, bolja, strana dodatno je podeljena, svaka vaška obaška, rogovi u vreći, i sve što radi je razmnožavanje prostom deobom. I žali se stalno na nepravdu a bez prave i efikasne akcije. Dakle, u Srbiji većina punoletnog stanovništva nije za normalno društvo gde upravljaju najbolji i gde svi imaju, po slovu zakona, jednake šanse već daje poverenje lojalnim, podobnim, jajarama i šibicarima i gde se jedan čovek pita za sve i odlučuje o svemu.
Vožd, Vođa, Firer, Žvalonja Prvorođeni, uništitelj svega dobrog, pristojnog i lepog, e, njega nam dajte da igra glavnu ulogu u ovoj tragičnoj farsi, predstavi koja je predugo na sceni pozorišta SERBIA a namenjena je prvenstveno širokim narodnim masama koje za bolje ne znaju, nisu nikada naučili da budu slobodni građani već uvek i samo podanici. I zato ovde nisu moguće reforme koje bi preokrenule situaciju u kojoj se ovaj ukleti brod pod zastavom „Samo Sloga Srbina Spasava“ (koji apsurd, jebote) oduvek nalazi, tone sve dublje a u potpalublju aplaudiraju i skandiraju ime kapetana koji je najodgovorniji za brodolom iako i sam posledica onog što ovo društvo godinama stvara i pretvara u prah i pepeo.
I kada je već sve zlo i naopako da ne zaboravimo ni našu milu i dragu Službu (ona nas sigurno neće). Služba je naša dužba. UDBA je naša sudba. OZNA sve dozna. Znate već. I onda, naravno, da najobrazovaniji, najkreativniji i pre svega najhrabriji beže iz ovog zloglasnog zatvora, iz ove diktature jer im je jasno da šut sa rogatim ne može. U poslednjih nešto više od godinu dana jedan broj ljudi je naivno poverovao da će „studenti“ napraviti neko čudo i kao sv.Georgije pobediti aždahu. Ali, to je nemoguća misija.
Matematika je egzaktna nauka: dve trećine bilo čega uvek je više od jedne trećine.
Kraj priče.
Piše: Dragan Karalazić