Rijaliti Srbija
… slobodno nastavite niz ili nepotrebno precrtajte, ne brinite, biće toga još. Biće svega i svačega u našoj maloj zajednici ali ničeg normalnog jer ovo je Srbija brale, zemlja da (ne) prevrne.
Prvomajski uranak je izvestan, roštiljanje u prirodi, mlako pivo i jevtini rizling (i „domaća“, naravno) i pesme će biti ali ne i one „da nam živi, živi, rad“ jer je ovde to praznik nerada kao i decenijama pre. Ko ovde živi od rada taj je luzer, onaj kome je gospođa Tranzicija maćeha i kome su ostala samo mutna sećanja na neka bolja vremena iako nije sigurno da je takvih vremena na ovim prostorima ikada i bilo.
Možda dok smo bili drugovi i drugarice, otkada smo postali gospoda sve je otišlo dođavola., pa tako i praznici. Što se tiče ustanka od ta posla u ovom tamnom vilajetu nema ništa, zaboravite na to. Kao što smo kolektivno, i kao država i kao društvo, skoro pa sasvim potisnuli sećanje na recimo Drugi srpski ustanak čija je godišnjica bila 23. aprila pod vođstvom Miloša Obenovića, ubice Vožda Karađorđa, a koji onomad reče: „Eto mene, eto vas, rat Turcima“ pa se posle utalio sa okupatorima i enormno se obogatio (a koliko se bahatio to je posebna priča).
To je bilo pre više od 200 godina i odonda nismo kao narod, u civilizacijskom smislu, baš nešto napredovali. I dalje biramo Vođu umesto sistema, još uvek smo u većini podanici a ne slobodni građani, i dalje ne znamo na koju ćemo stranu, „ni na Istok ni na Zapad“, lutamo od nemila do nedraga što smo itekako i zaslužili. Kao što smo zaslužili ovog sadašnjeg firera Žvalonju koji se lažno predstavlja kao predsednik Republike i svih građana a svi znaju da je to farsa i prave se blesavi i glasaju za istog svaki put i opet.
I onda ko o čemu ovde se stalno i javno i tajno priča o izborima, pa kada će biti, dal’ u junu ili decembru ove godine ili krajem iduće, pre ili posle EXPO-a, da li parlamentarni i predsednički zajedno ili odvojeno, ko će s kim, ko je naš a ko izdajnik i sve tako u krug. Jasno je kao dan da nas Šef mafije sa Andrićevog venca zajebava jer mu se može. Još uvek.
Ako mu istraživanja javnog mnjenja koje radi svakodnevno pokažu kada je pravi trenutak da raspiše izbore na kojima će sigurno pobediti onda ćemo saznati i datum održavanja istih. U međuvremenu predizborna kampanja je u punom jeku, „nenadležna predmetna institucija“ obilazi gradove i sela, otvara neke fabrike i puteve a sve kao fol, sve su to „Potemkinova sela“ ali izgleda stvarno ako gledate blatoidne televizije Pink i Informer.
Najsvežija koska koju je bacio da se oko nje glođu protivnici režima i ono malo nezavisnih i slobodnih medija je najava izbora početkom jula, letnjeg meseca kada mnogi odlaze na odmor i neće biti prisutni u svojim prebivalištima pa neće moći ni da glasaju a Veliki Prevarant računa da su to glasovi protiv njega dok će njegova glasačka vojska disciplinovano ostati kod kuće i izaći na birališta.
I dok On sabira sve svoje kapacitete u ljudstvu i materijalu njegovi protivnici još uvek nisu sigurni ni s kim će i u kom formatu izaći na izbore, studenti u blokadi hoće sami, deo opozicionih stranaka ih podržava a deo hoće u posebnoj koloni u izbornu trku, o predsedničkom kandidatu nema ni govora iako se rektor beogradskog Univerziteta Đokić pojavio kao mogući lider antirežimskog bloka, svi pomenuti su kao na istoj strani ali izgledaju kao „svaka vaška -obaška“, što nije ništa neobično za srpske prilike.
Ono što upada u oči je da o izbornim uslovima više niko ne priča, mnogi se nadaju „mađarskom scenariju“ što je sasvim u redu jer poznato je da nada poslednja umire a i ništa ne košta ali kada se u izbornoj noći prebroje i prekroje glasovi i kada matematika kao egzaktna nauka stupi na scenu biće poznato da li ima uslova za nadu ili za depresiju koja se ovde odavno odomaćila. Šta reći, plivajmo dalje, „daleko je Amerika“.
Piše: Dragan Karalazić