Srpski „barbarogenij“ radi punom parom, gde god da je – u Beogradu, Šapcu, Nišu, Subotici, Leskovcu, Kosovskoj Mitrovici… Ni jednu instituciju ne ostavlja celovitom, delotvornom, humanom… Pa zašto bi onda „barbarogenij“ ostavio i svedočanstvo o čoveku koji ga je opisao, dešifrovao i na svetlost dana izneo dubinu njegove pogubnosti. Da, šabačka palanko, reč je o Radomiru Konstantinoviću, srpskom književniku i filozofu, tvorcu sintagme o „srpskom barbarogeniju“, čoveku čijim bi se stvaralačkim poduhvatom dičile evropske i svetske kulture! Da su ga imale, dale bi mu počasno mesto u svojim enciklopedijama, podigle spomenike velikanu, imenovale svoje najelitnije kulturne i prosvetne ustanove njegovim imenom! Ali, srpski „barbarogenij“ sa svojim pipcima i u šabačkoj palanci pokušava suprotno – da zatre ime i delo Rada Konstantinovića, pisca epohalne osmotomne studije Biće i jezik, eseja Filosofija palanke, romana Dekartova smrt i brojnih drugih književnih i filozofskih tvorevina, čoveka koji je za prijatelja imao Samjuela Beketa!
Povod za ovaj tekst je odluka šabačkog palanačkog „barbarogenija“ da prekine dalje finansiranje štampanja „Sabranih dela Radomira Konstantinovića“ započeto pre nekoliko godina u izdanju Fondacije „Stanislav Vinaver“ koja su priredili Gojko i Iva Tešić. To je prvo što su „barbari“ – rušitelji i zatirači etike i estetike ovoga društva odlučili nakon osvajanja vlasti. I upravo je pokušaj da se spreči štampanje Konstantinovićevih knjiga i oda počast jednom od najznačajnijih građana-stvaralaca ovog društva u drugoj polovini 20. veka, egzistencijalna samopotvrda „palanačkog duha“ koji je Konstantinović oslikao.
Ne, ne radi se o novcu, sitne su to pare za budžet ovoga grada koji je na upravu dopao šabačkom “barbarogeniju“: radi se o stanju duha, kulture, etike i estetike koju nam „barbarogenij“ nameće i formatira nas! Ali, ako mislite da ćete „zaturiti“ u zaborav Konstantinovićevo delo, varate se: ono nadilazi sitni palanački duh i mizoginiju moralnih dušebrižnika ovog društva. Zato i mrtav, Konstantinović poručuje da nam je „iskustvo palanačko“, i da je u palanci „…izvrgnuto ruglu sve što je pojedinačno, s mržnjom na svaku različitost, pravo na protivurečje, uskraćeno je.“ Ali, nije Konstantinović omražen u srpskoj palanci samo zbog knjiga, već i zbog svog antiratnog angažmana 90-tih godina kada se stavio na čelo srpskih intelektualaca („Beogradski krug“) koji su ustali protiv srpskog nacionalističkog ludila koje nas do danas nije napustilo. Zato je on i danas „autošovinista“, „izdajnik srpskog naroda“, „drugosrbijanac (po seriji tribina „Druga Srbija“ koji je organizovao „Beogradski krug“ 1992. godine). Ima li u poslednjih trideset godina značajnije rečenice od one koju je Konstantinović izgovorio na temu srpskog nacionalizma i njegovih posledica: “Ako vas pitaju šta je Druga Srbija (šta je bila, šta jeste, šta će biti), slobodno recite, Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom“. Od svih Konstantinovićevih književnih i filozofskih „grehova“, za srpske nacionaliste ova je rečenica njegov najveći greh: ona odzvanja njihovim uspaljenim mozgovima do današnjeg dana – podseća ih na ono što su bili, što su danas i opominje ih na ono što su smislili za budućnost ovoga društva.
No, „barbari“ da bi ste se „resetovali“ od greha prema Konstantinoviću, mogli bi ste učiniti nekoliko gestova koji bi pokazali da i među vama ima onih koji prepoznaju istinsku vrednost duha društva i njegovog pojedinca: nastavite sa štampanjem Sabranih dela Radomira Konstantinovića; nekoj od šabačkih ulica i trgova, dajte Radovo ime; šabačku osnovnu školu koja nosi ime pravoslavnog sveštenika koji je veličao Hitlera i širio mržnju prema Jevrejima – preimenujte! Eto vam prilike da pokažete da niste samo varvari! Usta su vam puna reči o greškama vlasti koja je pre vas vodila ovaj grad, i zato, na tom „tragu ispravljanja grešaka“ predlažem vam da zaista ispravite jednu kolosalnu grešku prethodne vlasti – preispitajte odluku o dodeli književne nagrade „Vinaverov venac“ nacionalisti i šovinisti Matiji Bećkoviću! U svojoj neobaveštenosti o nepočinstvima ovog nacionalističkog ideologa, šoviniste i propagatora, dobronamerni ljudi ovoga grada su ga 2020. godine okitili lovorikama i dodelili nagradu koja nosi ime čoveka koji je početkom 20. veka u Šabac donosio svetlost evropske kulture, a srpski jezik učinio evropskim nasleđem. A on – Bećković, zloupotrebljavajući prelepi srpski jezik (zajedno sa Mihizom, Ćosićem i drugim sejačima mržnje), koristio ga je za raspirivanje nacionalističkog i šovinističkog zla. Više od pola veka Bećković među Srbima peva zlurade pesme po Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji kroz koje je postao ideolog bede i propasti, a ne života i lepote. Rade Konstantinović je na drugoj strani – osunčanoj, toploj, ljudskoj – koji je Srbima dobronamerno poručivao da nacionalizam vodi naciju na groblje, u samouništenje.
Zato, šabačka palanko jesi li u stanju da pobediš „barbarogenija“ u sebi i nagon za samouništenjem, ako jesi, traži odgovor na pitanje, gde je Rade?
U Šapcu, 21.01.2023.
Autor poznat Redakciji