Samo nas mašta sprečava da neprekidno mislimo o smrti“.
(F. Bakman, Slika s morem)
Ima li večeras nelagodnije išta od dosadne ove januarske, sa snegom pomešane prljave kiše,
U hladnim naletima padajuće, ukrštene vetrom?!
Možda – da ne pominjem brojna društvena i individualna zla i muke – od te zimnje balade depresivne, čemernija jedino pomisao je na ljubav gromopucateljnu,
neuzvraćeno doživljenu,
Na nadu usahlu, verovanje pusto, odeveno tugom zloslutnom i pulsirajućom setom.
No, opet, ljudsko trajanje u zabludi toj nipošto spolja ne mora celo ni ružno, ni gorko da bude, još manje tragedija kakva, totalni poraz emotivni,
Nipošto životni slom.
Jer, dešava se – a tako je s nama i bilo! – da se epizoda sumorna ta u prelepi kratki san pretvori, u iluziju čistoga neba, u bajku božanstvenu, svilenu, meku,
U bistru vodu, u opojnu šumu,
u laž med(e)nu zavodljivu,
U nepostojeći, u mojoj glavi uporedni, u ludom srcu satkan sunčani, veseli šareni svet.
Da: „Um od….slova i papira“ (A. Dedić) a strašću i zanosom telo ispunjeno,
Trag obojen naklonošću jednostranom, neizmernom, veličanstvenim očinjim svetlom obasjanom,
Začinjenom magijom čarobnom, prekrasnom,
Obećavajućom voćnom mesečinom.
Ipak, svet taj u senci t(r)ajno turobnim sivilom i muklom tišinom prožet beše, pokušajima uzaludnim, suštinskom samoćom, sterilnom,
Laganim, postepenim izdisanjem.
Pokapan suzama duše, neprolaznim, suvim,
Zavaravajućom nostalgijom romantičnom,
ranjenim mitom, oštrim dubokim bolom.
Poezijom stresa i guste magle,
Nadošlim rimama teskobe i straha,
Na ulicama, po trotoarima mokrim, u kafanama, u gužvama lica otuđenih, gluvih,
Pa i međ’ izbledelim zidovima stana.
Kroz orošene prozore zadržavam pogled na pognutom drveću golom,
Melanholičan, mrtvim okružen stvarima koje okivaju i prete,
Evo, stežu me nevidljive ruke i sada, u očajnoj tmini,
Onda mi se vraćaju, opsedaju me mlade slike njene dok sedim ukočen kao uklet za praznim, raklimatanim stolom.
P.S. Okrajak njenog ovlašnog poljupca rastanka još na mom ostarelom obrazu bezmalo okamenjen stoji.
(Ne pomera se, sećajući se svega, spreman da se tû, na licu, jedared i upokoji.)
Dok preostale godine „sitne“ i rituale naše prošle: kafe, večere, cigarete, melodije, vožnje, filmove odgledane u dvoje (…),
Propuštene šanse, naše daljine, „slomljene“ razgovore, zaustavljene misli,
Izostale zagrljaje i pramenove zalutale sreće,
umorno s blagim smeškom u sebi, zenica suženih, obrva podignutih – ne prestajem da brojim.
„Vaše prisustvo me je radovalo – bez vas zaista ne bih bio niko i ništa. Zato ću vas samo kratko dotaći po mišici – ne, ne skrećite pogled ka meni – a onda ću da se iskradem….“ (Džulijan Barns, Odlazim/o/)
Zoran R. Tomić
