PISMA ČITALACA
Poštovani!
Da li će u ovoj državi da vlada pravo, da se po Ustavu i Zakonima u ovoj državi vlada ili će nastaviti da caruje nepravda zavisi i od vas, da li ćete da mi se pridružite ili će te da okrenete glavu na drugu stranu, da je kao noj zabijete u pesak.
Molim da ovo moj dopis pročitate i da mi pomognete da ostvarim svoja elementarna ljudska prava koja mi po Ustavu i Zakonima ove države pripadaju. A prava su mi pogažena na taj način što sam sedamdeset godina živeo u pakla. Toliko sam proveo u njegovim tamnim, dubokim odajama. A za čudo ni danas nije bolja situacija. Ja živim kao rob, ja živim u golootočkom sistemu vrednosti.
A pakao je nastupio onog trenutka kada je država mog oca Lazara Babić, 1951. Godine, optužila da je „državni neprijatelj“, uhapsila, bio je sedam meseci pod istragom a zatim ga sa grupom od 11uhapšenih ljudi transportovala na Goli otok.
U Vinkovcima je kompozicija od 20 vagona u kojima je do tada transportovana stoka, zaustavljena. I to na način što su četiri zadnja vagona ostala na glavnom koloseku a ostali vagoni su skrenuti na sporedni, a na ta četiri vagona iz pravca Beograda naletela je samo lokomotiva brzog voza i sravnila ih sa zemljom, pretvorila ih u prah i pepeo.
U vagonima su se nalazili zatvorenici okovani u lanci i katance, bili su privezali lisicama za sedišta tako da nisu imali bilo kakvu šansu da se spasu.
Ne postoji ni jedan dokaz koji bi ukazao da to nije bila nameštena, iscenirana železnička nesreća.
U njoj je stradalo po izjavi očevidaca oko 120 ljudi. Već sledećeg dana, 7. novembra 1951. godine, novine su objavile da je do nesreće stvarno došlo ali da je stradalo samo 17 ljudi.
Isto tako po izjavi očevidaca svi oni koji su ostali u životu ali nisu mogli da budu dalje transportovani jer su bili teško povređeni, bili su bez ruke ili noge na licu mesta sa metkom u čelu završavali su svoje jebene živote. Ista nesreća dogodila se, 28. aprila 1951. godine, na istom mestu, kod istog otpravnika vozova u kojoj je stradalo više od 40 ljudi.
O toj nesreći pisale su i američke novine.
Moj otac je u metalnom sanduku dopremljen u Šabac i u toku noći bez rodbine i prijatelja na Donjošorskom groblju kao bezvredna vreća bačen u jamu.
Niko nije utvrdio da li se u sanduku stvarno nalazio stradali Lazar Babić pa ni ja kao njegov sin nisam mogao da vidim lik svog mrtvog oca.
Majka ga je prepoznala po belim vunenim čarapama (gle čuda, mrtvi ljudi se ne prepoznaju po licu i ostalim karakteristikama tela) već po odevnim predmetima. Kad sam majku pitao zašto je to uradila rekla mi je da su joj tako naredili, da su je ucenili.
Da se u metalnom sanduku ne nalazi mrtvo telo moga oca ja sam danas potpuno u to ubeđen.
Ja sam kao i moja majka trpeo svo vreme svoga života ona od smrti svoga muža a ja od smrti svoga oca strah visokog intenziteta.
Strah je delimično bio uzrokovan i pretnjama, bili smo izloženi napadima i ružnim glasinama pre svega komšija, živeli smo neprestano u neizvesnost trpeli smo teške duševne bolove prouzrokovane smrću drage osobe.
Bolovi su bili jako izražene trajali su, traju i trajaće i u budućnosti.
Bila su nam povređena prava ličnosti, čast i ugled, bio nam je narušen lični i porodični integritet i to pre svega višegodišnjom torturom državnih organa usled čega je povreda izuzetno teška dugotrajna povremeno jako izražena. Duševne boli su duboki, živeli smo u neizvesnosti bolu i patnji.
Strah kod mene nastao je nakon pogibije moga sada pokojnog delimično rehabilitovanog Lazara Babić i traje evo skoro 70 godina. Održavan je između ostalog pretnjama na proslavama, na raznim skupovima, čelni ljudi države govorili su na njima da znaju ko je neprijatelji države i društva i da će ih ako zatreba za noć pobiti, drugi su opet govorili kako su malo ljudi pobili kao „državne neprijatelje“ a većina tih ljudi oko 70% bilo je nevino.
Jedno vreme 90-ih godina prošlog veka bio sam i sam praćen od strane državnih organa ali nikada nisam saznao zašto je to rađeno, verovatno kao sin državnog neprijatelja i ja sam bio predodređen za likvidaciju. Zbog svakodnevnih stresova i trauma torture ponižavanje omalovažavanja nisam mogao da u punom obimu osećaj životne radosti koji su imali drugi građani ove zemlje.
Kroz ceo svoj dosadašnji život živeo sam u moralnom bolu, u stanju neizvesnosti plašeći se sve vreme spoljnih događaj. Bio sam u stanju tuge zbog gubitka roditeljske pažnje, moralne podrške, ljubavi, nege, nežnosti, mogućnosti roditeljskog vaspitanja. Sve je to dovelo do melanholije i depresije u koju povremeno i danas zapadam. Pod stalnim stresom živeći u bolu posle šeste godine, odnosno posle pogibije oca, oboleo sam od jedne vrste epilepsije, zadnji napad epilepsije doživeo sam u 2020. godini, izgubio sam svest, ležao 30 sati u komi, lekarska komisija sastavljena od pet lekara dijagnostikovala je da ću živeti samo dva dana a ja sam se. na moju sreću, iz stanja mrtvili, probudio.
- Država mi je ubila oca a zatim je pokušavala na sve moguće načine da i meni oduzme život. Zašto?
- Celo vreme mog života država me je na sve moguće načine prisiljavala da zaboravim ubistvo oca a sa njim još i 120 drugih stradalnika, njegovih saputnika, da zaboravim 10.000 likvidiranih ljudi u Beogradu, 2.000 ubijenih na Starom železničkom mostu u Šapcu, da zaboravim kakve je sve zločine država činila.
- Kao osmogodišnjak gledao sam kako mi po nalogu države tri puta siluju majku. Zašto?
- Proterali su me iz grada u koji se moj deda pre 150 godina doselio u kojem se moj otac rodio, u kojem sam se i sam rodio. Zašto?
- Kada sam se iz progona u kuću vratio a koja je u to vreme bila jedna od boljih kuća za stanovanje, bila je do temelja srušena. Zašto?
- Morao sam kao nepodoban građanin da se selim iz grada u grad, iz stana u stan, iz škole u školu. Zašto?
- Raznim mahinacijam oduzeli su mi dve godine normalnog života. Zasto?
- Devedesetih godina prošlog veka bio sam od strane državnih organa praćen. Bio sam verovatno kao što je i moj otac bio određen za likvidaciju. Zašto?
- Kao magistar ekonomskih nauka direktor me je rasporedio na mesto portira. Zašto?
- Nisu želeli da me gledaju u preduzeću kao nepodobnog građane, radnika i zato mi je direktor preduzeća uručio potvrdu u kojoj je naveo da 20 godina, sve do penzije, ne dolazim na posao a da platu primam sa mesta portira. Zašto?
- Kao nepodoban radnik tri puta sam isteran iz preduzeća a kad sam hteo da pređem u drugo nisu mi dozvolili. Zašto?
- Dve godine nisam primao zaradu, nisam imao iz čega da plaćam struju, živeo sam sa porodicom u mraku. Nisam imao socijalno osiguranje ni ja ni moje dve ćerke, te tako nisam mogao da se lečim.
- Kad sam u svoj dosije nameravao da priložio rešenje o magistraturi bili su šokirani, ljuti i ogorčeni pa su mi i iz besa iscepali rešenje, radnu knjižicu i ostalu dokumentaciju koja se nalazila u mom dosijeu. Zašto?
- Moja reč nema težinu i važnost kao što ima reč ostalih građana. Zašto?
- Ja živim u golootočkom sistemu vrednosti, ja sam građanin trećeg reda, ja sam rob. Zašto?
- U radnom odnosu nalazio sam se 40 godina i šest meseci a u penziju sam otišao sa 39 godina i šest meseci. Zašto?
- Za mene ne važi Ustav ni Zakoni ove zemlje, obaveze se podrazumevaju. Zašto?
- Tražio sam da mi država vrati ono što mi je na silu uzela, otela, što mi po Ustavu i zakonima ove zemlje pripada. Nisam naišao od strane pojedinih institucija i pojedinaca na razumevanje. Zašto?
- Čak šta više bio sam izložen pretnjama i ucenama pa tako sudija Apelacionog suda u Beogradu Dragane Boljević u svom obrazloženju presude zavedene pod brojem Gz2538/29 kaže, citiram: ”…nakon čega je pravično da se pitanje rehabilitacije više ne otvara zarad društvene stabilnosti”. Kojeg društva. Onog kojeg ona stvara i u kojem ona misli da jedina vlada. Sudija mi poručuje da ako nastavim sa traženjem rehabilitacije svoga oca postaću neprijatelj države, postaću rušilac društvenog sistema.
- Pokušao sam da potpuno rehabilitujem mog oca Babić Lazara i nisam u tome uspeo a ona mom ocu po Ustavu član 35 stav dva i tri, pripada.
- Država neće da poštuje svoj Ustav i zakone. Zašto?
- Ako država neće da poštuje pravila koje je ona donela uzimam sebi za pravo da i ja više ne poštujem ista. Zbog toga će država morati da me hapsi, zatvara pa na kraju kao neposlušan građanina liši života, kao što je i sa mojim ocem uradila. Ako mi se bilo šta desi odgovorna za to biće država.
- Osam godina traje sudenje u vezi podele imovine pred nižim sudom a sa mojom bivšom suprugom. I svi su izgledi da se neće završiti do moje smrti. A taj će sudija sutra da napreduje.
- Policija je savetovla moju bivšu suprugu da mi ruši kuću. Ona je to izjavila na sudu. Policija to negira. Jer policija je dužna da štiti privatnu imovinu. Ne znam ko je u pravu i zašto niko ne odgovara. A ta laž me je kostala 5.000 evra.
- Za pomoć sam se obratio svim pojedincima i institucijama od ministarstva za ljudska prava, pravosuđa, odboru za ljudska prava i pravosuđa, visokom savetu sudstva, ustavnom sudu, predsedniku republike, medijima štampanim i mnogim drugim ali nisam naišao na razumevanje.
Predsednik drzave izjavljuje na medijima da predstavnici vlasti moraju da razgovaraju sa građanim i da rešavaju njihove probleme ali ga oni ne zarezuju ni za… To može jasno da se vidi iz mog slučaja.
Mnogim institucijama sam postavio jedno veoma lako pitanje a na njega nisam dobio odgovor a ono glasi: “Kako lice koje je država oglasila kao neprijatelj države i društva a zatim ga lišila života može da ostvari svoja prava koja mu po Ustavu i Zakonima ove države, pripadaju?”
To sada pitam i vas i očekujem da će se pojaviti neko ko može da mi da odgovor na postavljena pitanja.
- Da li ja treba da krenem u štrajk glađu da bi ostvario svoja elementarna ljudska prava ?
- Zašto sam sedamdeset godina diskriminisan u odnosu na ostale građane?
Ovo je samo mali deo od onog što sam u paklu doživeo.
Ovim putem želim da Vas upoznam šta sam u proteklih 70 godina doživeo, preživeo.
Nadam se da će te mi pomoć da se zajedno izborimo da u ovoj državi vladaju Ustav i zakoni.
Unapred zahvalan!
Dušan Babić
