Sa profesorom Merdovićem, predsednikom Šabačkog šahovskog kluba, bio sam gost regionalnog takmičenja dece u šahu, u selu Zminjak. Preciznije u osnovnoj školi „Jovan Cvijić“. Prvi put sam tu. Ono što sam očekivao, prevazišlo je sva moja očekivanja. Škola sređena, u hodnicima nas dočekuje buljuk dece. Graja, pred otvaranje takmičenja. Razgledam školu. Po zidovima kaligrafski ispisani tekstovi. Na jednom uramljenom dokumentu saznajem da je škola sazidana davne 1841. godine. Znam iz istorije Šapca da osnovna škola „Vuk Karadžić“ spada u red najstarijih obrazovnih ustanova u Srbiji a izgrađena je u periodu 1885-1887. Dodao bih da je najstarija u Šapcu, jer je starija škola kraj crkve razorena u I svetskom ratu.
Osnovna škola u Zminjaku otvorena je kao jedna od sto škola osnovanih u Srbiji. Škola je imala internatski karakter i regionalni značaj. Dok deca udaraju po šahovskim satovima i razmišljaju o sledećim potezima, zaustavlja mi se pogled na ormanu koji pristaje nekom muzeju, predmeti koji su za nekog arheologa. A direktor, po zanimanju profesor fizike, mi saopštava da se u sefu škole nalazi zub mamuta. Podsećanje na neka bića koja su davno živela na ovim prostorima.
Pripremajući rukopis „120 godina šaha u Šapcu“ naišao sam na tekst mr Milana Jovičića (mostarski Sarajlija, nacionalni šahovski majstor) gde između ostalog piše: „Pisati ili govoriti o bliskosti života i šaha, na osnovu sospstvenih spoznaja i kapiciteta memorisanih saznanja, uz sistematizaciju razmišljanja u vezi šaha i života, nije ni lako, niti dostupno običnim licima, ali meni kao šahisti i visoko obrazovanom čoveku, veoma je prijatno i prihvatljivo.
Razmišljajući, kao profesor u sistemu obrazovanja, koliko je korist svim roditeljima koji istinski i svojski sa velikom ljubavlju odgajaju svoju decu, konkretna spoznaja svih navedenih vrednosti mojih. razmišljanja i događanja u šahovskoj igri i njenim mogućnostima, koje su nesagledive i često nerazumne običnim induviduima.
Posebno mi je želja, da roditelji istinski shvataju i razumiju potrebu pravilnog odabira bavljenja svoje dece, van obrazovnog sistema, da shvate ulogu i značaj šahovskih igara, a ne samo trajnog surfanja po kompjuteru ili igricama na mobitelima ili nekim drugim procesima bavljenja, što lično utiče i na njihovo zdravlje.
Mnoge šahovske istine i zablude imaju svoje nevidljive sijenke u realnom životu, tako da mnoga iskustva mogu da se koriste u oba smjera, od šaha ka životu i obratno.
Zato, ukoliko naši roditelji školske dece pažljivo i smireno promišljaju, saznaće koliko je toga povezano nevidljivim nitima u naoko složenim odnosima ličnosti za šahovskom pločom i u životu..“
To me podsetilo na reči gospodina Jorgića, prilikom otvaranja Svetosavskog turnira u šahu u Šapcu, kada je izložio iste stavove, koje su prihvatili i misionarski sproveli u delo u Zminjaku svi koji su u organizaciji. Imao sam čast da sa njima izmenjam misli o sličnosti šaha i života, a i bitnosti drevne igre za razvoj dečije sive mase. Svi su metematičke i tehničke naobrazbe. Ali bio je prisutan i novopridošli sveštenik, takođe igrač šaha, sa kojim smo izmenjali misli iz Biblije i savremenog života. Sličnosti. Srećni, srećan sam napustio Zminjak. Pun utisaka ljubavi među ljudima, i ambijenta u kojem su deca odrastala.
Jovan Rukavina
