Dragi moji,
izgleda da smo, kako kaže ona stara izreka, „doterali cara do duvara“, odnosno da je naš samostalni pregovarač, i sebe i nas uveo u ćorsokak. Po starom, oprobanom receptu, srpska opozicija, ali i Crkva, Akademija nauka, intelektualci, dijaspora, celokupna srpska javnost i građani, prepustili su olako jednom čoveku da reši nerešivo… jer, što bi se oni lomatali i upinjali u nečemu, čega se ovaj prihvatio, a zna kako će proći. Licemerno je čekanje da naš pregovarač „kljokne“, kako bi onda upirali prstom, svi u njega kao krivca… Nije fer. Kao što nije fer, da ni pregovarač o svojim pregovorima sa belosvetskim moćnicima i kosovskim Albancima, ne obaveštava nikog od gore nabrojanih.
Loše, loše, da gore ne može biti. Pa dobro, šta sad uraditi? Pljuvati po pregovaraču i vajkati se da je sam sebe doveo uza zid, pomenuti duvar… Ne. I to bi bilo licemerno… Lepo nas je, još davnih dana, izvestio da on neće da bude Predsednik Srbije, da mu ne pada na pamet… pa ipak pristao… I tada sam javno pitao: ko stoji iza toga… ali i zašto…
Očigledno je da je naš samostalni pregovarač prihvatljiv moćnicima u tim pregovorima, ma koliko se on busao da to nije tako… Iz tih pregovora, Albanci sa Kosova su dobili sve, a Srbi ostali bez ičega, čak i onog što je dogovoreno, nekakve autonomije za Sever Kosmeta.
„I šta ćemo sad“, što kaže ona Konstrakta? Da opet pokažemo neviđeni talenat, i da opet pokušamo da, majstorski propustimo šanse, koje se otvaraju, ma ko o tome, šta i kako mislio… Zato, ne treba biti „uvređena mlada“, niti iskazivati animozitet prema ponuđenom i odluci pregovarača da pozove u pomoć, pred konačni rasplet. Nije momenat. Nije istorijski trenutak. Znam, već neki kažu, jeste, ali on je sve radio ne pitajući ikoga… Tačno… Ali zar Srbija, i svi mi zajedno, nismo važniji od naših sujeta, nepodnošenja, političkih borbi i međusobnih verbalnih sukoba. Sada je trenutak da za čas odložimo tu političko-stranačku municiju i prepucavanja i pokažemo da možemo da donesemo teške odluke, svi zajedno… da preskočimo taj naš Rubikon i kažemo da smo mali narod, ali ponosan i sa istorijom… jer i posle svega ovoga, što nam se dešava, mora se živeti, ovde, između Drine i Morava, na ovom brdovitom i razuđenom Balkanu… Birajmo život, i donosimo odluke koje će omogućavati život… Sve ostalo je pivska pena… Kad se slegne, nema je…
Srbi su poznati po inatu. To im je jedna od osnovnih karakteristika. Ima i onih, znam ih podosta, koji neće ni kako oni hoće… Nekada je inat i dobar, kao u sportu… ali u životu, u velikim stvarima, teškim odlukama, ne sme biti inata i ne može pobedu da odnese naša sveprisutna strast i burna emocija… ne, to vodi u poraz… Mora se koristiti pamet, iskustvo, mudrost… Takav je danas trenutak, koji istorija neće oprostiti…
Da Cezar nije bacio kocku i prešao Rubikon, Rimskog carstva ne bi ni bilo… bacio je kocku, doneo odluku, prešao tu reku i opstalo je Rimsko carstvo… Da li je bilo kolebljivaca, smutljivaca, secikesa, račundžija, mutivoda, palamudara…. sigurno… oni su uvek tu… na broju, ali je mudrost i odlučnost bila kolektivna, a vođa postao pobednik… Sve ostalo je istorija… a ona uči životu… Mi smo izabrali, ili je vreme izabralo nas, da stvaramo i živimo istoriju… Takav je čas… Dole sujete, dole licemernost… Odigrajmo hrabro i složno… Pa ćemo posle toga da analiziramo i tražimo odgovore na pitanja koja nas muče…
Pri tome, moramo znati, crvene linije ne smemo preći… Sudiće nam pokoljenja…
Sve Vas volim i pozdravljam.