U nekim vremenima, onim koje su obeležavali ratovi, inflacije i beda, opšta nemaština, lokalni, šabački žestoki momci su imali jedan veliki problem, koji je bio vezan za susrete sa policijom, saslušavanja u zgradi SUP-a, i uopšte, sve što je bilo u vezi sa tim postupcima, kod njih je izazivalo strah, jer su znali da policajci, iz tog vremena, nisu baš nežni, naprotiv…
I tako, stupe u kontakt sa mnom kao braniocem, preko posrednika, naravno, dvojica šabačkih najpoznatijih momaka sa one strane zakona, uz molbu da im nekako obezbedim saslušanje direktno kod Istražnog sudije Okružnog suda u Šapcu, legendarnog Milana Popovića, kojeg su svi zvali, Šerif…
Stupio sam odmah u kontakt sa kolegom i dogovorio datum i vreme, otišao u njihov, tzv. štek, dovezao ih do iza zgrade suda, i zajedno sa njima dvojicom, pravac kod Milana Šerifa u kancelariju.
Brzo smo završili sve formalnosti, dali su svoje iskaze u svojstvu okrivljenih, i Milan je naravno, rekao da moraju da idu u pritvor, koji je tužilac predložio, a sud odredio. I tu nastade iznenadni problem.
Naime, njih dvojica, nikako nisu želeli da ih u pritvor u šabačko selo na periferiji grada, odvozi policijsko vozilo i sprovedu policajci. Insistirali su na tome, da ih do pritvora odveze sudsko vozilo. Naime, strah je bio veliki, od mogućeg fizičkog udara policajaca na njih dvojicu, jer koliko se sećam, slučaj za koji su odgovarali je bio baš takav, da bi batine bile, čini mi se neizbežne.
I onda, kao na nekom filmu, istražni sudija sa osmehom reče, da sud ima vozilo, ali da nemaju benzina da bi ih mogao odvesti do Zatvora u Bogosavcu… Šmeker, kakav je inače bio, Šerif je našao neverovatno rešenje problema. Želeo je da ih sačuva po svaku cenu, a da učini i meni koji sam ih ipak doveo na sud, iako su bili državnim organima nedostupni… „Sekuloviću, ti ih odvezi do zatvora tvojim autom i predaj ih zatvorskim stražarima“… Njih dvojica su se pogledali, a ja sam zapao istog časa u problem… Šta ako mi pobegnu na prvom semaforu, ili ma gde usput… Odmah sam tražio od sudije da se njih dvojica pred njim obavežu, makar usmeno, jer su imali izuzetno poštovanje prema njemu kao čoveku i sudiji, da će ovo što je doneo kao odluku, izvršiti bez pogovora… Momentalno su se zakleli da neće biti nikakvih problema, i ja sam to nevoljno prihvatio, mada sam negde u malom mozgu ipak bio siguran, znajući ih, da će sve biti dobro i korektno.
Uzeo sam Rešenje o pritvoru i tzv. sprovodnicu, jednu dostavnicu i ovu dvojicu, bez ikakvih lisica, kao dvojicu putnika, slučajno pokupljenih na ulici, povezao u Zatvor.
Kada sam stigao ispred ulazne kapije KPZ Šabac, odmah sam ušao u prijavnicu, i prisutnom službeniku rekao o čemu se radi. Čovek se prekrstio i nasmejao… Rukom sam pozvao dva Dragana, da izađu iz mog vozila i uđu na zatvorsku kapiju u krug. Svašta mi je prolazilo kroz glavu… ali ne, ušli su i zajedno smo krenuli ka ulazu u pritvorku jedinicu.
Tu su me već čekali, prvo šokirani šef smene, a onda i komandir, pozdravili smo se, ja sam im predao papirologiju koju sam poneo od sudije, oni su sve to začuđeno pregledali više puta, a onda i pozvali istražnog sudiju da sve provere… Moja nemoguća misija je bila pri samom kraju… Uspešno završena. Njih dvojica, Suvajdžić i Selaković, zahvalili su mi se, i sa stražarom ušli u restriktivni prostor… Vođa smene mi je vratio potpisanu u dokumentaciju i ja sam sve to žurno stavio u svoju aktovku…
Naravno da sam sad morao da potpisana dokumenta odnesem i predam Istražnom sudiji… uz rečenicu koja je otprilike glasila: “Milane, zadatak uspešno izvršen, Čkilja i Miculja su predata zatvorskim stražarima… “Nikada pre, a ni posle ovog slučaja, tako nešto nisam imao…
Ovo sećanje posvećujem izuzetnom čoveku, ali i velikom gospodinu, sa beskrajnim smislom za humor, nekome ko je imao ogromno pravničko iskustvo i znanje, dragom kolegi, Milanu Popoviću zvanom Šerif, ali i dvojici šabačkih uličnih besmrtnika, takoreći legendi, Čkilji i Miculji… koji su prerano završili svoje kratke živote, ali su ostavili dubok trag, i svi mi, koji smo ih znali i poznavali, danas imamo nostalgiju za tim vremenima, njima, i njihovoj, ipak velikoj, maltene dečijoj naivnosti…
NASTAVIĆE SE…