Negde početkom dvehiljaditih, imao sam dojavu iz Petog Opštinskog suda, da je istražni sudija izdao poternicu za hapšenje mog dugogodišnjeg branjenika, poznatog pod nadimkom Šole, iz Loznice.
Kako se on nalazio u Crnoj Gori, gde je boravio, komunikacija nije bila tako jednostavna, ali je ipak postojala. Nekako sam mu dojavio da pokuša da dođe do Beograda, najbolje avionom, te da sam se lično čuo i dogovorio sa sudijom, kolegom Veselinom, da se obavi to saslušanje, a naravno, odmah potom i ukine i stavi van snage poternica.
Za svaki slučaj, pripremio sam vozača sa pogodnim vozilom, koji me je dovezao do Ustaničke ulice, gde sam u zgradi suda, u prizemlju, odmah prepoznao mog klijenta, koji se malo maskirao, garderobom, ali meni je odmah bilo jasno da je to on. Pozdravili smo se i ukratko dogovorili, da ćemo ući kod sudije, da će on dati izjavu, i da će se ukinuti poternica, ali da se nadam da mu neće odrediti pritvor, jer tako mi je javila prijateljica moje sestre od strica, koja je sa njom nekada davno radila u „Lasti“, a sada bila daktilograf kod sudije Veljića.
Kako smo ušli kod istražnog sudije, sve se nekako izmenilo. Sudija namrgođen, ozbiljan, krut i naglašeno neprijatan, sve je oficijelno i strogo službeno obavio, pri čemu se meni obraćao kao kumu, jer je napomenuo da on zna da su moji i njegovi iz Crne Gore u nekakvim kumovskim vezama. U sebi sam pomislio, dobro, pa neće valjda kum da mi odredi pritvor branjeniku, ali me sumnja nikako nije napuštala.
Saslušanje se završilo i sudija reče Milenku da izađe u hodnik i sačeka, a meni dade znak rukom da ostanem, da sedim tu, u kancelariji.
Zapisničarka, prijateljica moje sestre, me nekako čudno gledala ispod oka, a ja sam od nje očekivao, ma kakav znak da mi uputi, jer je pritvor zbog bojazni od bekstva, visio nad glavom. U jednom trenutku, “moj dobri kum“, Veselin, obrati se svojoj sekretarici rečima: “uradi mu Rešenje o pritvoru, pa da nam branilac i okrivljeni to odmah potpišu“.
U meni se sve prevrnulo, pobledeo sam sigurno, ali me zahvatio i bes… Kako sam to čuo, posle par sekundi sam brzo reagovao, urgentno. Zamolio sam da odem do toaleta. Naravno, slagao sam. Izšao sam iz kancelarije i odmah okom potražio Šola, da ga nađem i kažem mu šta se dešava. Preneo sam mu da ga čeka vozač u zelenom mercedesu, na parkingu, odmah levo od izlaza iz suda, te da će odmah da ga odveze na aerodrom i nazad za Tivat.
Rečeno, učinjeno. Propratio sam sa stepenica suda njihov odlazak sa parkinga. Sad sam se, osokoljen tim ishodom, bezbednog napuštanja zgrade suda, posvetio tome, šta da kažem sudiji Veljiću, u čiju kancelariju sam odmah krenuo. Kako sam ušao na vrata, tako me je kolega upitao: „gde Vam je Ivković, treba da potpišete obojica Rešenje o ukidanju pritvora“… Ponovo sam bio u nokdaunu. Šta je sad ovo… Nekako sam se brzo povratio iz šoka, i rekao da mu je došla ćerka i da je morao hitno da je odvede kod lekara…
Stari, iskusni kolega, isrtažni sudija Veselin Veljić, samo se nasmejao i rekao mi: „nisi valjda, kume, pomislio da ću te prevariti i odrediti mu pritvor“… Nasmejao sam se kiselo i rekao: “ma kakvi, ni pomislio nisam, iako ste me iznenadili naredbom sekretarici da izradi Rešenje o pritvoru, jer, bio sam siguran da ćete ispoštovati dogovor. “U sebi sam pomislio, da sem toga, nigde nisam video policajce koji bi ga u pritvor sproveli, ali to nisam izgovorio… Naravno da je video da sam ga slagao, nasmejao se i još jednom mi rekao, da se sve dogovorio unapred, sa svojim daktilografom…
Istrčao sam iz sobe i u prvom marketu kupio kafu, čokoladu i neki sok… Morao sam da se odužim na neki način…
E da,na kraju, da ne zaboravim, u Šabac sam se vratio autobusom. Do Stanice taksijem, a onda u autobus, pa u kancelariju. U svojoj akt tašni sam nosio dragoceno rešenje o ukidanju pritvora i poternice. Dok sam se ja mučio i znojio po sudskim hodnicima, taksiju i autobusu, moj Šole se već kupao u Stolivu sa svojim psom…
Ovo moje sećanje posvećujem mom preminulom kolegi, takoreći kumu, neverovatnom šmekeru, Veselinu Veljiću, sudiji Petog Opštinskog suda u Beogradu.
NASTAVIĆE SE