Dragi moji,
u Srbiji se ovih dana, u ranoprolećnim, martovskim danima, dešava neka vrsta vanrednog stanja. Termin Izbora za lokalne organe vlasti je mobilisao predsednika svih Srba, da još jednom pokaže i dokaže, da kada on izađe na Izbore, kao nosilac liste, ne sme da bude poraza ni u tim srpskim varošicama: Sevojnu, Lučanima, Bajnoj Bašti, Kuli… Deset mesta, mora da donese deset pobeda. Ako ne bude tako, nastaće ono što već imamo u Zaječaru… bezvlašće, koje traje.
Čemu tolika energija i rasipanje para, bilo da su stranačke, ili, što je izvesnije, svih nas… Rastrčali se poznati i nepoznati Ministri, njihovi zamenici, sekretari, marketinški stručnjaci, medijske sluge, biznismeni, krimosi… špartaju službene limuzine pod blinkerima… svi sa samo jednim zadatkom: pobeda ili ništa…
Taj cirkuski pristup kampanji, sa elementima vašarskog, rečnikom pijačnog i uličnog primitivizma, prekrio je celu Srbiju, a svoj vrhunac je imao pre neki dan, u Areni… Prosto su se utrkivali medijski uvlakači da uvećano prebroje i pompezno izjave, kako je to bio veličanstven skup, pristojne, civilizovane i od ljubavi, raspamećene mase naroda, Srba i Srpkinja… sa sve šatorima, roštiljem, pićem i muzičkim zvezdama, koje su uveseljavale pristalice… mahom dovezene iz svih gradova Srbije, uz isplatu neke crkavice i poneki sendvič…
Biti predsednik Republike, u nekoj uređenoj, demokratskoj državi, u zemlji vladavine prava, reda i discipline, isključuje mogućnost, makar i u snovima, da se taj čovek obraća samo biračima jedne stranke. Zašto? Pa upravo zato što je on iznad stranaka, iznad partijašenja i njihovih predizbornih rašomonijada… on je institucija za sebe… onaj koji ne može i ne sme da deli svoje građane i da ih međusobno zavađa i sukobljava… A zamislite tek, da u nekoj varošici, predsednik Republike, državnik, bude nosilac liste jedne stranke… da narod glasa u Smederevskoj Palanci, Knjaževcu, Boru, Aranđelovcu… uvek i samo za jednu listu sa imenom predsednika Srbije, uz dodatak: ime gradića – naša porodica.
Ako neko analizira sve ovo što se na političkoj sceni dešava, može da zaključi samo jedno: vlast je potpuno oličena samo u jednom čoveku. U nekom trenutku svoje iskrenosti, predsednik je to i rekao, svojim partijskim i državnim drugovima: “razmislite samo, da se sklonim sa liste, koliko bi ljudi za Vas glasalo…“ Trebalo je da dovrši rečenicu: malo ko, ili niko.
Zašto recimo, nosilac liste nije predsednica Narodne skupštine, ili Predsednik Vlade Srbije? Zašto se na listi ne nađe neki od Ministara koji traju, na raznim, najvišim funkcijama, skoro 14 godina… Recimo, da nosilac liste na Izborima bude čovek koji je nominalno predsednik Napredne stranke…
Rizik koji je na sebe preuzeo predsednik Srbije, da bude nosilac svih izbornih lista, sam po sebi mnogo toga govori: kao prvo, da on nema poverenja niti u jednog od svojih Ministara, nijednog stranačkog lidera, predsednika Skupštine, a tek nekog lokalnog kapitalca… Kao drugo, da on zna, da bi oni, svi zajedno, bez njega bili gubitnici. A on na gubitak ne pristaje.
Eto razloga da se Srbija nađe u nekoj vrsti vanrednog stanja, u ovom, uvek problematičnom srpskom martu: pobeda na izborima je jedina opcija, a poraz je katastrofa… katastrofa… katastrofa…
Dok se ovako bude razumevala politika, Izbori, glasanje, vlast i njena funkcija, Srbija će živeti u nekoj vrsti pseudo vanrednog stanja, u krizi i u strahu od ishoda… Umesto da su izbori radost, poštovanje, tolerancija, nadmetanje idejama i programima, da se građani ponose i vesele tom danu… Srbija sa strepnjom očekuje, kako će sve proći tog 29. marta ove 2026. godine. Zašto? Zbog čega? Ionako, svi živimo samo jedan jedini život…
Sve Vas volim i pozdravljam.