Tih davnih, ali nekako bliskih, devedesetih godina prošlog veka, u onim ratnim vremenima, najčešće se dešavalo da policija pronalazi ne male količine oružja kod nekih ljudi. Donosilo se sa ratištaa, ali i nabavljalo na crnom tržištu, koje je uvek postojalo. Zato sam počesto branio razne ljude, u postupcima po čuvenom članu 33 st.3 Zakona o oružju i municiji. Međutim, u tom ratnom vremenu, provukao se i jedan, po svemu, potpuno bizaran slučaj izvesnog Gorana, iz jednog sela pored Drine, ali na onoj, ratom zahvaćenoj, bosanskoj strani.
Taj Goran, momčina od oko 20-tak godina, stasit, lep, nosio je nekakvu poštu, iz Beograda na ratište u Bosnu. Imao je uniformu i nekako se u tom putu, zadesio u Mačvanskom Prnjavoru, u jednom kafiću, gde je svratio da popije neko pivo, u predvečernjim satima, ali i da pokuša da za sebe nađe prenoćište, kako bi ujutro nastavio put.
Mačvanski mangupi, dokoni u tom kafiću, poslali su ga kod neke žene, koja je stanovala u jednoj kućici pored železničke stanice, raspuštenice, koja je živela sama, ali „pod kontrolom“ lokalnog železničara. Lako je Goran našao tu kućicu, pokucao na vrata i ušao u sobičak, kod te žene u godinama… Šta se tu sve dešavalo, neka ostane po strani, nije ni važno, a ni bitno. Uglavnom, u rano jutro, kada je naš Goran krenuo iz kućice, u kojoj je prespoavao, ka autobuskom stajalištu u centru Mačvanskog Prnjavora, vlasnik kuće i kontrolor kretanja vremešne raspuštenice, upao je u njenu kuću i naterao je da otrči do lokalne policijske stanice, te da onog koji je tu prenoćio, ni manje ni više, prijavi za silovanje.
Policajci su negde u Loznici, zaustavili autobus, izveli mog Gorana i uhapsili ga, pa je vrlo brzo završio u pritvoru, u Bogosavcu.
Goran je, iako mlad, već bio oženjen, imao je dvoje male dece i žena je sa decom bila u izbeglištvu, negde na jugu Srbije. Njegovi roditelji, sestra i brat, sa decom, ostali su da žive u tom bosanskom selu pokraj Drine. U posetu su mu dolazili samo otac, majka i sestra, redovno, sredom, kada je poseta, i ja sam se sa njima redovno viđao, ali sam im govorio da je on u apsu, zbog oružja koje je nosio sa sobom… da bih sačuvao Gorana od mogućih posledica, u krugu njegove porodice.
I tako je bilo, sve dok jedne srede, niko od Goranovih nije došao. Niko, ni otac, ni majka, ni sestra… Bio sam iznenađen, ali sam računao da im je teško da se vozikaju od Zvornika do Šapca, baš svake srede.
Međutim, stvar nije bila u tome. Neko od njihovih najbližih komšija iz sela u kojem su živeli, došao je jednog dana i rekao mi da je kuća Goranovih roditelja granatirana i da su svi poginuli… Bio sam u šoku, nisam mogao da poverujem… Tragedija.
Postupajući sudija je bio moj sadašnji advokatski kolega, Slobodan Antonić, tada sudija u Okružnom sudu u Šapcu. Naravno da sam ga o svemu tome obavestio i podelio sa njim tu strašnu vest.
U posetama u pritvoru, Goranu nisam ništa rekao, iako je bio iznenađen nedolaskom njegovih, na šta je bio navikao. Rekao sam da su morali da izbegnu iz sela, i da su trenutno na nekom drugom mestu, zbog ratnih operacija.
I tako, na sudu, iako sam potpuno dokazao da moj branjenik nije kriv, da nije izvršio nijedno krivično delo, a tek silovanje, ni slučajno, sud je doneo osuđujuću Presudu i izrekao mu je godinu dana zatvora. Pisao sam žalbu tadašnjem Vrhovnom sudu, neuspešno. Kazna zatvora je ostala.Moguće i zato, što je Presuda prvostepenog suda bila odlično urađena.
U nekom razgovoru sa kolegom Antonićem, nakon presuđenja, saznao sam od njega, zbog čega je tako presudio, iako je i on potpuno bio u uverenju da je Goran nevin… Rekao mi je da mu je time pokušao da spase glavu, upućivanjem u zatvor, a ne na slobodu, koja bi značila, povratak u rat.
Nekoliko godina kasnije, kada je Goran već izdržao kaznu, sačekao me je ispred kancelarije i ispričao mi da sada živi sa suprugom i dvoje dece u Srbiji, da se zaposlio, i da je zahvalan sudiji koji ga je osudio, jer je njegovo selo spaljeno i mnogi su ubijeni… Imao je potrebu da mi to kaže, i samo zbog toga je došao u Šabac, praktično se zahvaljujući na tome što je osuđen i što je tako preživeo veliko ratno zlo u Bosni.
Svi znaju da sam sa kolegom Antonićem, u najboljim, ne samo kolegijalnim, već i prijateljskim odnosima, da smo kao braća, ali počesto, u nekim situacijama, kada se okupi društvo u širem sastavu, ova priča se opet aktuelizuje… Kako je zatvor, makar i nezaslužen, jednom mladom čoveku, spasao život i sačuvao mu njegovu najužu porodicu… Život je čudo, i piše romane. Da sam uspeo da odbranim Gorana, moguće je da bi ovo bila priča sa lošim završetkom… I to se događa…
NASTAVIĆE SE