Mi smo neverovatan narod. Velika većina je ispratila srpske fudbalere ubeđena da će se iz Katara vratiti sa Zlatnom boginjom, kao prvaci sveta u loptanju… najmanje kao polufinalisti… Ne spadam u tu veliku većinu. Naprotiv. Spadam u onaj manji deo navijača koji su predviđali da protiv Brazila nemamo nikakve šanse, a da će nam Kamerunci predstavljati tešku prepreku. Sa Švajcarskim Albancima je ionako, previše emocija, a to škodi, pa će biti preteško, verovatno i nemoguće… Kako smo nerealni u sportu, tako smo nerealni i u nekim drugim stvarima, onim koji život znače… Niti se svet vrti oko nas, niti mi, ovakvi i ovoliki, koliki smo, predstavljamo nešto važno ili bitno… bilo kome, osim sami sebi… a i to je previše.
Ono što je svakako važno, i što je na kraju krajeva sportski, jeste to da smo mi, za razliku od četvorostrukog prvaka sveta, Italije, ipak učestvovali na Svetskom prvenstvu. Prošli smo kako smo prošli. To je naša realnost. Sport, pogotovu današnji fudbal, je vrhunski biznis, on zahteva da u timu imaš 26 skupo plaćenih Đokovića, a na klupi mudrog i smirenog stratega. Mi smo poveli svoju ekipu kao u lep provod. Skup hotel, žene i devojke uz muževe i momke, bazeni, spa centri i mediji, mahom preambiciozni i nerealni, pumpajući naše igrače, kao da su ratnici koji su krenuli u odbranu srpstva, vere naše i svetog grba i zastave. A ti momci, sve jesu, ali to nisu… U njima je gen skupih provoda, splavova, silikonskih rijaliti lepotica i uživanja… A fudbal, lako ćemo… pa to je samo igra… Zato naši splavari sa desetinama milona na računima, ne mogu da izdrže ni 60 minuta da trče napred –nazad, od njih se lopta odbija kao od betonskog zida, ne slušaju ih noge… a oni milioni u džepovima im udarili u glavu… zato, ne treba kriviti ni tog prenaduvanog selektora, našeg Piksija iz Pasi Poljane, jer on je tu gde je, voljom nekog drugog, moćnijeg i svemešajućeg, kome on jedino polaže račun. Nama, navijačima, narodu… pa ajte molim Vas… ni slučajno. Zato, ovo što nas je sačekalo u Kataru, zapravo je, realno posmatrano, USPEH…
I dok se u gaćama i majicama kratkih rukava, Srbi baškare gledajući svetske fudbalske velikane, koji se bore za najprestižniju titulu, naši političari su opet davali autogolove i gurali prste u oko ovima iz Evrope… “Nećemo ići u Tiranu na Samit EU – zapadni Balkan“, jednog dana, a onda, posle dan-dva, kada nas opomenu i zavrnu nam uši, e onda, zapravo, hoćemo, jer “to je u interesu Srbije“… A tamo nas čeka neki „ološ i terorista“, na funkciji predsednika Vlade, čijim građanima Srbija priznaje, tamo izdate lične karte, da mogu u našu zemlju… preko administrativnih prelaza sa naše, i graničnih sa njihove strane… Milina… Sve ostale naše nerealne nade i očekivanja, nabrojte sami… Ima li ih još…? Ima naravno… Samo bez brige… i opušteno. Zemaljski dani teku…
Sve Vas volim i pozdravljam.