Dragi moji,
nikada čudnija borba za glasove srpskih stranaka i lidera nije bila, od uvođenja višestranačja do danas. Zašto? Začetak mogućeg Trećeg svetskog rata, divljanje cena strateških resursa, kao što su nafta, gas, električna energija, pšenica, brašno, jestivo ulje, ali i kurs dinara prema evru i slične burgije, pokazale su se mnogo važnijim i prosečnom Srbinu bitnijim od prodavanja šarenih laža o lepom i ugodnom životu, visokim primanjima, platama i penzijama, brzim prugama i auto-putevima koji se grade ili će se graditi… Strah od blizine razaranja i potencijalne opšte bede, koju takvi sukobi proizvode, a čemu smo bivali i neposrednim svedocima, paralisala je Srbiju… I više niko ne pita, da li će nas u Skupštini i dalje predstavljati baš okruglih 250 poslanika, koje će, na kraju, ipak izabrati lideri, vođe stranaka, kao svoju stranačku poslušnu pešadiju… niko i ne pita, gde su u kampanji i na bilbordima perjanice režima, Ministri i Ministrice, Premijerka, silikonske lepotice, preletele iz one u ovu vlast, gde je, kako sam za sebe reče, onaj veliki magarac, što u Skupštini Srbije postrojava svoju naprednu vojsku…Ima li živih Atlagića, Kebare, Langure, Bakareca, preletelih Šapića i Vesića… Gde je taj čuveni Đilas, pa manje čuveni Vuk Jeremić… učestvuju li i njih dvojica u ovom cirkusu koji sve manje interesuje bilo koga… Nema ih. Menjaju ih Marinika, Siniša, Vladeta i Zdravko… Jednom rečju, sve je nekako otužno i ofucano, a možda bi, siguran sam, šta više, tako bilo i da nije rata u Ukrajini i slika velikog razaranja i smrti bez broja, miliona izbeglih žena i dece, bede i muke koja se širi sa svetskih berzi i medijima sa svih meridijana… Možda, mada sam siguran da bi i bez toga bilo isto…
Preživećemo nekako i taj treći april, i nadam se, nastaviti da živimo onako kako smo i živeli. Navikli smo da nas uljuljkuju i lažu, obećavaju nam kule i gradove, i samo otvaraju afere, a nikad ih ne zatvore… da nas sluđuju, iako smo dovoljno sluđeni, i da nas u takvom ludilu drže i dalje… Moramo li mi baš tako? Čini se da drugačije ne možemo… Mi bismo da uvek budemo mimo svega… a najčešće protiv sebe samih… Dokle…? Niko ne zna… Jer sva ova političko-stranačko-medijsko-mafijaško-liderska bulumenta, isprepletana među sobom, povezana ko zna čime i ko zna kako, suštinski ne nudi ništa novo, ništa drugačije… “Kakav je vaš stav prema pitanju Kosova“… “Kakav je vaš odnos prema Republici Srpskoj“… “Smatrate li da je u Srebrenici izvršen genocid ili ne“ i „ Da li ste da Srbija ostane neutralna ili uđe u NATO“… Ova četiri pitanja, ma kome da ih postavite, suštinski, daju isti odgovor svih i svakoga u Srbiji… Da li su ti odgovori najbolji ili ne, ne znam, ali to jasno ukazuje da su svi do jednog, na političkoj sceni Srbije, zapravo politički špekulanti, koji se samo udvaraju glasačima, smatrajući da njihove uši, uši glasača, najviše vole da čuju baš te odgovore… A Rio Tinto, a rudnici, a prljave tehnologije, a zagađeni vazduh, vode i cela životna sredina, a daleki ulazak u EU, a kadrovska politika, a stranačko zapošljavanje, a skupštinskih 250 lezilebovića,a mediokritetska i lideru potčinjena Vlada, a korupcija, a blato umesto uglja u termoelektranama… i tako redom… Neko će drugi to… nekad… ili NIKAD… A kažu, ima više od 6,5 miliona glasača… Gde su, gde žive i zašto ne glasaju svi?… Ili, možda oni i ne žive ovde, ne postoje u ovom našem galimatijasu i prepletu ludila… Sa srećom nam bilo…
Tu se negde, među gore iznetim, nalazi i odgovor na pitanje: zašto mlako, zašto bez žara, zašto mlitavo i čemu služi ovakva predizborna trka… Ne služi ničemu i nikome… A da košta, košta… sve nas zajedno…
Sve Vas volim i pozdravljam.
*zbrka od reči