Rijaliti Srbija
I… krenula je još jedna izborna trka u zemlji Srbiji da prevrne (ha, ha, ha), sa poznatim pobednicima i gubitnicima, biće uzbudljivo dozlaboga kako smo se već navikli da bude u poslednjoj deceniji i malko više.
Napredni banditi su naravno prvi predali listu za poslanike u Narodnoj skupštini (a to će sigurno učiniti i na lokalu, tamo gde su izbori raspisani) i biće kao i do sada, za njihovog vakta, broj 1 na glasačkom listiću sa sloganom „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, socijalisti su po pravilu broj 2 a lista se zove „Ivica Dačić – premijer“ dok opozicija i „opozicija“ po običaju kaska, prosto neverovatno ali Zavetnici i Dveri, takozvani državotvorni pokret, za jedan dan su sakupili potreban broj potpisa a imaju jedva 2-3% podrške u biračkom telu (sumnja se da su imali malu pomoć prijatelja iz SNS-a kao i davno prežaljeni Šešeljevi radikali) dok ostatak prave i one ne baš prave opozicije tek treba da sakupi i preda RIK-u potpise građana koji podržavaju njihove liste.
Naprednjaci su se konačno sasvim razgolitili, skinuli maske koje ih više od deset godina žuljaju i pokazali ponovo svoje ružno, radikalsko, lice, pozvali su (Vučić i to javno) penzosa Tomu Nikolića da im se pridruži u najnovijoj kampanji ne bi li sačuvali onaj deo svog biračkog dela koje je razočarano politikom Ace Srbina sa naglaskom na Kosovo i jednim okom pogledavaju ka opcijama koje su desnije od vladajuće SNS.
Na lokalu ulaze u koaliciju sa osuđenim ratnim zločincem, dr i vojvodom Šešeljem a biće tu i drugih, sličnih, likova iz 90-ih kada nas je ta ekipa najgorih posvađala sa komšijama i celim svetom i kada su nam uvedene sankcije koje smo jedva preživeli (slava onima koji nisu) i kada su nam padale bombe na glavu jer je Sloba sa svojim radikalskim kompanjonima odlučio da kosovski problem reši etničkim čišćenjem Albanaca, pa smo izgubili 15% državne teritorije (potpuno opravdano) dok se ta „patriotska“ razbojnička družina u međuvremenu besramno obogatila.
I evo, ponovo galopiraju jahači apokalipse, neće prezati ni od čega da bi pobedili jer za njih poraz nije opcija, ako bi izgubili smešile bi im se prostorije 2 sa 2 sa rešetkama i gubitak svega stečenog lopovlukom u prethodnom periodu a to ne smeju da dozvole i boriće se i bukvalno za goli život.
S druge strane trkači opozicionih timova imaju vezane noge i u startu trke na 100 metara zaostaju 50 ali se nadaju (šta im teško, nada je besplatna) da i oni mogu da pobede 17. decembra. Građanske, proevropske, stranke, pokreti i udruženja sakupili su se u jednu kolonu, potrpali se na jednu listu i očekuju vrlo dobar rezultat u (ne)predvidljivoj utakmici, prvenstveno u Beogradu.
I zaista, u glavnom gradu ova ekipa ima šansu da uz pomoć postizborne matematike pobedi SNS i SPS (i satelite, preletače i spavače) i preuzme kormilo prilično olupanog broda Beograd. U ostatku Srbije to će ići mnogo teže jer nemaju odgovarajuću stranačku infrastrukturu, u malim sredinama gotovo nikakvu, jedva da će imati kontrolore na svakom biračkom mestu a lokalni mediji su pod šapom lokalnih naprednjačkih moćnika tako da mogu samo da se uzdaju u neko čudo a kao što znamo čuda se u realnom svetu ne dešavaju.
Ona kvazipatriotska opozicija, u prvom redu Zavetnici i Dveri, to je jasno i babi s Vrške čuke i ludom Hranislavu s ćoška, i nije prava opozicija (osim zdravom razumu), prevariće samo one naivne sa ozbiljnim manjkom malih sivih ćelija i viškom nacionalističkih, konzervativnih, palanačkih tlapnji između ušiju, njima je Vučić po vokaciji bliži nego bilo ko od tzv. građanista tako da je glas za njih bačen u bunar.
Miloš „Francuz“ (Novi DSS-POKS) i Vuk Jeremić (Narodna stranka) po svoj prilici izlaze samostalno na izbore ali oni su u sivoj zoni, pola riba – pola devojka, malo levo-više desno, jedno oko namiguje Rusiji a drugo EU, sve u svemu blagi prelazak cenzusa je najviše što mogu da očekuju i dobiju. A posle izbora ko zna, ovde je sve moguće.
I sada dolazimo do X faktora u ovoj jednačini a to su građani i građanke, glasači i birači, od njihovog učešća će ipak najviše zavisiti i rezultati izbora i sve ono posle toga. Da li će prepoznati trenutak pa će u neočekivano velikom broju izaći na birališta i izabrati promenu (najzad) u odnosu na postojeće stanje ili će se opredeliti da sve ostane isto, „samo da ne bude gore“ saznaćemo za mesec i kusur dana.
Vrlo je teško u zemlji Srbiji biti optimista u pogledu političkih dešavanja ali ni pesimizam nije prihvatljivo ni poželjno osećanje, u ovakvim okolnostima tek nije lako biti realan ali šta god mi kao građani i vlast u liku i (o)delu Firera iz Čipuljića učinili ili ne, stanje stvari u državi i društvu neće ostati onako kako je bilo pre ovih izbora, više ili manje i sa opravdanim pitanjem-dokle?
Ali, kao što kaže poslovica „i put od hiljadu milja počinje prvim korakom“.
Piše: Dragan Karalazić