Rijaliti Srbija
I tako su, sa srećom, đaci prošle nedelje krenuli u škole širom zemlje Srbije kao da je sve normalno, što znači – maske, držanje distance, pranje ruku svako malo, ništa grljenje i ljubljenje jer to su loše navike iz predpandemijskog davnog, davnog, perioda koji smo ostavili iza sebe i jedva da ga se i sećamo. I šta je naše školarce dočekalo u školama na početku nove sezone a da je zaista bitna, takoreći reformska, promena u odnosu na sve prethodne? Himna! Da, da, odlukom Ministarstva prosvete a, verovatno, na preporuku (naredbu) Onog koji se za sve pita i u sve se meša (ko je to, što je to?) naloženo je da se na početku ove školske godine u svim školama pre zvaničnog početka nastave intonira državna himna Bože pravde. Kakav revolucionaran potez! Sve ostalo je u prosveti našoj nasušnoj u najboljem redu i samo nam je falila himna da to sve podeblja i nadgradi. U trećini školskih objekata ne postoji ni najobičniji mokri čvor, polovina đaka je kompjutere videla eventualno na fotografijama u brošurama koje narečeno Ministarstvo deli šakom i kapom za džabe dočim obavezujuće udžbenike izdavači papreno naplaćuju (o sadržaju istih ne vredi ni pričati) pa u porodicama srbijanskim gde imaju po više đaka već vlada panika kako sa „zlatnim“ minimalcem izgurati godinu koja tako slavno počinje. Mali problem je bio i taj što u velikom broju škola nemaju ozvučenje (razglas) pa su direktori himnu puštali u etar putem mobilnih telefona postrojenim učenicima i njihovim nastavnicima a to je, priznaćete, ipak ponižavanje jedne svečane pesme. To što je sama himna (njen tekst) Bože pravde više nego problematična sa koje god strane da se pogleda (i posluša) o tome niko ni ranije nije vodio računa. Prvo, Srbija je sekularna država pa prizivanje nepostojećeg (izmišljenog) a navodno natprirodnog entiteta da „spasi i brani“ nije baš normalno i protivno je svemu onome što se baš u našim školama uči. Drugo, u tekstu himne se spominju nekakve srpske zemlje (koje crne zemlje pa i ove jedne jedva da ima), pa se govori o srpskom rodu a drugih rodova nema a zna se da u državi Srbiji živi veliki broj građana različitih nacionalnosti (više stotina hiljada) i tako dalje i tome slično. Baš lepo uče omladinu od prvog dana da budu nacionalisti, šovinisti i da već u tako ranom uzrastu dožive izliv „patriotizma“ u mozak. Pre početka svake školske godine prosvetari se natežu sa državom oko svog statusa (platni razredi, lični dohoci) i reformama u obrazovnom sistemu (manje učenika u jednom razredu, obimnost i sadržaj nastavnog gradiva) i po pravilu sve ostaje po starom. Nastavnicima sleduju male plate za tako opdgovoran i naporan posao, učenicima preobimno i uglavnom nezanimljivo gradivo a naša država je opet uštedela tamo gde se u civilizovanom svetu to nikako ne radi. Korona je sve te probleme dodatno usložila. Pa su se prerušeni radikali (naprednjaci) sa ono malo pameti kojom raspolažu dosetili da od viška patriotizma („poslednjeg utočišta hulja“) glava ne boli, nije važno šta deca uče i šta će da nauče pa zato evo himne u njoj je pu-spas za sve nas. Dali će toj deci neko objasniti i zašto u državi republikanskog uređenja na zastavi ponosno stoji grb sa krunom!? Da li će klinci od malih nogu postati šizofrenici kao njiohovi roditelji sa tim suludim porukama koje im se šalju, da je ovde istovremeno i ovo i ono, da može i ovako i onako, da su pobedili gubitnici a da su oslobodioci u stvari okupatori (to je već crno na belo upisano u zvanične istorijske udžbenike), da može Republika sa znamenjem monarhije, da se tamo neki lik (u konkretnom slučaju Bog) moli za pomoć, odbranu, pravdu i spas i sve tako – naopako. Onaj veseli ministar spoljnih poslova Selaković je na tom domoljubnom talasu predložio da se na svakoj kući (i zgradi, valjda) zavijori srpska trobojka i da tako pokažemo ko smo i šta smo a to znači Srbi uvek i svuda. Ko nije Srbin (neka jede g…a) i neće da turi srpsku zastavu na odžak ili terasu ima da plati tzv. patriotski porez pa nek’ se puši. Nesretni ministar policije Vulin je još dok je bio ministar odbrane predlagao da u svim vojnim objektima na istaknutim mestima treba da visi slika „našeg druga Predsednika“. Nije se primilo ali ne treba odustati od takve grandiozne ideje, samo ovog puta sliku (sa naglaskom na sliku) treba obesiti u svakoj učionici da deca mogu tokom časa neprestano da gledaju to milo lice s poternice (nadajmo se uskoro) . I onda će im sve biti lakše, i matematika i fizika, biologija naročito, pa fizičko i muzičko a posebno veronauka jer će imati Gospoda Boga, sa inicijalima AV, prisutnog tu u razredu glavom i bradom a ne samo kao stih „državne pesme“, tj. himne. I mogli bi da ga lepo i kako njemu priliči pozdrave pre početka obaveznog programa nastave sa jednim razdraganim Zig Hail ! A religioznu himhu Bože pravde mogao bi da otpeva sve falširajući kako to samo on ume Ivica Dačić, socijalista, levičar, dakle ateista pa da farsa bude potpuna.“ Padaj silo i nepravdo“ bio bi primereniji tekst himne novim generacijama sa sve završnicom „došao je i naš dan“. Jer, sa ovakvim obrazovnim sistemom, ovakvom državom i ljudima koji je vode neće nikad dočekati da pokažu šta znaju i umeju. Sad i ovde na raspolaganju su im tri opcije: da se učlane u SNS i da kroz tu kriminalnu organizaciju ostvare svoje ambicije, da emigriraju i sreću potraže „tamo daleko“ ili da se dobrovoljno izoluju na marginama povijesne zbiljnosti Srbije i šire, što je fenomen poznat u naučnoj literaturi pod kodnim nazivom „ludi Hranislav s ćoška“. I da iz te pozicije umesto svečane pesme u horu sa naprednim bezveznjacima sami za sebe sviraju i pevaju „onoj stvari“. Što ne mora nužno da bude loše, dapače. To bi moglo da znači da u Srbiji (ili u onome što je od nje ostalo) još uvek postoji „ona stvar“. I još ako može da se bar malo digne…
Piše: Dragan Karalazić