Rijaliti Srbija
„… Sagledavajući sve činjenice predsednik Vučić me je zamolio da Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima povučem iz procedure. Predsednička se ne poriče i ja ću to uraditi. Ovo je moj lični poraz i ja ću snositi njegove posledice, ali i ovim putem želim da upoznam javnost da ću nastaviti da se borim za bezbednu Srbiju uprkos agentima i njihovim finansijerima…“, napisao je ministar policije Aleksandar Vulin (ćirilicom ako ume, a upitno je da taj ume bilo šta) i pritom ostao živ. Taj živopisni lik, svojevremeno miljenik Mire Marković (supruge „onog“ Slobe, ako je neko slučajno zaboravio), istaknuti član JUL-a, levičar al’ u lakat, groteskna spodoba koja je decenijama služila za sprdnju i porugu, ne tako davno ministar vojske koji je vojni rok služio čitave dve nedelje i to kao ministar a koji će ostati upamćen kao možda i najveći dezerter u srpskoj istoriji, kao ministar policije ali kao civilno lice na toj funkciji izmišlja iz dana u dan neki dres kod koji podrazumeva nekakve uniforme koje oblači na sebe (a stoje mu kao piletu sise) i koje su uglavnom crne boje, veoma nalik na one koje su nosili fašisti u Italiji ’20-ih i ’30-ih godina prošlog veka, dakle taj čovek predložio je Zakon o policiji i nacrt dotičnog zakona prosledio Skupštini na usvajanje. A tog i takvog predloga Zakona ne bi se postideli ni Hitler ni Musolini ni drug Staljin već bi ga pozdravili burnim aplauzom da su kojim slučajem u prilici. Jer, šta je suština tog „policajnog“ zakona? Ozakonjenje diktature! Ni manje ni više. Levo smetalo Vulin na funkciji koja traži ozbiljnog i odgovornog političara (podrazumeva se da bude normalan) naravno da je i ranije brljao gde god je mogao i stigao. Njegovi prisni odnosi sa kriminalcima (dilerima droge, huliganima, ubicama) nisu odavno tajna čak i u anesteziranoj javnosti kakva je ova naša. Njegova lupetanje o našim susedima sa kojima nas neprestano svađa, bulažnjenja o ugroženosti Predsednika, pa Jovanjica i sadnja paradajiza (kako čudno piše reč marihuana) i mislili smo da je dostigao vrhunac svog ludila kada je samog sebe proglasio za pukovnika policije, kad gle – evo ga Zakon o unutrašnjim poslovima koji predviđa da građani budu stavljeni u položaj miševa u laboratoriji, da budu posmatrani i snimani svuda i stalno, ne postoji način pobune protiv nasilnog postupanja policajaca jer se neće znati ko su (nema više imena i prezimena na vidnom mestu, eventualno neke brojke i slova), nema izlaska iz kaveza bez posebnog odobrenja ministra, javni skupovi se praktično zabranjuju (možete da protestujete i da dobijete batine kao recimo prošle godine kad su i policajci i „belovukovci“ tukli koga su stigli ali nema više snimanja takvih užasa, da se ne uzbunjuje javnost, valjda), ministar, čitaj: Vulin, može po svojoj volji da određene grupe i pojedince (Levijatan, navijači-huligani, Miša Vacić, Simo Spasić) proglasi za zvanične pripadnike policije sa sve značkama i oružjem, i sve tako od zla gore. Policija prema nacrtu ovog zakona više ni formalno ne bi bila narodna (kao što je bila milicija u nedemokratskoj, socijalističkoj, Jugoslaviji) već sila prinude koja uteruje strah u kosti svima koji se opiru ovakvoj vlasti naprednih nacista na čelu sa firerom AV. Kakav genijalac taj Vulin! Čovek rešio da ono što već imamo u državi Srbiji a to je apsolutna kontrola građana i represija u svim segmentima društva, bezakonje koje je postalo pravilo jer su nadležne institucije gotovo u potpunosti pod čizmom Jednog i Jedinog i njegove kamarile, da sve to i još ponešto turi u zakon i tako i formalno obznani pravo stanje stvari, da ga smesti u pravni okvir, jer, zaboga, on je po obrazovanju pravnik (mada niko živ a ni on sam ne zna gde je, kada i kako završio i srednju školu a kamoli Pravni fakultet) i trebalo bi da ume da napiše nekakav nacrt nekakvog zakona. Da se narod više ne zbunjuje pričama o demokratiji, ljudskim pravima i slobodama i takvim tricama nego da, brate, imamo čistu situaciju i da svako zna gde mu je mesto i šta sme da čini a šta ne. Da se kriminalci više ne kriju da rade u saradnji sa policajcima i političarima iz vlasti već da po Zakonu budu zvanični pripadnici policijskih snaga sa svim ovlašćenjima i beneficijama, da građani zauvek ostanu u mišijim rupama gde su i sada ali bez lažne nade da će ikada ugledati svetlost dana, da se napredna banditska družina bogati i bahati do besvesti, da nikada ne bude bili kakvih problema na tzv. izborima (opoziciju i sve slobodomisleće ljude u međuvremenu izbrisati sa spiska), da bude red i mir od sada pa navek, aleluja i amin. I već je „dezerter“ i mentalno vrlo oštećena osoba, u SS uniformi i sa osmehom nedoprcane iguane na licu a u liku Aleksandra Vulina počela da slavi svoj genijalni potez i sumanuti naum otvarajući bocu nežno rashlađenog šampanjca i udvostručivši količinu „belog“ za ušmrkavanje kad eto ti iznenađenja: Predsednik se lično i personalno obratio sa molbom, sunce ti ne jebem žarko, i radost se za tili čas pretvorila u noćnu moru. Moli Predsednik ministra policije da se nacrt notornog Zkona o policiji povuče iz procedure jer, kao, nije dobar tajming za donošenje jednog tako značajnog pravnog akta na par meseci pred izbore, kao, šta će reći vanparlamentarna opozicija (a Predsedniku je najvažnije da se oni ne sekiraju) a kako će reagovati međunarodni politički čimbenici a posebno Venecijanska komisija(joj, oni su strašni, kad oni kritikuju uši otpadaju) i pročaja. Predsednička (ili beše carska?) se ne poriče, prvo je što je prošlo kroz glavu nesretnom Vulinu a onda je dugo i neutešno plakao, suza suzu stiže, šta reći. I to je trajalo sve dok se, jadnik, nije prisetio onakav rasejan kakav jeste, da je sve u vezi Zakona i ono okolo samo igra za publiku koja zapravo pojma nema šta se u stvari dešava. Tekst nacrta Zakona i sve u vezi toga osmislio je (i napisao) Vrhovnik lično a da je njemu, njegovoj desnici, zapalo da to objavi i navuče gnev svih normalnih ljudi, koliko god da ih je ostalo u ovoj i ovakvoj Srbiji, na sebe ali i međunarodne javnosti i zvaničnika. Ali, ne brinite ništa. Posle izbora dogodine će istovetan zakon biti donet, izvečeri u tajnosti, ispod radara i na mala vrata i svi ćemo moći komotno da se češemo i gde nas ne svrbi. Ova vlast i ovaj Vođa nemaju nameru da ikad napuste ono što su zauzeli, oteli i ukrali za ovo vreme koliko su tu. Nastaviće da nas zajebavaju na sve moguće načine ali ovog puta sve po Zakonu. Da nas prisluškuju, prate, mlate i da nam nanu naninu u svim pozama i svakodnevno. A mi ćemo ćutati i trpeti kao onomad pod Turcima. Čekajući Karađorđa ili Godoa, pitanje je sad.
Piše: Dragan Karalazić