Zar i ti Ljiljana!?

LIČNI STAV – ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA

Neverovatno je kolikom brzinom ovo društvo srlja u bestragiju. Ustvari, društvo je skup pojedinaca od kojih zavisi da li će ono napredovati ili nazadovati. Nažalost danas je u Srbiji, naizgled, sve manje onih sa kojima se možemo ponositi, i koji treba da služe za primer budućim naraštajima, jer su skrajnuti od očiju javnosti, a sve je više primitivaca i prostaka, polusveta, koji su sebi dali za pravo da rukovode našim životima. I koji misle da su važni.

Ja sam, ipak, nepopravljivi sanjar i optimista i verujem, znam, da će ova pošast morati da prođe. Kad – tad. Za sto godina… dvesta… ali će proći. Jer sve je u životu prolazno kao i vekovi koji su ostali iza nas. Međutim, negde će ostati nekakav trag i zapis o svima nama ali i o onome šta smo radili i činili, ili nismo činili, i u kojoj smo meri doprineli našem razvoju ili propasti. Na osnovu čega će nam potomci suditi.

Ne znam da li zbog tog, „suđenja“, ali uvek se iznova razočaram kad vidim kako neki pojedinac, ili u ovom slučaju pojedinka, ma ko da je, dozvoli sebi da bez ikakvog razloga i povoda blati neke ljude i ono što ti ljudi rade. Tim pre što je u pitanju osoba za koju se misli da je intelektualka pa i umetnica a kao takva trebalo bi da služi za primer.

E, sad, pitam se, kako neko takav dođe u situaciju da „pljune“ na svoj ugled i svrsta se u rang, recimo, Rada Lopate kome je, očito, „zasušio“ glas a i sluh ga izdao pa umesto da naplaćuje pesme „preživljava“ pisanjem glupavih komentara koje mu plaćaju novi poslodavci. Jer, ovo što ste Vi, poštovana gospođo Đapić, napisali upravo je na intelektualnom nivo „uvaženog“ Lopate. Pa neka Vam je na čast.

Ali, za vašu informaciju, „Podrinske“, kao prvo, ne postoje samo 15 godina već mnogo duže – kao nastavak „Zaslona“ (1990) a potom i „Šabačke revije“. A kao drugo „Podrinske“ nisu novine kojima je posao samo da nekog kritikuju. Ma šta Vi mislili. U prethodnih 15 godina, koje pominjete, Šabac je bio grad u kojem je ponos bilo živeti. Razvijao se mnogo bolje i brže od ostalih gradova u Srbiji. A građani su mogli da uživaju u mnogim blagodetima koje su im bile dostupne. Od, da počenem od izložbi što vam je, pretpostavljam više poznato, likovnih kolonija, koncerata kulturmo umetničkih društava, pozorišnih predstava, muzičkih i pozorišnih festivala, književnih večeri, „Noći muzeja“ koje se i danas pamte, do spotrtskih događaja i političkih skupova. Grad je bio politički potpuno otvoren sa slobodnim medijima. Mi, kao novinari, nismo stizali sve to da ispratimo a ni da intervjuišemo sve one koji su u tim događajima učstvovali kao ni one mlade ljude koji su se izuzetno isticali u oblasti kojom su se bavili.

E, u tom obilju „lepih“ informacija, koje su Vam, siguran sam, više privlačile pažnju potpuno su nezapaženo prošle i, ozbiljne, kritike tadašnje vlasti. I to je dobro. Jer je naš grad, iz dana u dan, bivao sve lepši.

Međutim, onda je došlo do promene vlasti i sve se srušilo. Sve je zamrlo. Grad je postao prljav i ružan. Zaustavljen je njegov razvoj a od svih kulturnih manifestacija pamti se samo ona na kojoj su živom slikaru održali minut ćutanja. Ali, koliko god da nam je grad propadao toliko su se „uzdizali“ novi vlastodršci koji su preko „kupljenih“ medija i „režiranih“ aktivnosti, u kojima je sve „prvi put u istoriji“ i „nikad veće i bolje“, počeli da prave svoje „biografije“.

Mi, “Podrinske“, u tome nismo hteli da učestvujemo. I, nažalost, koliko god se mi trudili da i dalje nastavimo da afirmišemo ono što je u našem gradu za pohvalu „loših“ stvari, koje ne možemo da prećutimo, je mnogo više i zbog toga, nadam se, i Vi ste stekli pogrešnu sliku o našem informisanju (pokušavam da Vas opravdam i zaštitim od same sebe).

Danas se, siguran sam, svaki Šapčan stidi onoga što se u našem gradu dešava i kako on izgleda. Zato, poštovana gospođo Đapić, ako već ne možete da sprečite ovaj polusvet koji se okumio na naš grad sa jedinim ciljem da se o njega okoriste ne dajite im povod da baš sve unište.

Ivan Kovačević