LIČNI STAV
Pre nekoliko dana sam pročitao u “Politici” da će se Šabac pobratimiti sa Celjem! Ta vest me je prilično iznenadila. Pogotovo kada sam par dana kasnije pročitao članak, takođe, u “Politici” pod naslovom „Tito i Kardelj, tvorci nezavisnosti „Kosova“. Što smo pretpostavljam znali i bez ovog članka. I gle, uprkos svemu, moji Šapčani bi da se bratime sa Slovencima!?
Dakle, dragi moji Šapčani, odakle ova inicijativa? Sa vaše ili sa njihove strane?
Poznajući Slovence, pretpostavljam da je to od vas… Ali, da ne pogađam…
A zašto bratimljenje baš sa Celjem? Zato što su otvorili fabriku? Pa oni (i svi ostali) otvaraju fabrike u Srbiji ne zato što vas vole nego zbog kvalitetne putne mreže, infrastrukture, bescarinskih zona, jeftinog gasa (tačno je da je ruski, ali se jeftinom gasu ne gleda u poreklo) i na kraju, što je najvažnije, zbog jeftine i kvalitetna radne snage… Zbog tih pametnih mladih momaka i devojaka koji govore jezike i sposobni su da savladaju nova znanja i veštine impresivnom brzinom. Toliko o razlozima ulaganja Slovenaca (i drugih).
A sad da se vratimo bratimljenju.
Da vas, dragi moji Šapčani, podsetim na neke istorijske činjenice koje ste (očigledno) zaboravili (ako ste ih ikada znali).
Kada sam se spremao da odem u inostranstvo, lista potencijalnih zemalja je bila prilično duga. Slovenija nikada nije bila na njoj. Mislio sam, ako moram da učim strani jezik u 5-oj deceniji života, onda neka to bude jezik ozbiljnog evropskog naroda čija je državnost stara bar koliko i srpska. A šta je Slovenija?
Srbija i Crna Gora su početkom 20. veka bile male (ali časne i poštene) priznate evropske države… Srbija je imala diplomatske odnose sa svim velikim silama tog vremena.
A šta je bila Slovenija? Jedna mrlja na mapi ogromne crno-žute monarhije, par sela i varošica sa nemačkim imenima, razbacanih po Alpima, da ne zaboravim, bez izlaska na more. A onda je, na kraju rata, kralj ujedinitelj odlučio, vođen nekim svojim razlozima (a možda i pod pritiskom „evropskih partnera“), da u novu kraljevinu uključi Sloveniju.
Današnje zapadne slovenačke granice protežu se dokle je stigao kaljavi srpski opanak. I još malo više. Zahvaljujući Mihajlu Pupinu, ličnom prijatelju Vudroa Vilsona, predsednika SAD, Slovenija je dobila dva bisera, Bledsko i Bohinjsko jezero sa Jesenicama, Kranjskom Gorom i velikim delom Julijskih Alpa sa Triglavom („Izumitelj Pupin v Parizu rešil Gorenjsko“, Dnevnik, Andrej Brstovšek 10. oktober 2015). Znate li da u Ljubljani ne postoji spomenik Mihajlu Pupinu? Nema ni ulice sa njegovim imenom u Ljubljani (Sudeći po svevidećem Guglu – mape). Spomenik postoji, na Bledu, podignut 2015. (tek!?) Toliko su mu Slovenci zahvalni da su već 2021. i sami primetili da je zapušten, pa su morali da ga renoviraju?! („Pozabljen in zanemarjen Pupinov spomenik na Bledu“ Dnevnik, Petra Mlakar 26. avgust 2021.)
Znate li da spomenik kralju ujedinitelju Aleksandru u Ljubljani koji su Italijani uništili 1941. y noći, sa 25. na 26. juli, nikad nije ponovo napravljen i vraćen na svoje mesto. Niti će se, siguran sam, to ikad desiti. („1940. Ljubljana – Spomenik kralja Aleksandra I.“ 30. 09. 2017. Stare slike, Ivanka Gantar)
Da li znate da je raspad zajedničke države i stvaranje sopstvene, nezavisne države bila crvena nit pokvarene, podmukle, podle politike svih slovenačkih političara tokom postojanja dve Jugoslavije? Da li je zaista moguće da ste već zaboravili drugove Bevca i Dolanca i njihove politike pogubne za zajedničku državu? Zar ste tako brzo zaboravili 80-te i neograničenu podršku koju su albanski teroristi imali od slovenačkih (komunističkih!) vlasti? Šta su Albanci značili za Slovence? Pa oni su bili dinamit koji je konačno uništio zajedničku državu. A sada idu da ruše srpsku državu! Da podsetim, dragi Šapčani, kada je Hitler okupirao Jugoslaviju, rekao je svojim generalima za Sloveniju – Učinite mi ovu zemlju nemačkom! Rečeno, učinjeno! Befel ist befel! I raselili su Slovence! Koliko ih je živelo u očajnim srpskim selima gde su bili primljeni kao najrođeniji, obasuti ljubavlju u porodicama gde su im domaćini delili poslednje parče hleba? Ne sumnjam da su domaćini jeli tek pošto su se slovenačka „braća“ namirila …. A onda smo, posle rata, svake godine uživali u cirkusu zvanom „karavan prijateljstva“ dok su drugovi Bevc i ostali zabijali zadnje eksere u sanduk zajedničke države.
Jeste li zaboravili kratki junski rat 1991. godine kada su slovenački teritorijalci ubijali golobrade vojnike JNA, od kojih je većina bila „naoružana“ puškama bez municije? Da li ste zaboravili brutalno ubistvo dvojice vojnika JNA koji su izašli podignutih ruku ca belom zastavom? Koliko ja znam, za ovaj, po svim zakonima, brutalni ratni zločin niko nije odgovarao.
Priznali su „Kosovo“, glasali za sve antisrpske rezolucije… Glasali su da „Kosovo“ uđe u savet Evrope i, kao vrhunac zla, jedni su od 17 inicijatora rezolucije koja označava Srbe kao jedini genocidni narod u istoriji čovečanstva. Ovakva pokvarenost i toliki stepen nezahvalnosti jednog, slobodno se može reći celog naroda, nije zabeležen u svetskoj istoriji! Kažem celog naroda jer ne čujem da se neko u Sloveniji glasno protivi ovoj sramnoj politici slovenačkog rukovodstva. A možda su se oglasili i Celjani, samo što to još nije objavljeno „na društvenim mrežama“ i u medijima „regiona“.
Možda zato hoćete da se pobratimite sa njima. Da li ste možda razmišljali da će među gostima možda biti neki koji su praunuci onih koji su vaše pradedove gledali preko nišana na Ceru… Ili neki koji su sinovi onih koji su masakrirali golobrade vojnike JNA ’91…
Pa kako ćete ih dočekati?
Imam par predloga.
Ono, dečak i devojčica u narodnoj nošnji, hleb i so, a zatim KUP (kulturno-umetnički program). Užičko kolo i neka „slovenska popeuka“…
Ili bi možda bilo bolje da su dečak i devojčica obučeni kao Titini pioniri. A posle KUP sa, na primer, „Druže Tito, bela lica, kad ćeš doći do Užica“ i „Titov naprej“…
Ili bi možda trebalo da preskočite ovaj prijem i odmah pređete na ono zbog čega su zapravo i došli. KRKANJE!! Jaka domaća 10 godina stara, hladno pivo, gibanica, vruće pečenje!!
Posle treće ili četvrte runde počinje pijano balavljenje, poljupci u oznojene obraze (obavezno tri puta) i tako će bratimljenje doživeti svoj, da tako kažem, orgazmički vrhunac!
Srećno bratimljenje, Šapčani i želim vam lep provod.
A što se mene tiče, posle par decenija u Evropi naučio sam da su poslovni partneri camo poslovni partneri i ništa više i da se sa njima ophodi hladno, bez emocija, jer je profit jedino što ih vezuje. Za trpezu, u porodičnu kuću, se pozivaju samo prijatelji… A Slovenci su danas, kao i uvek, samo i jedino proračunati „poslovni partneri“… Kad ćete vi to da naučite i da prestanete da se ponižavate?
Ljubiša Borota, bivši đak generacije Šabačke gimnazije, penzionisani docent Medicinskog fakulteta Univerziteta u Upsali, Švedska