LIČNI STAV
Sva naša nesreća dolazi od njih koji su uzurpirali, ili bolje reći oteli, vlast u našem gradu. I, kao zao duh, zagospodarili našim životima. Nikli sa one strane života, margine, zaboli su nam nož u srce da unište i ono malo što je u njemu ostalo od ljubavi i empatije.
Izgubljeni u nečem što ih je neočekivano zateklo dezorijentisani na putu bez putovođe i putokaza ne znaju kuda će ni kamo će, ni kamo bi.
Zato i ne čudi njihovo deplasirano, reklo bi se bezvezno, ponašanje koje je proisteklo iz godinama davanih obećanja da će, kad dođu na vlast sve ovde drugačije biti. Verujući, pre svega, da će ih Vučić „prigrliti“ a država uraditi sve ono što su nasumično obećavali svesni da za ispunjenja tih obećanja sami nisu sposobni.
Međutim, zatekla ih je nova stvarnost u kojoj ništa nisu uspeli da promene sem da život u Šapcu pretvore u buvlju pijacu na kojoj se, jeftino, može kupovati radno mesto, funkcija, „ugled“, društveni status. I to novcem svih građana. Osećaj da su bez pominjanja Vučića, a svako od njih u sebi nosi svog Vučića, bezgranično i ogromno glupi tera ih da „zabranjuju“ stara „dela“ a nova nisu kadri da izmisle. Sve ono što je godinama, decenijama pa i vekovima u Šapcu rađeno bilo je, po njihovom mišljenju, loše a sve ono što oni nisu kadri da urade je, u njihovoj mašti, dobro i „prvi put u istoriji“.
I, u svom tom beznađu i opštoj pandemiji ludila i malodušnosti koja je ophrvala građane Šapca grad je pretvoren u „smrdljivu baru“. Morala. I nedostatka bilo kakve hrabrosti i želje građana da se ovo zlo zaustavi.
Svi javno ćute zadovoljni što „slobodno“ mogu u katakombama svoje duše da ih psuju. Valjda im je tako lakše. Ćute oni što su prodali svoj glas za novac ili obećanje. Ćute oni koji se još uvek nečemu nadaju. Ćute svi oni koji su izgubili nadu da se nešto promeniti može. Ćuti „opozicija“ i čeka „voz koji doći neće“ u vidu presude Ustavnog suda. Ćuti većina lokalnih medija, za „dobre“ pare!
Samo se ja bunim.
Sav svoj očaj pokušavam da kanalizujem pisanjem tekstova koji imaju značaj samo meni koji ih piše. Ali tekstovi moraju da budu napisani da njima oteče jedan deo moje senzibilnosti. Oni, tekstovi, takođe, imaju i sentimentalnu funkciju no ja postajem, dužinom svoga pisanja, sve nesnosniji. Ali slušajte dalje: ovo nije kritika „puteva njihovih“ ovo je njihova metafizika a moje razmišljanje o istini kao konstrukciji toga što je danas i što će doći posle njih.
Posle pisanja dobro se osećam. Ozdravljenje je neočekivano pa zapisi iz pomračenog grada, u kojem je stvaranje ludila najproduktivnija delatnost, čine me srećnim.
I šta ćemo sad?
Zmam, rećić ćete ne može tu ništa da se uradi. Ali, verujte može. Eto, ja mogu, ovim tekstovima, recimo, da učinim da im, dok ih čitaju, presedne ručak ili večera. A to je od mene dosta.
Ivan Kovačević