Iz kosmičkog nam besmisla i apsurda makar na tren pokušajmo da se preselimo u svet muzike, sunčanih ulica, likovnih galerija, dobrih knjiga, svojih misli, stihova i snova. Zaboravimo na trenutak sve pogrešno što nam se dešava. Možda će, nadam se i silno želim, ovaj predlog puta do konačne pobede i izlaska iz toga svega pogrešnog što nas je nepotrebno snašlo, nekako i uspeti. To je sigurno ono što mnogi od nas iskreno žele i očekuju. Uspemo li, nekako, tekst koji sledi biće mi draži.
Voliš li ?
Promiču sećanja, prva, i svečano nova. Na jedno po jedno blago jutro i veče. Toliko draga kao pospani potok dolinom dok teče. Zagrljena tišinom laganom, čistom, strpljivo slaganom. U boje, prve zvezde i beskraje njenih snova.
Voliš li baš ovaj svet, izgubljen, zaljubljen, šarenih boja? Let tih, nejaki poljski cvet, jutra meka, ulične svetiljke? Ponoćni stih, maštanja svoja? Dečije tajne, potoke zavičaja, daleke zvezde sjajne. Voliš li?
Ponoćna ulica
Rekao sam bogovima da si me volela. To samo oni znaju i niko više. Gledao u beskraj, pticu što je sletela. Zaljubljen i sam. Verovao u svoje sunce, mostove i kiše.
Iznova me bude priče lista deteline, kapi kiše. Tek procvetala kajsija, osmeh tvoga lica. Tišine salaša, deca što se čude. Daljine neba, prvi cvrkut ptica, poslednja zvezda kada sija. I jedna, samo naša, ponoćna ulica.
Karnevali
Uzalud pokušavam da je dozovem u jutro, čarobno, meko. Ona je samo u mislima mojim. Slovima nenapisanim, zvezdanim snovima. Toplim kišama, maglama. Daleko.
Još nepoklonjeni osmeh konačno pokloni belim radama, nemirnim vodama, crvenim jagodama. Brodovima, stihovima, morima, karnevalima. Nadama, bajkama, nepopravljivim sanjarima, musketarima.
Neočekivano
Sigurno nikada neću napisati pesmu. Ali ću uvek voleti miris mora, tihe lukove mostova, kiše. I jedan tvoj pogled, možda sasvim slučajan.
Nevešto uzalud pokušavam. Ona mi zauvek ostaje tajna. U snovima, svečana, tiha, beskrajna.
Nestašno dete potrčalo je i palo, a nemirni leptir sleteo na fontanu. Nasmejano sunce i čudni beličasti oblak uporno se i dalje utrkuju. Bilo bi prelepo kada bi se baš njih dvoje, sasvim neočekivano, u tišini predvečerja poljubili.
Uvek ima nekog
Ta draga pesma negde se skrila u noći zvezdanih boja. Nađem li je, veruj, moja tuga će proći. A ta pesma jedina, plava pesma nemirnih krila, ona je zauvek tvoja.
Ne bih ništa pisao, baš ni slova, da ne verujem u zvezde, nepokor i jutra nova. I da uvek neko ima nekog, pa ga voli, lagano, meko. Ko mu je svemir, pesma i jedini smisao. Ne, ne bih ništa, baš ništa pisao.
P.S.
“Najlepša poezija je trenutak kada nisi svestan pesme. I najlepši je život kada nisi svestan da živiš nego misliš da sanjaš.”
Miroslav Mika Antić
