Ceo život sam se trudio da ne zavisim od drugih i uvek sam se uzdao u sebe i svoj rad. Međutim, vremena se menjaju, pritiskaju godine. I, eto, danas sam, možda prvi put u životu osetio kako je to biti nemoćan. Naime, sinoćni pljusak sprao je zemlju sa obližnjih njiva i potpuno zatrpao lokalni put koji je, nažalost, za nekoliko kuća u zaseoku u kojem i ja živim jedina veza sa „svetom“. „Živo“ blato debljine od oko tridesetak santimetara odjednom je paralisao život. I tih 200 metera zatrpanog puta postali su nepremostiva prepreka za, recimo, odlazak do prodavnice po hleb a kamo li do nečeg drugog. Ni automobilom ni peške nije se moglo.
I šta, sad? Kako se izvući iz nenadanog „zarobljeništva“ u kojem sam se zatekao običnom vremenskom nepogodom.
Normalno, prvo sam se obratio komunalnoj policiji. Da vidim šta se čini u ovakvim situacijama. Ljubazni glas, muški, sasluša moju priču, objasni mi da oni nisu nadležni za to i uputiše me na saobraćajnu policiju. Međutim, kako je to lokalni put nije nadležna ni saobraćajna policija nego, rekoše, mesna zajednica.
Ali, tu nastaje novi problem. Kako komšije ispričaše, predsednik mesne zajednice je vratio pečat jer su iduće nedelje izbori a nova predsednica još nije „zadužila“ pečat pa niko, trenutno, nije nadležan od njih.
– Kako znate da će ona biti predsednica kad izbori još nisu održani? – pitam začuđeno.
– Ooo, znamo mi to ima već tri meseca – kažu komšije i dodaju: samo nemoj nešto da pišeš, da joj se ne zameriš!
U celoj ovoj nemoći neko se seti da pozove i „Jugokop“, oni imaju greder za raščišćavanje puteva. Ali, ne lezi vraže, danas je subota a oni ne rade do ponedeljka. Mada njihova mašina je 5 metara a put je uži od 3 metra pa neće moći. A ni „obale“ nisu raskrčene pa ne bi da ogrebu mašinu.
U to dođe i podne. Pomoći nema, očaj, nemoć i beznađe… I, nema druge, nego lopatu u ruke. Uzmem lopatu, motiku i kolica pa na posao. Ja sa jedne strane komšija sa druge. Neda se lepljivo blato ali nedam se ni ja mada se sedamdesete približavaju. Pedeset punih kolica guram uzbrdo nekih 100 metara i isto toliko puta prazna kolica vraćam nazad. Da se blato skloni sa puta. Ostade još oko desetak metara ali pada i mrak. Dobro, kažem, uz božju pomoć završiću ovo čišćenje sutra ujutro.
I, opet pitam, šta sad? Pa, ništa! Odmaraću se sledeća tri dana. Bez hleba. Da pokažem, samom sebi, koliki sam „junak“! Kad su mogli oni naši preko Albanije danima bez hleba mogu i ja izdržati još tri dana.
Naravno, šalu na stranu jer ovo nije za šalu, pa da postavim, gradonačelniku i lokalnoj samoupravi, jedno pitanje: Ako već plaćam porez i onu taksu za „odvodnjavanje“ zašto ne mogu da dobijem nikakvu pomoć za ovakvu, kriznu, situaciju?
Da napomenem i to da su, do promene vlasti, građani mogli ovakve probleme da rešavaju i svojim novcem s tim što je grad na svaki uloženi dinar davao još dva. I to je dobro funkcionisalo. Danas, sa ovom vlašću, građani ne moraju ništa da plate, sve im je džabe.
Ali, kako narod kaže „nema džabe ni kod babe“ pa ja ostajem odsečen od civilizacije naredna tre dana, sigurno, ili dok sunce ne osuši blato da preko njega može da se prođe.
Ivan Kovačević