Srpski crtani film

Rijaliti Srbija

Ne vole naši ljudi (velika većina) mnogo da razmišljaju ni o čemu a naročito o važnim stvarima koje ih se itekako tiču, obično se onome ko se usudi da sprovede takvu aktivnost kaže, s dozom prezira „ma, nemoj, bre, da filozofiraš“.

Mnogi ovde smatraju da su najpametniji na celom svetu (evo na primer naš Firer), sve znaju, umeju i mogu, samo je rezultat na semaforu najčešće u minusu za nas takve genijalce. Ali, to zapravo i nije neki problem u ovoj zemlji čuda jer mi u stvari i nismo stvarni likovi, ni kao pojedinci ni kao „narod“. Ovi što su sada i ovde (a sva je prilika i u buduće) na vlasti to sigurno nisu.

Zar onaj „ludi šeširdžija“ Vulin postoji u realnom svetu ? Ili „ono nešto“ što je bilo premijer u tri mandata a sada predsedava Narodnom skupštinom, ni riba ni devojka, poluusmena, zbunjena Ana B.? Onaj „mali, debeli“, pokvareni trol, falš pevač i mirođija u svakoj političkoj čorbi koji godinama glumi levo mudo od Šefa, jel’ on stvarno postoji ili je pobegao iz nekog crtanog filma?

Pitanje je naravno retoričko. Isto važi i za onog „magarca“ Martinovića, ministra za zamajavanje, orla u neuspešnom pokušaju (popušaju) Orlića, trenutno na funkciji prvog čoveka BIA (jebo te, kakav fleš!), preglasnog a tupouglog Jovanova i ostale naprednjačke zvezde i zvezdice.

I u opoziciji nije bolja situacija. Zar neko sa gramom mozga može ozbiljno da shvati i prihvati da su Đilas, Marinika, Lutovac, Lazović trodimenzionalna bića ili rukom (kompjuterom) nacrtani likovi koji bi bili povremeno i smešni da nisu tako žalosni. U kojoj to stvarnosti oni postoje takvi kakvi jesu?

Oni pravi crtani likovi poput Miki Mausa, Paje Patke, Šilje, Pere Kojota, Duška Dugouška ili dečkonja iz South parka imaju karakter i mnogo toga drugog što čini jednu ličnost da bude stvarna čak i u virtuelnom svetu za razliku od pomenutih „osoba“ i sličnih pojavnih oblika bez suštine.

I mi, građani i građanke, Srbi i druge ovdašnje „narodnosti“ koje ovde kao nešto žive, rade, bore se ili uglavnom ćute i trpe ne ličimo baš na ljude od krvi i mesa već na nacrtane figure koje može bilo ko i bilo kad jednostavno gumicom izbrisati (u dolini Jadra, u Gornjim Nedeljicama se to upravo sada i dešava).

Da li je realno da svaki jebeni put većina domicilne populacije kada bira izabere one najgore među sobom da ih predvode i predstavljaju? Da svoje poverenje ukažu alavima i bahatima, krimosima, lažovima i svima onima koje niko pristojan ne bi pustio u kuću a kamoli sa njima popio kafu, da li je to realno? To „pravi“ ljudi nigde u belom svetu ne bi uradili više od jednom (svako može jednom da pogreši) a ovde niko ne uči na sopstvenim greškama jer svi misle da su pametni iako malo ko razmišlja svojom glavom.

Velika većina umesto malih sivih ćelija u mozgu ima Pink, Hepi, Informer i slično đubre kome je mesto na deponiji a ne u javnom prostoru. I vidimo rezultate. Kada se svemu ovom doda urođena sklonost našeg pučanstva ka fantazijama i iluzijama, prihvatanje mitova i legendi kao istorijskih činjenica onda i ne može biti drugačije.

Oni pravi „crtaći“ su uglavnom smešni, satirični, simpatični i popravljaju raspoloženje a ovaj naš srpski crtani film koji se ovde vrti već decenijama je uglavnom mračan, teskoban i ružan bez poruka koje nešto smisleno znače i pouka da se greške i loše stvari isprave i urade na bolji način u budućnosti. Ko nas je ovakve „nacrtao“ stvarno nije dangubio.

I… to bi bilo sve, narode. That’s all folks!

Piše: Dragan Karalazić