Rijaliti Srbija
Jesmo li doćerali cara do duvara? Da li je naš Titanik-Srbija već udario u onu čuvenu santu leda i polako ali sigurno tone? Jel’ se prelila čaša što meda što žuči? Da li je sve poskupelo onoliko a tek će da poskupi još i više? Jel’ nam svega preko glave? Sva ova pitanja su retorička naravno jer su odgovori potpuno jasni : jesmo, jeste, jeste, jeste i jeste. Čak i jedna moždana vijuga i koeficijent inteligencije u ravni sa brojem cipela dovoljni su da se shvati da smo skliznuli sa one ivice (i marice, nažalost) na kojoj smo već duže vreme balansirali i da smo kao društvo uveliko u slobodnom padu. Dugo smo gledali u ambis a kada je on pogledao u nas zamantalo nam se u glavi, izgubili smo ravnotežu, posrnuli smo i sada smo u situaciji u kojoj jesmo. Padamo bez ikakve nade da će se u nekom trenutku otvoriti spasonosni padobran (koji, uzgred, i nemamo) i da će ova višedecenijska avantura imati srećan kraj. Ovo ovde nije Holivud pa happy end nije u ponudi ni pod tačkom razno. „Ako smo pali bili smo padu skloni“, lepo je svojevremeno rekao i napisao veliki srpski pesnik Branko Miljković. I to je to. Klatili smo se tamos-vamos godinama i decenijama i sve gluposti koje smo pravili za svo to vreme tranzicije od socijalizma do kapitalizma (od Jugoslavije do Republike Srbije) stigle su na naplatu. Nije nam bio dobar socijalistički poredak u kome su za 45 godina postojanja u SFRJ (i u Srbiji, podrazumeva se) učinjeni koraci od sedam milja u civilizacijskom smislu za sve građane i građanke u ovom delu Balkana. Od siromašnih, seljačkih, nepismenih, i na svaki način zaostalih sredina stvorena je, za svoje vreme, moderna zajednica koja je išla u korak sa savremenim, razvijenim, svetom. O hiljadama fabrika, škola, bolnica, kilometrima puteva plus mostovi i brane koje su građene ne samo u zemlji već i širom sveta, kulturnim ustanovama i manifestacijama (Fest, Bitef, Bemus, koje postoje i danas ali kao bleda senka), sportskim objektima i organizaciji takmičenja na evropskom i svetskom nivou i medaljama, medaljama, medaljama…, ne treba trošiti previše reči. To što je napravljeno i urađeno tih „nedemokratskih“ godina vidimo i danas. I valja nam još uvek. A onda smo, pametni kakvim nas je Bog stvorio, odlučili da sve to što smo imali a kao bonus i mir, sigurnost, solidarnost, relativno pristojan život i još svašta nešto vredno i korisno, zamenimo za nacionalizam, srbovanje, mitove, pravoslavlje, za ratove i mržnju a što će nam, kako sad vidimo, i doći glave. Dozvolili smo da nas obrlate prevaranti, jajare i šibicari koji su prvo prodali veru za večeru a onda pod šifrom: privatizacija (Hrvati imaju simpatičnu reč kao sinonim – pretvorba) opljačkali sve ono što je bilo državno, društveno, naše. Ti banditi, nacionalni politički lideri i liderčići i njihovi partneri iz kriminogenih struktura u sadejstvu sa „službama“, su se obogatili a narod je praktično ostao go i bos. Kasnije su mu tu i tamo dobacivali mrvice sa svojih prebogatih trpeza, tek toliko da može da životari od danas do sutra, da radi za male pare bez ikakvih prava kod domaćih i stranih tajkuna-ljudoždera, i glasa uvek (i zauvek) za njih na izborima koji su na ovim prostorima pravi „praznik demokratije“ . U Srbiji su, izgleda, ipak malko preterali. Vlast jednog čoveka, Aleksandra od Čipuljića, toliko je ogrezla u lopovluku i bahatosti da je i sam počela da puca iznutra. Mafijaška družina se tuče oko plena pa afera sustiže aferu a zabava za raju je svakodnevna. Društvo je već odavno popucalo po svim šavovima, institucije države ne postoje jer su se ljudi koji bi u njima trebali da rade svoj posao po zakonu, savesti i moralu prodali ili predali, svejedno je, ni pravosudni čimbenici, ni lekari, ni prosvetari, niko nije ostao imun na taj naprednjački, koruptivni, virus u odnosu na koji je kovid 19 tek lagana prehlada. A upravo je ovo stanje pandemije koje traje li traje pokazalo da nam nema spasa. Nestručni, nesposobni, glupi a pokvareni uzeli su sebi za pravo da odlučuju o zdravlju nacije i vidimo rezultat toga. Ljudi u Srbiji padaju od korone kao muve, nikakve zaštitne mere ne postoje ili se ne poštuju, ona spodoba na mestu premijera se malo-malo popiša i posere po medicinskoj struci i nikom ništa, narod se raspustio jer nema istinite informacije o bilo čemu pa ni o vakcinama i virusu koji uporno odbija da ode odavde. A samo nam je on falio. Ovde već punih, „naprednih“, deset godina nije dobro i svakim danom je sve gore. Paralelna stvarnost koju kreiraju Vučićevi ružičasti mediji može njemu i njegovim partijskim drugovima da pomogne u kampanji za tamo neke izbore ali ne može zapravo da promeni ono što je „stvarna stvarnost“. A to je beznađe, jad i čemer u kome većina stanovništva živi svakodnevno u „zlatnom dobu“. Oni pametniji i hrabriji su odavno prelomili i uputili se ka bližim i daljim destinacijama gde će pokušati da žive kao sav normalan svet. U ovoj zemlji je to nemoguće. I nažalost prekasno za bilo kakve suštinske promene. Što bi rekao legendarni sportski televizijski komentator Mladen Delić :“…Nema više vremena za bilo što…“. I oni koji su bili i još su uvek protiv naprednjačke mafije i neki drugi koji su tek ovih dana progledali pa se šokirali onim što su videli – tu količinu propasti društva u celini, nezabeleženu u našoj, inače burnoj, istoriji i oni koji se kao ozbiljnije bave politikom kroz rad u opozicionim strankama i pokretima, svi oni su zakasnili sa reakcijom na mnogobrojne akcije AV-a i ekipe tokom čitave decenije i sad je kasno, ali stvarno. I više nije važno da li će se na nameštene izbore izaći ili ne, u jednoj ili više kolona, ko će biti kandidati za poslanička(odbornička) mesta a ko za gradonačelnika glavnog grada, predsednika države iili za bilo šta, jer je to već odlučeno i završeno. Od izbora nema selameta (koristi). Od protesta na ulicama takođe. Game is over. Omladina na kojoj svet, pa i ovaj u Srbiji, ostaje odavno je prestala da se zanima za ono što se oko nje dešava.Deo je pobegao odavde onomad ili se sprema na bekstvo, deo ne diže pogled sa svog ljubljenog smartfona s kojim su srasli u zastrašujuću simbiozu a dobar deo se pridružio „naprednom“ timu i budućnost definitivno pripada njima. Dakle, bežanija u beli svet ili u svoju, ličnu, samoizolaciju su jedine opcije za običnog, malog, čoveka koji je imao tu nesreću da je živeo i živi u zemlji Srbiji koja da prevrne neće više nikad. Što se prevrtala – prevrtala se. Sad se kotrlja nizbrdo sve jače, brže, bolje… Sve dok ne udari u nešto baš, baš, čvrsto i ne razbije se u „tisuću komada“. Zato dok još voda nije stigla do preko glave (a sekundica fali) počnite da paničite i SPASAVAJ SE KO MOŽE!
Piše: Dragan Karalazić