MUKE AJKE PLAVIĆ
Zamislite da ste odjednom nepokretni, da ne možete da podignete novac od kojeg bi vam neko kupio životne potrepštine, da nemate nikog na ovom svetu, da ne možete da jedete samostalno, da ne možete da odlazite u toalet, da ne možete da se okrećete na krevetu u koji ste pali pa vam se stvaraju rane, a da na sve to niko od nadležnih ne želi da izađe na teren i pomogne vam. Tako izgledaju poslednja dva meseca Ajke Plavić. Ajka ima 68 godina, živi u Šapcu od socijalne novčane pomoći, a kroz suze je za „Podrinske“ rekla da joj novonastala situacija teško pada, da je ljuta što niko od socijalnih radnika nije došao, ali i da je zahvalna što komšije brinu o njoj. Asan Đelić je jedan od njih, ali i njegova ćerka. On ističe da je sramota kako se radnici Centra za socijalni rad ponašaju prema svojim korisnicima.
- Meni ova žena nije nikakav rod, niti imam neke koristi od toga što ćemo joj pomoći niti me to zanima. Videli smo da je u nevolji i evo već dva meseca kad ko može dođe do nje jer svi mi imamo svoje obaveze i poslove, kupimo joj šta treba, moja ćerka joj promeni pelene, obriše je, hranimo je ako treba. Meni je žao kad vidim čoveka u nevolji, pomognem ljudima koji ne mogu da pređu ulicu da pređu, a da ne pomognem komšinici?! Smatram da je greh od Boga, da je velika sramota Centra za socijalni rad koji je dopustio da se jednoj ženi ovako nešto događa – rekao je za „Podrinske“ Asan.
Kako bi joj pomogli da se reši njen problem, Mijo Bazić se čak tri puta obraćao Centru za socijalni rad, ali bezuspešno. Iz Centra za socijalni rad su ih upućivali na zdravstvene ustanova Šapca, a ustanove vraćale „loptu“ Centru. I tako prođoše dva meseca da Ajki sem komšija, koje dolaze svaki drugi ili treći dan, niko ne pomaže.
- Obratio sam se Centru tri puta, jer žena je sama, nema nikog i pritom je i nepokretna. Svaki put su mi tražili njenu ličnu kartu da donesem, a kada sam je doneo zajedno sa zdravstvenom knjižicom rekli su mi da to tako ne može i da sam ih možda oduzeo od nje. Tražio sam i njenu socijanu radnicu Veru, ona je bila na odsustvu i imala je zamenu koja nije želela ni da razgovara sa nama. Govorili su nam samo zovite Opštu bolnicu, zovite Hitnu pomoć – i njih smo onda zvali nekoliko puta, a jednom su i došli lekari Hitne pomoći pregledali su je i rekli da nije to sučaj za njih i da treba da se obratimo Centru za socijalni rad – kazao je Mijo.
Kako kažu komšije, samo jednom su im u susret izašle patronažne sestre, i to kako ističu na svoju ruku jer su ih zamolili, i tada je Ajka primila tri injekcije, vinamine i infuziju. Niko drugi ne reaguje, niti, kako kaže Mijo, žele da pomognu. Komšije umesto Ajke nisu mogle da podignu njenu socijalnu pomoć, dva meseca potrepštine su finansirali sami. Uspeli su da nađu kolica, odvezu je ispred Pošte, pozvali radnicu da izađe da je vidi i tako je Ajka dobila svoj novac da može da preživi.
- Ovaj mesec nemamo kolica i Ajka neće imati od čega da živi, jer ne može da ode da podigne novac. Više ne znamo ni sami šta da radimo i kako da joj pomognemo. Nismo ni mi u nekoj mogućnosti da joj stalno pomažemo, nije nam teško ali ovaj problem mora da se reši – rekao je Mijo.
Ajka je zahvalna komšijama što povremeno dođu i pomognu, kaže da svi oni je više finansiraju i više novca su potrošili na nju nego što ona dobije socijalne pomoći koja iznosi 10.350 dinara. Sve obaveze plaća uredno, kaže da ne duguje nikom nište, a da sada gladuje jer ne može da ustane iz kreveta i podigne svoj novac.
- Niko iz socijalnog evo već dva meseca i jedan dan nije došao da me obiđe. Ja nemam nikog da mi pomogne, moje dete je umrlo 1972. godine i od tada sam sama. Nisam navikla na ovakav život da ležim i ne radim baš ništa, navikla sam da se okrećem, moja kuća nikad nije bila ovakva. Navikla sam da samu sebe uslužim, a evo sad dva meseca kako se nisam ni očešljala. Zahvalna sam ovim ljudima koji dolaze kad mogu. Oni mi donesu da jedem, ali džabe to jelo kad jede ono mene a ne ja njega, postala sam „kost i koža“. Samo želim da mi neko pomogne, da rešimo moj problem, da li doktori, socijalni radnici, patronažne sestre, bilo ko. Ja ne želim da budem nekome teret. Smatram da treba učiniti onom bolesniku koji želi da ozdravi i da ni od koga ne zavisi – kazala je kroz suze Ajka.
„Podrinske“ ovim putem apeluju na Centar za socijalni rad da se odazove na pozive komšija i Ajkin vapaj. Da socijalni radnik izađe na teren i odluči o daljim koracima kako bi pomogao našoj sugrađanki da se njen problem reši u što kraćem roku.
Isidora Kovačević
