Marija Tomić, Ukrajinka iz Malog Pariza
Po ocu Srpkinja, po majci Ukrajinka, Marija Tomić napustila je Šabac kao sedmogodišnjakinja, početkom rata ’99 godine. Od tada, Šabac je posetila jednom sa 12, potom sa 16 godina i nakon toga redovno dolazi u Mali Pariz jednom godišnje. Iz ugla njenih mladih godina, rodni grad je menjao „nijanse i boje“, ali je zauvek ostao njen dom.
-Kada dođem u Šabac, osećam kao da je vreme stalo, jer uvek evociram sećanja na trenutke mog detinjstva. Iako sam odrasla u Kijevu, moj dom je ovde, jer mi je tu tata, kao i dragi ljudi i za mene se moja kuća i Šabac nisu menjali. Samo što su me roditelji upisali u školu, počelo je bombardovanje i odlučili su da krenem za Ukrajinu sa mamom i sestrom, dok je tata ostao ovde- seća se svog odlaska u razgovoru za „Podrinske“, za vreme nedavnog boravka u Šapcu.
Od detinjstva je govorila ruski, te je mama odlučila da je upiše u rusku školu, ali se pred sam polazak u prvi razred predomislila i premestila je u ukrajinsku školu, kojih je već tada bilo sve više. Budući da je bila veoma mlada, lako je upijala znanje i brzo savladala ukrajinski jezik, iako je na početku bilo teško, jer i nema baš mnogo sličnosti između dva jezika, kako se na prvo slušanje slabijih poznavalaca čini. Kasnije se upisivanje ukrajinske škole pokazalo kao dobra odluka, budući da su sve ruske bile zatvorene. Nakon završenih devet razreda, nije bila spremna da donese odluku šta da upiše. Pošto je paralelno išla u umetničku školu i lepo slikala, bližnji su je posavetovali da je najbolje da bude dizajner odeće, jer će uporedo sa tim moći da razvija i ljubav prema umetnosti i slikanju.
-Nakon upisa, shvatila sam da to nije bilo ono što sam očekivala i osećala sam da tu ne pripadam, jer mi se nije svideo način rada i premalo je bilo časova kakvih sam ja zamišljala da će biti više. Odlučila sam se da napustim tu školu, uprkos protivljenju roditelja. Shvatila sam da je došlo vreme da sama donosim odluke, jer izbor profesije odlučuje celokupan dalji tok mog života i potencijalne karijere. Nakon toga sam napravila pauzu u školovanju i došla u Šabac, gde sam provela šest meseci, što je i najduže vreme nakon mog odlaska koje sam u kontinuitetu provela ovde. To vreme sam iskoristila da razmislim o svojim afinitetima i donela odluku da upišem žurnalistiku- seća se.
Nakon što je uspešno položila prijemni i provela godinu dana na fakultetu, odlučuje se da paralelno upiše i vanredno pohađa Pravni fakultet. Govoreći o sistemu školovanja u Ukrajini, kaže da, iako je njen utisak da je u celom svetu diploma u struci važna da bi dobro zarađivao, to nije slučaj sa tom zemljom.
Navike
Kad dođem u Srbiju, prvo pojedem burek s mesom i popijem jogurt. Volim i hleb sa paštetom. U Ukrajini nema pekara, niti ljudi jedu hleb. Ima tost hleb, ali u poređenju sa ovim srpskim, on ima ukus gume. Hamburgeri su tamo tek sad počeli da budu popularni, s tim što tamo ne mogu da se biraju prilozi ili se to dodatno naplaćuje, za razliku od Srbije. Smeta mi i što je u Srbiji u kafićima dozvoljeno pušenje, dok kod nas sme samo na otvorenom da se puši. Zanimljivo je da ovde kad dođem pijem kafu svakodnevno, dok u Ukrajini samo pijem čaj.
-U Ukrajini više zarađuju oni koji nisu završili fakultet, jer su na ceni snalažljivost, praktična iskustva i znanja. Naši veoma dobri novinari koj su izgradili inostrane karijere nemaju diplome novinara, već nekih drugih fakulteta, ili nisu završili fakultet uopšte. Nivo obrazovanja je važan samo kad si mlad, da se ne bi susretao sa negativnim komentarima pripadnika tvoje generacije, ali ne određuje visinu zarade. Nažalost, mnogo je onih koji su završili prestižne fakultete, ali se nisu snašli i uspeli da nađu adekvatan posao, te su primorani da rade poslove koji zahtevaju minimalne kvalifikacije, poput rada u trgovinama i slično- objašnjava Marija, koja je nedavno i zvanično podigla dve diplome i odlučila da na pauzi, pre traženja posla, dođe u Šabac da vidi drage ljude.
Budući da je tokom školovanja imala mnogo prakse, da su njeni prilozi već emitovani u Ukrajini, ali i sa prevodom u Evropi i Emiratima, kao i da je medijsko tržište u Kijevu veliko, očekuje da joj put do pronalaska zaposlenja neće biti težak.
-Mislim da je u novinarskom poslu praksa najbitnija i tako je bio koncipiran i fakultet koji sam ja pohađala. Smatram da za mesec dana prakse može da se nauči mnogo više nego za dve godine sticanja samo teorijskih znanja. Nemam strah od toga da neću moći da nađem posao, jer verujem da, ako poseduješ kvalitet, uvek možeš da nađeš posao za sebe. Bitno je da imaš kontakte i stalno se raspituješ kod kolega i ako zaista vrediš, naći će se mesto za tebe u svakoj redakciji- smatra i dodaje da je važno ceniti sebe, te da i novinar početnik u poslu ne treba da pristaje na bilo kakve uslove ili besplatan rad, jer je to onda poslodavcu pokazatelj manjka samopouzdanja, a ako ne poštuješ sebe, neće te ni drugi poštovati.
Prijateljstva
Meni se posrećilo da sam u Ukrajini stekla mnogo pravih prijatelja, ali je činjenica da je mentalitet ljudi osetno drugačiji. Ovde kad dođem osećam kao da je cela Srbija moja kuća, svi hoće da ti izađu u susret ako ti treba neka pomoć, dok su u Kijevu ljudi mnogo zatvoreniji i vuku te korene još iz vremena Sovjetskog Saveza, kada im je bilo zabranjeno da slave Novu godinu, da normalno komuniciraju. To im je zapisano u genetskom kodu. Omladina jeste aktivnija i voli da se druži, ali opet nije kao ovde.
Priznaje da političkih pritisaka u njenom poslu ima, pogotovo usled rata koji traje već četiri godine, te da se to odrazilo i na ekonomiju države. Ranije je jedan evro vredeo 10 grivna, a od kada je počeo rat, domaća valuta je obezvređena, te je jedan evro čak 30 grivna. Kada uporedi medije u Srbiji i u Ukrajini, sviđaju joj se i jedni i drugi, ali primećuje da su ukrajinski tehnički opremljeniji.
-Volim da čujem kad neko lepo priča srpski i to me oduševljava. Mnogo volim Srbiju, ona mi je dom. Šabac obožavam zbog tate i sestara koje su tu, ali ne bih mogla da se vratim da živim ovde, jer sam navikla na veliki grad, gužvu i mnogo ljudi na ulicama, a ovde je, s druge strane, previše mirno. Ne bih mogla da napustim ni Ukrajinu, osim ako se ne bi pojavila neka zaista lepa poslovna prilika. Naravno, ne bih išla sama, već sa porodicom koju se nadam da ću jednog dana imati. Teško mi je da napustim mesta za koja me vežu rodbinske i prijateljske veze. Najbolje mi je da radim u Ukrajini, a Šabac će mi uvek biti mesto za odmor glave, srca i duše- zaključuje.
Dragana Dimitrijević