Možemo li bolje?
Kažu ljudi: Sve je jasno kao dan. Prosvetni radnici šalju jedni drugima učenike na privatne časove.
Voleo bih da se o privatnim časovima, konačno – otvoreno i pošteno porazgovara. U krugu onih koji su spremni da jedni druge saslušaju i uzajamno se i zasluženo poštuju. Za kraj, da se pojašnjeno “jasno” sa početka – uputi nadležnima za unapređenje obrazovno-vaspitnog procesa u Srbiji.
Kako davno reče Heraklit – ovaj svet je večiti živi oganj, koji se sa merom pali i sa merom gasi. Mislim da se u ovu mudrost ne uklapaju ni nestanak, a ni bezbroj privatnih časova.
Postojanje privatnih časova rezultanta je mnogih okolnosti. Ponekad, nemajući želje i strpljenja za nešto ozbiljnije, najlakše je proglasiti ih igrom prosvetnih radnika. Ako ima onih koji privatne časove zloupotrebljavaju – njima nije mesto u prosveti, oni nisu prosvetni radnici. U velikoj nam porodici čestitih prosvetnih radnika takva ocena je netačna i beskrajno uvredljiva.
Ipak, opravdano je pitanje – Da li za broj privatnih časova postoji mera bolja od postojeće, odnosno možemo li bolje?
U tom zamišljenom odgovornom, strpljivom i argumentovanom razgovoru, naveo bih sledeće.
Sigurno je da svako valjano društvo, u cilju sprečavanja prevelikog broja privatnih časova, treba da obezbedi ambijent u kome
- je opravdano velika konkurencija onih koji bi da rade u prosveti
- pravo i obaveza prosvetnih radnika da se kontinuirano stručno usavršavaju se poštuju i kvalitetno sprovode
- određenu školu upisuju samo učenici koji to zaslužuju, a ne i oni kojima se popunjava planirani broj
- bolje je sankcionisano sve što suspenduje pravo učenika i prosvetnih radnika da na času dobiju i daju najviše što mogu
- primeren je broj učenika u odeljenju, kao i predviđeni broj časova za planirano gradivo
- inverzija dana i noći u svakodnevnom životu mladih ljudi se, ukazujući na sve njene ukupno neželjene posledice, zamenjuje zdravim snom, kako bi učenici dolazili u školu odmorni i spremni za rad
- izostajanje učenika sa nastave zajedno i što bolje kontrolišu roditelji, škola i zdravstvene ustanove.
Naravno da sve navedeno ne oduzima privatnim časovima pravo postojanja i da postoje situacije u kojima su oni i dalje – rešenje bolje od svih ostalih.
