Sećanje na veliku glumicu i prvu pozorišnu rediteljku sa ovih prostora
Sećanje na jednu od najvećih glumica i prvu pozorišnu rediteljku sa ovih prostora u svom dokumentarnom filmu „Trnje i lovorike Olge Ilić“, prikazanom u petak u foajeu Šabačkog pozorišta, ovekovečila je niška produkcija „Forum artistikum“. Jedinstven je u srpskoj kinematografiji, budući da se bavi životom i delom nekog pozorišnog umetnika pre Drugog svetskog rata.
Srpska Sara Bernar
Operski sopran, pevačica šansona i sevdalinki, snimila je više od 25 gramofonskih ploča, odigrala preko sto uloga i režirala više od 15 predstava, jedna je od najvećih srpskih pozorišnih glumica i začetnika modernog srpskog teatra. Nakon Sare Bernar, 1910. godine upisala se u istoriju kao prvi ženski Hamlet na Balkanu. Uživa naklonost i kritike pesnika, pisaca, akademika, pozorišnih radnika i skadarlijskih boema toga vremena- Branislava Nušića, Bore Stankovića, Vojislava Ilića, Žanke Stokić, Dobrice Milutinovića, Jovana Tanića, Nikole Uzunovića i drugih. Članica prvog niškog pozorišta „Sinđelić“, nastupa i u Beogradu, Novom Sadu, Sarajevu, Splitu, Osijeku, Skoplju, Varaždinu, Leskovcu, Šapcu i širom Balkana u prvoj polovini 20. veka.
Film sadrži fotografije, novinske članke, pozorišne kritike, a oslanja se i na autobiografiju Olge Ilić , „O njoj, koja se ne vraća“, redak dokument o društvenim i kulturnim zbivanjima sa kraja 19. i početka 20. veka u Srbiji i Balkanu. Rediteljka Jelena Stojanović je na ideju da ga snimi došla čitajući članak u „Politikinom zabavniku“ pod nazivom „Srpska Sara Bernar“. Splet okolnosti je doveo do toga da značajna glumica bude nepravedno zaboravljena, pošto nije imala stalno pozorište. Kao član prvog niškog pozorišta „Sinđelić“ vrlo rano je počela da radi kao gostujuća glumica, nastupila u Narodnom pozorištu u Beogradu kao pridruženi član, kao i širom Balkana.
-Kada smo pogledali biografiju ove velike umetnice, shvatili smo da se približava 140 godina od rođenja i 125 godina od početka njene karijere. Budući da je Olga Ilić, rođena Solunjanka, započela i završila karijeru u Nišu, shvatili smo da je naša obaveza da vratimo sećanje na ovu veliku umetnicu- navela je Stojanovićeva.
Nepravedno zaboravljena
Samo istraživanje arhivskog materjala i građe trajalo je dve godine, a potom je bilo potrebno godinu dana da sklope mozaik i osmisle celu priču.
-Želela sam da vratim sećanje na ženu koja je na svojevrstan način mala kulturna revolucija, pošto se ime Olge Ilić ne vezuje samo za početke modernog srpskog teatra. Ona je ostavila traga i kao prva žena pozorišna rediteljka, prva žena koja je igrala Hamleta na Balkanu, njeno ime se vezuje za osnivanje prve srpske opere Žarka Savića, a takođe je i žena koja je ostala upamćena po prvoj akt fotografiji koju je u ateljeu radio Milan Jovanović, dvorski fotograf- objasnila je rediteljka.
Iako dve ulice u Nišu i Novom Sadu nose ime ove velike umetnice, ona je danas skoro zaboravljena. Velikim slovima upisala se u istoriju, a patrijarhalna istorija učinila sve da je odatle obriše. U želji da ublaži istorijsku nepravdu koja joj je nanesena i velikoj umetnici dodeli aplauz koji zaslužuje, Šabačko pozorište je organizovalo projekciju filma.
-Film je izuzetno vredan, jer otkriva biografiju žene koja je ozbiljno našla svoj način da se upišu u istoriju srpskog pozorišta, a onda još jednom srećemo tu patrijarhalnu istoriju koja se trudi da takvu ženu obriše. Olga Ilić je primer toga šta istorija kakvu imamo sad radi značajnim ženama. Ova projekcija je pokušaj da odamo neku vrstu pošte ili da vratimo neki značaj ženama koje su očigledno važne. Zanimljivo je što na projekciji imamo malobrojnu publiku, što pokazuje koliko tu nepravdu smatramo, izgleda, normalnom- podvukla je direktorka šabačkog teatra Milena Bogavac.
Uz niz anegdota, smešnih ali i tužnih, koje su obeležile karijeru i život Olge Ilić, film je protkan i originalnim muzičkim zapisima Olginog glasa sa ploča starijih i od 100 godina. Podršku njegovom nastanku pružio je Sekretarijat za kulturu grada Niša, kao i mnogobrojni prijatelji Udruženja građana „Forum artistikum“.
D.Dimitrijević