Nisu baš svi ljudi isti, neizbežna politika, surova realnost i obavezne podele. Spisak grešaka i promašaja onih koji su trenutno, i nestvarnih želja onih koji tek dolaze. Lavina praznih i nekulturnih reči ljudi koji se ne razumeju, ne poštuju i ne vole. Surove igre pogrešnih igrača.
A tu su i oni koji ne umeju da igraju i ne razumeju igre pogrešnih igrača.
Sledi nekoliko naivnih redova u prilog tih neveštih, koji bi da sve bude malo razumnije, svetlije i lepše.
Suncokreti
Ima onih što su uvek malko zaljubljeni i umeju da ćute. Veruju da postoji zvezda koja se nikada neće ugasiti. Nisu ljuti ni kada se ljute, šarenim bojama boje šarene minute. Vole tišinu neba, jedan osmeh, potok, vodenicu i suncokrete žute.
Imaju svoju filozofiju.
Atina
Da, hteo sam da ti kažem, onog jutra kada smo se potpuno slučajno mimoišli, poverovao sam kako je ceo naš život samo kap, tek tih nekoliko tajnih, nezapisanih sekundi. U koje se neobjašnjivo i po ko zna koji put zadovoljni krišom vraćamo.
Svoje želje
Barselona
Želimo svici da nam svetle, jato ptica nebom leti. Da budemo zagrljaj što drugome će u zagrljaj poći. Kiša sa dugom, u pogledu da smo sjaj. Naše da su sve prve tišine, noći zvezdane. I da nam je moći voleti ljude neznane.
Poglede.
Brodovi
Gledamo u mesec strpljivo, što tek ovlaš se beli na nebu. Ne, mir u nama ne damo stazama, onima što ne umeju, ne razumeju talasa huk, ni miris poljskog cveta. Nema svedočenja vodenice i zašto je baš ta kometa. Visoke snegove, maslačke, doline snene, vozove. Brodove što uporno putuju put dalekog sveta.
Sećanja
Čarobni svet
Jedino mi je sećanje na jedan cvet boje neba i tvojih haljina. Ti, dama u zvezdama. Moji brodovi, bogovi, snovi, alasi. Taj čarobni svet. Oduvek znala si, strpljivo, negde iz daljina, stihove nam donose talasi. Još verni smo pogledima, snovima. Oblacima, brodovima, veselim delfinima. Istim stihovima, svicima, čarobnjacima. Tek procvetalim belim voćnjacima.
Ljubavi.
Čudesno
Počela je aprilska kiša, most koji sam oduvek voleo i široka reka. Tražio reč što je od leptira tiša, meka daleka. Zastao, sa harfama maštao da budem smeo. Anđeoski si se nasmejala, vidi, oblak je tako čudesno beo.
Nisu baš svi ljudi isti.
Za kraj citat velikog pesnika koji nikada nije rekao ništa pogrešno:
“Hajde da podelimo svet ovako: Nebo tebi – zvezde meni, Sunce tebi – svetlost meni, more tebi – talasi meni…
Ma ne, bolje je ovako: Sve tebi, a ti meni …”. / Miroslav Mika Antić