Svi je valjda dobro znamo, ponajbolje sigurno oni malo stariji.
Predložena i za himnu, pesmu “Jugoslavijo”, najviše je poznata po stihovima “Od Vardara pa do Triglava”. Napisao ju je Milutin Popović Zahar i muziku komponovao Danilo Živković. Otpevali je mnogi horovi, ansambli i poznate pevačice i pevači na prostorima bivše Jugoslavije. I sada se ponegde može čuti. Nostalgično i pomalo tužno.
Od tih, sedamdesetih godina, pa do danas, puno se toga i desilo i promenilo. Na koju stranu, sudiće istorija.
Prateći naslov, izdvojio bih dve strofe ove drage mi pesme:
“Od Vardara pa do Triglava
od Đerdapa pa do Jadrana
kao niska sjajnog đerdana
svetlim suncem obasjana
ponosito sred Balkana
Jugoslavijo, Jugoslavijo
…
Volim tvoje reke i gore
tvoje šume polja i more
volim tvoje ljude ponosne
i ratara i pastira
u frulicu kad zasvira
Jugoslavijo, Jugoslavijo ”.
Jugoslavija je nestala, pretopila se u nekoliko manjih država. Ponos je sigurno ostao u srcima nekih njenih bivših državljana. Možda je mogla ostati i nekakva ponosna, konfederativna Jugoslavija. A zašto nije, to je verovatno tajna za mnoge. Teško je opredeliti se da li je ovako bolje, ili bi bilo bolje da je drugačije.
Neću širiti temu, ostajem u Srbiji. Imam utisak da ti ljudi ponosni u Srbiji trenutno nisu baš na ceni i u prvom planu. Naprotiv, u prvom planu i na ceni su ljudi spremni na sve. Danas će reći jedno, a sutra sasvim drugo. Obećati, a ne ispuniti. Istinu proglasiti za laž, a laž za istinu. Glasovi se kupuju i mediji prisvajaju. Sve zarad novca i političke nadmoći. Ljudi ponosni su na marginama naše svakodnevnice. Boli, ali tako je. Ponos je, čini se, vredan još samo u stihovima.