Naš bezizlaz je, mislim, dobrim delom stvorila tzv. politička podobnost. Ona čovečanstvo prati verovatno od nastanka pojma politike. Nas, barem od vremena komunizma. U tim vremenima važna odrednica svačijeg života na ovim prostorima bila je da li je član Komunističke partije Jugoslavije, kasnije Saveza komunista Jugoslavije. Oni koji su to bili, bili su vrlo i često privilegovani. Sve drugo bilo je manje važno. Opredeljenje je bilo iznad, važnije od škole i stručnosti.
Bezbroj je primera kako je politička podobnost dovodila pogrešne ljude na visoke položaje. U zatvorenom krugu podobni su samo menjali trenutne visoke položaje za neke druge, jednako važne i nagrađene, ili još važnije i nagrađenije. Bila je to javna tajna, o kojoj se, iz straha, pričalo šapatom.
Istinski komunisti su vrlo brzo shvatili šta se dešava i mnogi su se povukli. I to je bio problem . Za one koji su se o tome pitali, veći greh je bio napustiti partiju nego se u nju i ne učlaniti. Kako ono kažu, daš dinar da uđeš u kolo, a dva da izađeš. Mnogi od onih koji je nisu napustili bi izlaskom postali potpuno beznačajni. Zato su i ostajali po svaku cenu.
Broj članova partije i partijski kongresi stvarali su privid važnosti i onih koji u toj igri nisu bili niko i ništa, niti su znali šta se iza scene suštinski dešava. Na kongresima su sve diskusije obavezno veličale vođu. Završni dokument bio je stav vrha partije, a ne brojnog, formalno konstruisanog članstva.
Višepartijski sistem, nažalost, nasledio je od jednopartijskog sve što u tom jednopartijskom nije valjalo. Partija koja bi na izborima došla na vlast, razjurila bi i otpustila sve one bivše, dovodeći svoje, ma oni bili i lošiji od prethodnih. U trenu došao, za tren otišao.Tu se pojavila i nova kategorija tzv. preletača. Do juče hvaljene, oštro su kritikovali, a kritikovane beskrajno hvalili i veličali. Mnogi televizijski i novinski zapisi nepobitno svedoče o tome. Šta je to, nego opet dominacija političke podobnosti. Takođe, po inerciji prethodnih vremena, dešavalo se da su predizborna obećanja lako i vešto zamenjivana putevima ubrzanog bogaćenja onih koji su na vlasti. Začarani krug, iz koga nije ni malo lako izaći. Sve navedeno matrica je koja svevremeno dominira u tom, na početku navedenom bezizlazu.
Gde je izlaz iz bezizlaza?
Mislim da svaka društvena delatnost mora potražiti svoje, specifične puteve, jer bezizlaz je svuda, na raznim mestima i u raznim oblicima. Tek zbirom pojedinačnih rešenja za pojedine delatnosti, možda nađemo ukupno zajednički izlaz. Stručnost i zajedništvo iznad svega. Taj nedostatak i stručnosti i zajedništva najveća nam je slabost i prepreka. A na političarima je samo i jedino da ta nadpartijska rešenja usaglase i ozakone.
U prosveti imamo Ministarstvo, školske odbore, direktore, nastavnička veća, stručne kolegijume, savete roditelja, zajednice učenika, zborove, sindikate,… . I svi imaju neke svoje autonomne i izolovane priče. Uvek je problem neko drugi, nikad mi, pojedinačno, ili unutar neke grupacije.
Nikako da svi stanemo na jednu stranu, braneći zajednički cilj.
I nije to samo u prosveti, to je svuda. Mnogo smo se otuđili, gledajući u pametne telefone i računare, a ne jedne drugima u oči. Gledajući se u oči, partijska opredeljenja bi morala izgubiti ikakav značaj. Morali bi reći ono što znamo i ono što jeste.
Zamislite prosvetu u kojoj, na zajedničkom sastanku predstavnika svih njenih aktera, svako govori isključivo i samo o svojim propustima i greškama, dajući svoje predloge rešenja onoga što može bolje!
Ministarstvo o ministarstvu, nastavnici o nastavnicima, učenici o učenicima, roditelji o roditeljima.
A političke stranke da ne baziraju svoje delovanje na kritici političkih neistomišljenika, nego na argumentovano predlaganje mogućeg izlaza iz bezizlaza. Ako već ne mogu bez kritike, da to bude samokritika na unutarstranačkim dogovorima. Zamislite.