Lični stav: Sto novih lica u šabačkoj politici (4) – Ovaj sistem više ne funkcioniše
Postoji nešto duboko uznemirujuće u ovom političkom trenutku u kojem vlast “pobedi” a ipak izgleda kao da je izgubila. Slika Aleksandra Vučića koji proglašava pobedu bez trijumfa, bez energije, gotovo rezignirano, govori više od hiljadu analitičkih tekstova. Jer pobeda koja mora da se objašnjava, pravda i racionalizuje više liči na početak kraja nego na nastavak dominacije.
Ovaj tekst nije uperen prema osobama koje se u njemu pominju već protiv nakaradnog sistema koji im je omogućio da rade to što su radili!
Četrnaest godina političke nadmoći nije bilo samo pitanje jedne stranke, to je bio sistem. Uvezan aparat u kojem su se smenjivali i stapali Srpska napredna stranka, Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i čitav niz satelita, od Aleksandra Vulina do Aleksandra Šapića i Milice “Zavetnice”. Dodajte tome kontrolu nad medijima, sve resurse države, politički inženjering, pa i brutalnije metode sa angažovanjem ljudi sa margine života i dobijate gotovo hermetički zatvoren sistem vlasti.
I upravo zato je ono što se sada dešava politički značajno. Jer nasuprot toj mašineriji ne stoji klasična opozicija. Ne stoje etablirane partije sa infrastrukturom, novcem i iskustvom. Stoje studenti. Generacija koja nije gradila političke karijere, već profile na društvenim mrežama. Generacija koja ne duguje nikome ništa i kojoj je jedini kapital autentičnost.
A to menja pravila igre.
U političkom sistemu koji je deceniju funkcionisao na kontroli narativa, pojavljuje se akter koji narativ ne preuzima već ga razbija. Društvene mreže, koje su dugo bile samo ventil, postaju infrastruktura. Neorganizovanost, koja je do juče bila slabost, sada postaje otpornost na pritisak. Ali najvažniji pomak nije organizacioni već psihološki.
Vlast koja je godinama gradila sliku nepobedivosti sada prvi put deluje kao da računa, kao da meri, kao da sumnja. A to je možda i najveći politički poraz koji može da se desi autoritarnom sistemu, gubitak aure neizbežnosti.
Geografija dodatno komplikuje sliku. Politička uporišta na koja se vlast oslanja demografski su ograničena. Nasuprot tome, urbani centri poput Beograda, Novog Sada i Niša postaju jezgra novog političkog raspoloženja. Tu se ne odlučuje samo o procentima već o trendovima. A trendovi su ono što dobija izbore.
Još jedna pukotina postaje sve vidljivija: personalizacija vlasti. Sistem koji je godinama građen oko jednog čoveka sada se suočava sa sopstvenim ograničenjem, šta posle njega? Jer lojalnost birača nije ideološka, pa ni partijska, ona je lična. A lična lojalnost se ne nasleđuje.
Zato je pitanje drugog kruga, hipotetičko ili ne, suštinsko pitanje sistema: može li struktura koja zavisi od jednog imena da preživi bez njega?
Možda je prerano za konačne zaključke. Politički sistemi ovog tipa retko padaju brzo ali još ređe prežive trenutak kada počnu da deluju ranjivo. A upravo je to ono što danas vidimo: ne pad, ali pukotinu. A u politici, pukotine su uvek početak kraja, nikada njegova sredina.
Godinama jedni te isti ljudi “haraju” šabačkom političkom scenom. Menjaju političke dresove, ideologije i politička uverenja ali se idealno slažu jedni sa drugima za “dobrobit” građana”
Demokratija bez smene nije demokratija
U Šapcu se već decenijama vodi ista politička predstava sa različitim scenografijama i kostimima, ali sa gotovo nepromenjenim glavnim likovima. Menjaju se nazivi stranaka, grupa građana, slogani i ideološki okviri, ali suština ostaje ista, potreba za jednim, neprikosnovenim vođom. Kao da je politički sistem samo formalno evoluirao, dok je mentalitet ostao duboko ukorenjen u prošlosti.
Ta potreba za „gazdom“, za ličnošću koja odlučuje o svemu, nije nestala ni uvođenjem višestranačja. Naprotiv, samo je dobila nove oblike. Umesto jednog centra moći, dobili smo mnoštvo malih centara, svaki sa svojim vođom, često jednako autoritarnim. U takvom sistemu, partije ne funkcionišu kao mesta razmene ideja, već kao privatni posedi u kojima je lojalnost važnija od sposobnosti, a poslušnost vrednija od integriteta.
Posledice su očigledne. Ljudi koji misle drugačije bivaju marginalizovani ili potpuno eliminisani iz političkog života svojih organizacija. Njihova mesta ne zauzimaju kompetentni i moralni pojedinci, već oni koji ne postavljaju pitanja. Tako se politički prostor ne obnavlja, već stagnira i postaje zatvoren u krugu istih lica i istih obrazaca ponašanja.
Paradoksalno, čak i kada dolazi do raskola i osnivanja novih političkih opcija, obrazac se ponavlja. Oni koji su napustili „vođu“ često i sami postaju nove „vođe“, reprodukujući isti model upravljanja koji su prethodno kritikovali. Umesto pluralizma ideja, dobijamo pluralizam sujeta.
U takvom ambijentu, demokratija postaje forma bez sadržaja. Izbori postoje, ali izbor je sužen. Građani glasaju, ali retko biraju stvarnu alternativu. Politički život se svodi na rotaciju istih aktera koji menjaju partijske dresove, ali ne i način razmišljanja.
Pojava mladih, posebno studenata, unela je određenu dozu nade. Njihova energija, neposrednost i odsustvo političkog kalkulisanja pokazuju da postoji drugačiji put. Međutim, bez sistemske podrške i bez spremnosti starijih političkih struktura da se povuku ili makar naprave prostor, ta energija lako može biti ugušena ili kooptirana.
Zato je ključno pitanje: da li smo kao društvo spremni da se odreknemo potrebe za „vođom“? Da li smo spremni da poverenje damo institucijama umesto pojedincima? Da li smo spremni da prihvatimo da politika nije vlasništvo, već odgovornost?
Promena neće doći sama od sebe. Ona zahteva svest, hrabrost i spremnost na rizik, kako kod građana, tako i kod onih koji žele da se bave politikom. Potrebno je otvoriti prostor za nove ljude, ne kao dekor, već kao nosioce stvarnih promena. Ljude koji neće tražiti sledbenike, već saradnike. Koji neće graditi ličnu moć, već javno poverenje.
Jer bez stvarne smene generacija, bez razbijanja zatvorenih krugova moći i bez odbacivanja autoritarnog nasleđa, Šabac, ali i Srbija, će ostati zarobljen u sopstvenim političkim obrascima.
A demokratija će ostati samo reč, često izgovarana, ali retko življena.
Poslednji trenutak za odgovornost
Ako su poslednji izbori išta jasno pokazali, onda je to jednostavna, ali za neke očigledno bolna istina: autokratski obrasci vlasti ne pobeđuju se fragmentacijom, sujetom i zatvorenim krugovima istih ljudi. Pobeđuju se zajedništvom, poverenjem i hrabrošću da se napravi stvarni otklon od svega što je građane dovelo do apatije.
Ovo nije poruka vlasti. Ovo je poruka opoziciji.
Jer, koliko god bilo lako kritikovati vlast i njene metode, postaje sve teže ignorisati činjenicu da i opozicija uporno ponavlja iste greške. Razjedinjenost, međusobna nadmetanja, borba za lični politički prostor, sve to direktno radi u korist sistema za koji tvrde da želi da ga promene.
Ako je i Aleksandar Vučić razumeo značaj okupljanja i širenja političkog fronta tamo gde mu to odgovara, kako je moguće da oni koji sebe nazivaju alternativom ne mogu da prevaziđu sopstvene razlike zarad višeg cilja?
Ali ujedinjenje samo po sebi nije dovoljno. Građani više ne traže matematičke koalicije već traže suštinsku promenu. A ona ne dolazi tako što će se na zajedničke liste ponovo postavljati ista imena, isti „istaknuti“ kadrovi, isti ljudi čije su šanse da probude poverenje već iscrpljene.
Ako opozicija zaista želi da bude alternativa, mora prestati da liči na ono protiv čega se bori.
To znači otvaranje prostora za nove ljude, ne deklarativno, ne kao ukras, već kao nosioce promena. Ljude koji nisu opterećeni starim sukobima, kompromisima i političkim dugovima. Ljude koji imaju kredibilitet u svojoj sredini i koji mogu da vrate ono što je u politici najvažnije, poverenje. Jer bez poverenja nema ni glasova. A bez glasova nema ni promene.
Ovo je, bez preterivanja, trenutak istine za opoziciju. Ili će pokazati političku zrelost i spremnost na ličnu žrtvu zarad opšteg dobra, ili će nastaviti da bude deo problema koji navodno želi da reši. Građani više nemaju strpljenja za podele koje ne vode nikuda. Oni traže ozbiljnost, odgovornost i novu energiju. Traže razlog da veruju.
Na opoziciji je da odluči da li će taj razlog konačno ponuditi, ili će još jednom propustiti priliku i potvrditi da joj je važnije ko će biti „prvi“, nego da li će se nešto zaista promeniti.
Jer demokratija ne počinje smenom vlasti. Počinje promenom načina razmišljanja onih koji tu vlast žele da preuzmu. Ne da bi zadovoljili svoju sujetu, pohlepu, narcisoidnost već da bi građani mogli da žive kao sav normalan svet.
„Ako danas ne počnemo da biramo ljude za novu vlast, sutra ćemo ponovo birati razočaranje.“
Odraz u ogledalu
Da bi bilo moguće promeniti ovu naprednjačku, nakaradnu i korumpiranu vlast moraju se postaviti temelji demokratije, pre svega, u lokalnim sredinama. Šabac je dugo važio za demokratski grad u kojem jedna politička opcija nikada nije imala apsolutnu parlamentarnu većinu nego se vlast formirala na osnovu raznoraznih koalicionih dogovora. Što je, objektivno gledano, trebalo da donese kontrolu vlasti kako između koalicionih partnera tako i u odnosu vlasti i opozicije.
Znam da će ovi podaci mnoge iznenaditi ali činjenica je da Demokratska stranka u Šapcu nikada nije imala neku preteranu podršku građana i da je vlast, skoro dvadeset godina, održavala na jedvite jade. Uglavno ustupcima prema drugim političkim subjektima. A kako se čelni čovek, ili čelni ljudi, grada, kako vam je volja, vrlo malo bavio(li) “razvojem” svoje stranke već je(su) više forsirao(li) “razvoj” koalicionih partnera za koje je, verovatno, verovao(li) da će ga(ih) podanički i verno služiti zauvek. Međutim, ta procena je bila pogrešna i zato su građani, demokratskog, evropskog, grada Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka doživeli da, danas, imaju najgoru vlast u svojoj istoriji.
Ali da počnemo da sagledavamo stvari redom, recimo, od izbora 2004. godine, jer oni, referendumski, iz 2000. godine ne mogu se uzeti kao “reprezentativni”.
2004.
Dakle, na izborima održanim 2004. godine učestvovalo je čak 17 izbornih lista a te izbore obeležila je veoma mala izlaznost od 100.383 upisanih birača glasalo je 36.153 što iznosi 36,02%.
Demokratska stranka je išla u koaliciji sa Srpskim pokretom obnove i osvojili su 11.553 glasova ili 33,03% a to im je donelo 24 odborničkih mandata. Nedovoljno za samostalno formiranje vlasti.
Srpska radikalna stranka je osvojila 5.908 glasova ili 16,89% što im je donelo 12 mandata.
Demokratska stranka Srbije je osvojila 4.964 ili 14,19% što im je donelo 11 mandata.
Socijalistička partija Srbije je osvojila 3.926 ili 11,23% što im je donelo 8 mandata.
Politički pokret “Snaga Srbije – Bogoljub Karić osvojio je 2.577 glasova i 6 mandata.
G-17 plus je osvojio 1.738 glasova što im je donelo 4 mandata
Te godine još po 2 mandata dobila je jedna grupa građana (Glas naroda – Marko Maksimović) , od 7 koliko ih je učestvovalo na izborima i Narodna seljačka stranka dok Nova Srbija, Jugoslovenski komunisti i Nova Demokratska Stranka Roma Srbije nisu prešli cenzus.
2008.
Na sledećim izborima, održanim 2008. godine, od 105.037 upisanih birača glasalo je njih 66.283 a najviše glasova dobila je Demokratska stranka – Boris Tadić koja je osvojila 24.621 glasova i 28 mandata. Srpska radikalna stranka – Tomislav Nikolić je osvojila 17.907 glasova i 21 mandat. Koalicija Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija Vojislav Koštunica osvojila je 6.572 glasova i 7 mandata. Koalicija Socijalistička partija Srbije – Partija ujedinjenih penzionera je osvojila 4.489 glaova i 5 mandata. Lista G 17 plus Šabac – Mlađan Dinkić je osvojila 4,97% ali izbori su poništeni na nekoliko izbornih mesta, Kamičak 1, Bogosavac, Jelenča 1 i Sinošević, na kojima su simpatizeri Demokratske stranke glasali za ovu opciju koja je na kraju sa 3.536 glasova osvojila 4 mandata. Tako su ih Demokrate održali u političkom životu. Naravno time su dobili partnera za formiranje vlasti ali i grupaciju sa besprizornim ucenjivačkim kapacitetom i to im se kasnije obilo o glavu ili. Ali, najviše građanima Šapca. Četiri mandata je osvojila i koalicija Srpski pokret obnove – Liberalno demokratska partija – Udruženje građana Selam – Ž. Vuletić – M. Čičulić sa 3.507 glasova. Cenzus nisu prešli: Narodna seljačka stranka – Unija poljoprivrednika Srbije – Slobodan Lj. Nikolić (2.236), Seljačko radnička partija – Stanković Dragan (1.257), SDP – Rasim Ljajić – Began Cicvarić (310) i Romska partija – Romski pokret obnove (229). Vlast je ostala nepromenjena.
2012.
Na lokalnim izborima održanim 2012. godine od ukupno 105.283 upisana birača glasalo je 64.108 građana za 14 izbornih listi.
Lista “Izbor za bolji život – Boris Tadić” osvojila je 18.542 glasa i 25 mandata. Koalicija “Pokrenimo Šabac – Tomislav Nikolić” koju su činili Srpska napredna stranka, Nova Srbija, Pokret snaga Srbije – BK, Romska partija osvojila je 10.509 glasova i 14 mandata. Ujedinjeni regioni Srbije – Nemanja Pajić osvojili su 7.633 i 11 mandata čime su izrasli u ozbiljnog koalicionog partnera za formiranje vlasti. Koalicija “Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije (SPS)”, Socijaldemokratska partija Srbije (SDP) – Zoran Bortić osvojila je 5.607 glasova i 8 mandata. Koalicija Čedomir Jovanović – Preokret Liberalno demokratska partija, Srpski pokret obnove, Bogata Srbija osvojila je 3.938 glasova i 6 mandata dok je Koaliciji Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica – Ujedinjena seljačka stranka sa 3.773 osvojenig glasova pripalo 5 mandata.
Cenzus nisu prešle liste: Srpska radikalna stranka – Dr Aleksandar Martinović (2.637), Grupa građana „Dveri Šabac“ (1.799), “Za Šabac i napredna sela – Nikolić Slobodan” (1.264), “Za naš Šabac – Dejan Vidaković” (1.066), Dragan Marković Palma – Jedinstvena Srbija (1.060), Komunistička partija – Josip Broz (1.010), Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) – Stevan Matić (795) i NSD Šabac – Vladan Kulezić (679).
Međutim, iako su dotadašnji koalicioni partner, koji su vladali gradom, imali potrebnu većinu u lokalnom parlamentu od 36 odbornika umalo nije došlo do promene vlasti. Naime deo odbornika Ujedinjenih regionio Srbije – Nemanja Pajić, po dogovoru sa centralom u Beogradu (Mlađanom Dinkićem) prešao je na stranu naprednjaka. Ipak Nemanja Pajić se, iako se dogovorio sa Dinkićem, odlučio da ostane “veran” Demokratskoj stranci i uz pomoć “političkih marifetluka” Sovranija Čonjagića vlast u Šapcu se nije promenila.
I taman kad se poverovalo da je vlast u Šapcu stabilna Izvršni odbor (IO) Demokratske stranke (DS) odlučio je da, u januaru 2013. godine, isključi dotadašnjeg poslanika Dušana Petrovića iz stranke zbog nepoštovanja odluke Glavnog odbora i kršenja Statuta stranke. To je dovelo i do “cepanja” Demokratske stranke u gradu jer je Dušan Petrović, sa delom članova DS-a, 25. februara 2013. godine, osnovao stranku “Zajedno za Srbiju” ali ni to nije uticalo na destabilizaciju vlasti u Šapcu.
2016.
Na lokalnim izborima održanim 2016. godine učestvovalo je 11 izbornih listi, od ukupno upisanih 104.179 glasača svoje biračko pravo iskoristilo je 64.412 građana. Najveći broj glasova 22.180 i 28 odborničkih mandata dobila je lista “Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje” koju je činila Koalicija SNS i PUPS. Izborna lista “Nebojša Zelenović – Šabac je naš” (Zajedno za Srbiju, Demokratska stranka, Srpski pokret obnove) osvojila je 20.776 glasova i 26 mandata. Veliki broj glasova 8.693 dobila je lista “Pobeda za Šabac – Nemanja Pajić” (Zapadna Srbija, Levica Srbije, Nova stranka, Nova Srbija) kojoj je pripalo 11 odborničkih mandata što ih je svrstalo u “ozbiljnog” koalicionog partnera koji je postao jezičak na tasu formiranja vlasti u gradu. To veče, posle objave rezultata, gradom se pronela vest da Nemanja Pajić pregovara sa Srpskom naprednom strankom oko nove preraspodele vlasti. Ipak do toga, tada, nije došlo. Postoje dve verzije zašto se to dogodilo: u prvoj razlog je bio taj što Dr. Aleksandar Pajić nije mogao da prihvati činjenicu da će dr Slobodan Popović postati gradonačelnik pa je sabotirao pregovore a po drugoj varijanti, Sovranije Čonjagić je uspeo da “umili” Nemanju Pajića da ostane veran dotadašnjoj koaliciji koja je već činila vlast u gradu. A šta se tačno dogodilo znaju samo akteri ovih pregovora. Međutim, ucenjivački kapacitet Nemanje Pajića naglo je porastao i on je to, za sebe, iskoristio na najbolji mogući način. A na štetu svog koalicionog partnera.
Na jedvite jade u lokalni parlament ušla je i lista Socijalistička partija Srbije (SPS), Jedinstvena Srbija (JS), Komunistička partija (KP) sa 4 odbornička mandata.
Cenzus, na ovim izborima, nisu prešle izborne liste: dr Vojislav Šešelj – Srpska radikalna stranka (2.297), Veselin Vuković – Za bolji Šabac – SDS-LDP-NPS (1.582), Srpski pokret Dveri – Demokratska stranka Srbije – Patriotski blok – dr Aleksandar Pavlović – dip. ing. Predrag Vukosavović (1.372), Zoran Bortić – Šabački socijalisti (962), Ruska stranka – Slobodan Nikolić (538), Tanja Radovanović – Napredni pokret – Bolje danas (479), Grupa građana – Volimo Šabac (406).
2020.
Lokalni izbori koji su trebali da se održe 2020. godine već na samom početku krenuli su po “zlu”. Zbog epidemije odloženi su za sredinu godine ali zbog “izbornog inženjeringa” koje je sprovela Srpska napredna stranka izbori su, na pojedinim izbornim mestima, ponavljani i po nekoliko puta.
Ukupni rezultati izbora za odbornike Skupštine grada Šapca održanih na 100 biračkih mesta 21. juna 2020. godine, ponovljenih na 27 biračka mesta 05. septembra 2020. godine i ponovljenih na 5 biračkih mesta 03. oktobra 2020. godine, na kojima je bilo upisano 102.366 građana sa pravom glasa a na izbore izašlo 62.596 birača, na kojima je učestvovalo 12 izbornih listi, su sledeći: “pobedila” je (ili je izbore otela) izborna lista Aleksandar Vučić – Za našu decu Aleksandar Pajić koja je dobila 30.232 i sa 37 odborničkih mandata osvojila apsolutnu vlast u Šapcu što se nije dogodilo još od doba Slobodana Miloševića. Izborna lista Nebojša Zelenović – Šabac je naš (Zajedno za Srbiju, Srpski pokret obnove) Nebojša Zelenović dobila je 18.023 glasova i 22 mandata. Izborna lista Jelena Milošević – Novi tim za Šabac Nemanja Pajić opet je ostvarila zapažen rezultat i sa 5.939 glasova dobili su 7 mandata. Po jedan odbornički mandate dobile su, takozvane, “manjinske stranke”: Dr Dejan Pavlović – Evropska Zelena Partija – Dejan Pavlović (667), Ujedinjena Demokratska Srbija – Prilika Milutin Stanković (650), Ruska stranka – Slobodan Nikolić, Nikola Veselinović (646).
Ispod cenzusa su ostale izborne liste: Metla 2020 – Za opstanak – Jače od bojkota – Srđan Mitrašinović, Božidar Katić (1.853), Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije (SPS), Jedinstvena Srbija (JS) – Dragan Marković Palma, Aleksandar Ignjatović (1.300), Za Kraljevinu Srbiju (Pokret obnove kraljevine Srbije) – Dragan Ninković (876), Aleksandar Šapić – Pobeda za Šabac Goran Marković (340) i Zelena stranka – Zelena strana – Mirjana Bingulac (310).
Srpska napredna stranka preuzela je vlast uz široku podršku koalicionih partnera a opozicija okupljena oko liste Nebojša Zelenović – Šabac je naš (Zajedno za Srbiju, Srpski pokret obnove) opredelila se za bojkot. Ali ne svi, neki su ušli u lokalni parlament (Dragan Stanković i Dušan Tufegdžić) a neki od odbornika sa ove liste dobili su neke poslove i prešli na stranu naprednjaka.
2023.
Na vanrednim lokalnim izborima (Dr. Aleksandar Pajić pod pritiskom Kabineta iz Beograda, podneo ostavku) održanim decembra 2023. godine, učestvovalo je 12 izbornih listi a od 100.051 upisanog birača na izbore je izašlo 65.168 građana sa pravom glasa.
Najviše glasova opet je dobila izborna lista Aleksandar Vučić – Šabac ne sme da stane Dr. Aleksandar Pajić sa osvojenih 28.808 glasova i 35 odborničkih mandata. Posle trogodišnjeg političkog “bojkota” na izbore je izašao i Nebojša Zelenović a njegova izborna lista “Šabac protiv nasilja – Nebojša Zelenović” osvaja 15.600 glasova i 18 mandata što mu, ni u kakvim kombinacijama nije omogućilo da preuzme vlast pa je nastavio da “bojkotuje” zasedanja Skupštine grada. Međutim, nisu to uradili baš svi sa te liste. Izborna lista “Nemanja Pajić – Zapadna Srbija – Uvek Šabac” osvojila je 6.807 i sa 8 odbornika nastavila da čini vlast u gradu. Po dva odbornička mandata osvojile su izborne liste: Udruženi pobeđujemo – Miroslav Aleksić – Zdravko Ponoš – Miloš Parandilović – Tatjana Marković Topalović (2.307), Ivica Dačić – Premijer Srbije dr. vet. med. Nikola Milutinović (2210), Dr Miloš Jovanović – Nada za Šabac – Srpska koalicija NADA – Nacionalno demokratska alternativa – Nova Demokratska stranka Srbije (Novi DSS) – Za kraljevinu Srbiju Branko Živanović (1969) i, kao “manjinska” stranka, Dr Dejan Pavlović – Evropska zelena partija (1.321).
Ispod cenzusa su ostale izborne liste: Čista lista za drugačiji Šabac – Vladimir Terzić – Dušan Tufegdžić, Vladimir Terzić (1.698), Domaćinski za selo i grad – Znamo Dragan Stanković (898), Dr Vojislav Šešelj – Srpska radikalna stranka Slobodan Ranković (872), Vreme je za dela – dr Saša Filipović (492) i Ruska Stranka – Slobodan Nikolić, Radomir Mandić (408).
Vlast u gradu nastavila je da sprovodi Srpska napredna stranka sa koalicionim partnerima. A štetna “blagodeti” delovanja ove vlasti vidljiva je na svakom koraku. Grad sve više liči na kasabu.
Na prvi pogled, moglo bi se učiniti da je politički život u Šapcu živ, raznolik i demokratski bogat. Desetine izbornih lista, stotine imena, na svakim izborima su samo privid pluralizma. Međutim, taj privid se raspada već pri prvom ozbiljnijem pogledu. Ispod površine ne nalazi se politička energija građana, već ustajali krug istih ljudi koji decenijama recikliraju jedni druge, ideje i funkcije.
Ali nije problem u broju lista problem je u njihovoj suštini. Kada se gotovo isti ljudi pojavljuju uvek iznova, čas kao saveznici, čas kao zakleti neprijatelji, jasno je da ideologija, program i interes građana nisu pokretačka snaga. Ono što ostaje jeste gola ambicija da se ostane u igri po svaku cenu. Stranke se menjaju kao košulje, stavovi se prilagođavaju trenutku, a birači služe kao statistika potrebna za legitimizaciju već unapred dogovorenih političkih kombinacija.
U takvom sistemu, građani nisu učesnici, oni su kulisa. Hiljade ljudi koji se pojavljuju na listama često nemaju nikakvu realnu političku moć niti uticaj. Njihova uloga završava se onog trenutka kada se prebroje glasovi. Oni su jednokratni resurs, potrošna roba političkog marketinga. Prava moć ostaje koncentrisana u rukama malog, zatvorenog kruga ljudi koji su ovladali veštinom političkog preživljavanja, a ne javnog služenja.
Posledice ovakvog stanja su ozbiljne i dugoročne. Pre svega, obesmišljava se sama ideja politike kao prostora za javno dobro. Kada građani vide da su svi „isti“, da se razlike brišu preko noći i da su sukobi često samo predstava, gubi se poverenje. A bez poverenja nema demokratije. Ostaje samo apatija, odustajanje i tiho prihvatanje da se ništa ne može promeniti.
Još opasnija posledica jeste zatvaranje sistema za nove ljude. Svako ko ima ideju, integritet i želju da se zaista bavi javnim interesom, suočava se sa zidom. Nevidljivim, ali čvrstim. Zidom koji čine mreže interesa, ličnih odnosa i dugogodišnjih kalkulacija. Ulazak u takav sistem često podrazumeva kompromis koji mnogi nisu spremni da naprave i upravo zato ostaju van njega.
Tako se stvara začarani krug: isti ljudi proizvode isto nepoverenje, koje onda obeshrabruje nove ljude da uđu u politiku, čime se dodatno učvršćuje monopol postojećih aktera.
Zato je ključno da građani prestanu da posmatraju politiku kao unapred izgubljenu utakmicu. Nije svaki izbor isti, niti je svaka lista beznačajna. Ali je neophodno razlikovati autentično od fingiranog, doslednost od oportunizma i javni interes od lične koristi.
Jer najveća šteta koju ovakav politički sistem nanosi nije samo u lošim odlukama ili propuštenim prilikama. Ona je u razaranju vere da politika može biti časna delatnost. A kada se ta vera izgubi, gubi se i temelj svakog zdravog društva.
I upravo tu počinje odgovornost građana, da ne pristanu na ulogu statista.
„Vlast se može promeniti za jedan dan. Ljudi koji će je naslediti biraju se mnogo ranije.“
“Igrači” za sve prilike
U gradu poput Šabac, gde bi lokalna politika trebalo da bude najbliža građanima i njihovim stvarnim problemima, vlast je postala upravo suprotno, zatvoren krug poslušnosti, interesa i lične koristi. Ono što se danas predstavlja kao “upravljanje gradom” sve više liči na loše režiran komad u kome su uloge podeljene unapred, a građani svedeni na nemu publiku.
Nije problem samo u tome što su na ključnim mestima ljudi bez vizije. Problem je što su na tim mestima ljudi bez minimuma ličnog integriteta. Karijeristi koji su preko noći promenili političke dresove, “preletači” koji su u politici pronašli prečicu do statusa koji nikada ne bi mogli da dostignu radom, znanjem ili ugledom danas odlučuju o sudbini grada. To nije samo politički problem. To je duboka moralna kriza.
Kada se vlast gradi na poslušnosti, a ne na sposobnosti, rezultat je unapred poznat: mediokriteti upravljaju ozbiljnim sistemima. Javna preduzeća, kulturne i obrazovne ustanove postaju mesta za nagrađivanje lojalnosti, a ne centri razvoja. Ljudi koji bi u uređenom sistemu teško dobili i najosnovnije radno mesto, danas odlučuju o budžetima, projektima i budućnosti cele zajednice.
„Najveća pobeda svakog režima nije kada građani odustanu od promene, već kada poveruju da će neko drugi tu promenu obaviti umesto njih.“
Takva vlast ne odgovara građanima, ona odgovara partiji. Ne služi javnom interesu, služi održavanju sopstvenih pozicija. I upravo tu leži suština problema: politika je prestala da bude alat za rešavanje problema društva i postala sredstvo za lično bogaćenje i društveni uspon bez pokrića.
Posebno je porazno što se legitimitet takvih struktura ne zasniva na poverenju građana, već na političkom marketingu i zloupotrebi državnih resursa. Glas se ne daje ljudima, daje se imenu na vrhu liste. Lokalni kandidati su svedeni na anonimne brojeve, bez stvarne odgovornosti prema onima koje bi trebalo da predstavljaju.
A cena takvog sistema je visoka. Plaća se stagnacijom grada, odlaskom mladih, urušavanjem institucija i gubitkom svakog osećaja da je moguće nešto promeniti. Kada građani izgube veru da znanje, poštenje i rad imaju vrednost, tada društvo ulazi u opasnu zonu apatije iz koje se teško izlazi.
Zato je važno jasno reći: ovakav način vladavine ne donosi razvoj. Ne donosi stabilnost. Ne donosi budućnost. Donosi samo produžavanje agonije u kojoj mali broj ljudi profitira, dok većina gubi.
Promena ne počinje velikim parolama, već odbijanjem da se prihvati ovakvo stanje kao normalno. Onog trenutka kada građani počnu da traže odgovornost, imena umesto brojeva, rezultate umesto lojalnosti, tada se menja i politička realnost.
Promena počinje kada prestanemo da ćutimo. Kada pitamo: ko su ovi ljudi, šta su uradili i zašto su tu. Šabac ne zaslužuje mediokritete. Zaslužuje poštenje, znanje i odgovornost. Ćutanje danas, sutra se plaća mnogo skuplje.
Zato je došlo vreme je da se Šabac probudi i da onima koji su se na političku pozornicu popeli i ustoličili kao poslušnici i “preletači”, bez stava, bez znanja i bez obraza, koji su u politiku ušli da bi nadoknadili ono što nikada nisu uspeli da postanu u stvarnom životu, kaže ćao-zdravo!
Teško je, u jednom tekstu, nabojati sve one koji su svojim političkim ali i podaničkim delovanjem doveli do toga da grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka nezadrživo srlja u propast i što smo danas tu gde jesmo. A nismo morali ni trebali biti.
Evo, izdvojiću samo nekoliko osoba, onih koji su u nekom trenutku bili nosioci izbornih lista, a koji su stranke i politička uverenja menjali ćešće nego čarape, koji su svojim političkim delovanjem ali i lošim političkim procenama doprineli da ljudi koji su do juče bili politički nevidljivi, bez znanja, bez rezultata i bez ugleda danas odlučuju o svemu važnom za naš grad i naše živote.
Dr Dejan Pavlović, tipičan primer političkog karijeriste, ekološkim aktivizmom počeo je da se bavi od 2012. godine organizujući obeležavanje važnih ekoloških datuma različitim akcijama od kojih su “Drveće je svemoguće”, “Zelena biciklijada”, “Sajam organske hrane”, “Dan neobičnih sportova”, “Hajka na smeće”… U jesen 2014. godine osniva udruženje Evropski centar za ekologiju. Na lokalnim izborima 2016. godine, bio je na 15. mestu Grupe građana “Pobeda za Šabac – Nemanja Pajić”, postao odbornik u Skupštini grada i pomoćnik direktora Doma zdravlja Šabac za kvalitet rada.
Komentarišući odluku o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, te 2016. godine, dr Dejan Pavlović je rekao: “Smatramo da su raspisani vanredni parlamentarni izbori prilika da se konačno sa čela države skine vlada koja je potpuno neekološka. Srbiji je potrebno posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine i poseban fond za životnu sredinu, jer se dosadašnja praksa da se ekologija nalazi kao privezak u nekom drugom ministarstvu pokazala kao loša. „Zelenom“ novcu se ne vidi trag, a poglavlje 27 o ekologiji u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji je poglavlje koje će zahtevati najveće ulaganje da bi se stanje u životnoj sredini dovelo na evropske standarde.”
Na izbore 2020. godine izlazi samostalno kao “manjinska” “Evropska zelena partija”, osvaja jedan odbornički mandat. Ostalo je tada zabeleženo da je, u septembru 2020, dr Dejan Pavlović, nosilac liste “Zelena evropska partija”, podneo Osnovnom javnom tužilaštvu u Šapcu 11 krivičnih prijava protiv 55 lica koja su kupovala glasove za Srpsku naprednu stranku, a zatim i prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Sandokanove grupe u kojoj su se nalaze i svi funkcioneri SNS-a iz Šapca. Međutim, na to se vrlo brzo zaboravilo a odnos između naprednjaka i “zelenih” je “izglađen”, pričalo se, sa 10 radnih mesta u Gradskoj upravi, za članove “Zelena evropska partija” i sa još nekom “sitnicom”, pa Pavlović ulazi u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom podržavajući njenu vlast.
I na izbore 2023. godine izlazi samostalno kao “manjinska” “Evropska zelena partija”, osvaja dva odbornička mandata i nastavlja “uspešnu” saradnju sa Srpskom naprednom strankom u vođenju vlasti u Šapcu. Rezultati njegovog političkog delovanja više su vidljivi u njegovom privatnom životu nego dobrobiti za grad i građane koje “tobož” predstavlja kao odbornik. Pokazao se kao dobar saradnik svake vlast a priča o ekologiji je služila samo za predizbornu kampanju.
A kako to funkcioniše objašnjeno je u teksu objavljenom na sajtu “Podrinskih” (https://podrinske.com/samo-2-miliona-zelenima-da-cute/):
“Na Opštinskom veću Grada Šapca, održanom 5.9.2024. odborniku/partiji/pokretu koja je na šabačke izbore izašla pod imenom „Dr Dejan Pavlović – Evropska zelena partija“ (tzv. Evropski centar za ekologiju) dodeljeno je 2.000.000 (2 miliona dinara) za njihove programske aktivnosti u 2024. godini. Pomenuti novac je odobren na osnovu Zahteva koji je podneo dr Dejan Pavlović”.
Zanimlivo je da je dr Dejan Pavlović na izbore održane 2020. i 2023. izašao sa Izbornim listama na kojima je bilo 23 kandidata, od 69, ali i da je samo njih četvoro: Željko Dimitrić, Jozefa Jakšić, Sekula Stojković i Haris Kilim, bilo na obe liste što znači da su ostali, njih 18, bili “ukrasni” kandidati, za jednokratnu upotrebu i služili samo da se ispuni zakonski minimum.
Takođe, Mina Mijailović sa liste “Evropska zelena partija” 2020, “preletela” je na izborima održanim 2023, u Srpsku naprednu stranku i postala član Gradskog veća za brigu o porodici, posebnu zaštitu dece i rodnu ravnopravnost.
Dušan Tufegdžić, o njegovom ranijem političkom angažovanju nema validnih podataka, sem njegovih priča, ali i da je bio predsednik MZ “Štitar”. A zvanično u politički život grada uključuje se na izborima 2008. godine kao 63. na listi “Srpski pokret obnove – Liberalno demokratska partija – Udruženje građana Selam – Živojin Vuletić – Milan Čičulić”
Dvanaest godina kasnije, 2020. godine, nalazio se kao 6. na Izbornoj listi “Nebojša Zelenović – Šabac je naš”. Međutim, odmah po završetku izbora dolaze u sukob jer Tufegdžić ne pristaje na bojkot i, sporadično, prisustvuje sednicama Skupštine grada.
Udruženje Pokret „Buđenje“, sa advokatom Vladimirom Terzićem, osniva 19.11.2020. godine a već početkom sledeće godine organizuje sastanke šabače opozicije pokušavajući da ih ujedini. Međutim, bila su to “ćorava posla”!
Na konferenciji za medije, održanoj sredinom jula 2021. godine, Tufegdžić je pokušao da objasni kako se našao na listi Nebojše Zelenovića i zašto su se razišli. On je tada naveo da je želeo da pravi nestranačku listu, jer je smatrao da su novi, nestranački ljudi jedini način da se pobedi Srpska napredna stranka.
– Pred same izbore molili su me da ne pravim nestranačku listu, da se ne cepamo. Pošto je većina bila za to, ja sam stao na tu listu i kajaću se dok sam živ. Moje razočarenje je krenulo odmah. Odborničku listu su pravila dva, tri čoveka. Odbornici nisu učestvovali u kampanji. Svoju kampanju sam lično platio, jer tuđi novac ne bih trošio ni da sam znao odakle je, a pogotovu ako mu ne znam poreklo. Svađe su bile stalne. Znalo se da će Čonjagić i Pajić izdati. Pored sve krađe SNS, pretnji i ucena, izbore smo izgubili zbog toga što smo od 106.000 građana dobili 18.000 glasova. Svaki šesti je glasao za našu listu i to je jedina istina. Tamo odakle ja dolazim bio je najbolji rezultat od svih sela, rekao je Tufegdžić.
Takođe Tufegdžić je naveo da je tražio da prestane stranačko zapošljavanje, da krenu nekim trećim putem, da se Neboja Zelenović, kao predsednik stranke “Zajedno za Srbiju”, u političkom smislu odrekne nekih bliskih ljudi.
Tufegdžić je tada rekao i da je velika većina odbornika sa liste “Šabac je naš” bila za to da se prisustvuje sednicama Skupštine, ali da je ostajalo na tome da Zelenović o tome odluči.
Rekao je i da su se glasovi i odornici kupovali i ranije, da se i ranije zapošljavalo preko stranke, a ne na konkursima.
– Ne vidim razliku između “Zajedno za Srbiju” i Srpske napredne stranke. To je za mene jedno isto, rekao je Tufegdžić.
Na lokalnim izborima 2023. godine izlazi, pod brojem 3 na izbornoj listi “Čista lista za drugačiji Šabac – Vladimir Terzić – Dušan Tufegdžić” ali ova lista nije prešla cenzus.
Zanimljivo je da se te godine Dušan Tufegdžić našao i na izbornoj listi, pod brojem 12, Narodne stranke „Siguran izbor – ozbiljni ljudi“ za parlamentarne izbore raspisane za 17. decembar ali ova lista nije prešli census pa ni Tufegdžić nije postao narodni poslanik.
Bio je u organizaciji brojnih protesta kao što su bili oni “1 od 5 miliona” učestvovao je u kampanji skupljanja potpisa za predsedničkog kandidata, Srđana Škora, ali potpise nisu skupili.
Sve u svemu u politici se nije snašao pa je nejasno šta je jednog ozbiljnog poljoprivrednog stručnjaka i vrednog, uspšnog poljoprivrednika nagnalo da uđe u politiku i da u njoj ostane zapamćen kao politički gubitnik. Pre svega što nije uspeo da ostane dosledan svojoj ideji da su novi, nestranački ljudi, jedini način da se pobedi Srpska napredna stranka već se upustio u “političku trgovinu”, “molili su me”, i tako sam postao sve ono protiv čega se borio.
On se tada zalagao da se demontira “partijska država”, da se spreči korupcija na sistematski način. Da se zabrani “feudalna” podela ministarstava u kojoj ministar i njegovi partijski drugovi kontrolišu čitav sector.
Nakon toga nije se više, javno, bavio politikom ali je zato, na sreću (njegovu) izuzetno dobro izučio “advokatski zanat” i postao jedan od vodećih advokata u Srbiji.
Ipak, mladalačka ljubav prema politici je ponovo proradila, Pokret „Buđenje“ je osnovan krajem 2020. godine u Šapcu, a formirali su ga istaknuti lokalni aktivisti i političari, među kojima su bili advokat Vladimir Terzić i odbornik Dušan Tufegdžić. Na lokalne izbore, održane 2023. godine, izašao je kao prvi na listi grupe građana “Čista lista za drugačiji Šabac – Vladimir Terzić – Dušan Tufegdžić”, koja, za malo, nije prešla census pa nije uspeo da postane odbornik.
Pokret “Buđenje” pristupio je Narodnoj stranci, u oktobru 2023. godine, i od tad deluje kao njen deo.
Potpuno je očekivano da će Vladim Terzić nastaviti da se bavi politikom, iz “hobija”, ali to mu sigurno neće doneti ništa dobro.
, je jedan od retkih šabačkih političara koji nije menjao stranku i ostao je dosledan SPO-u. Član je ove stranke od 1990. godine a od 2001. obavlja funkciju predsednika gradskog i okružnog odbora stranke. Takođe, bio je i potpredsednik izvršnog odbora SPO. Od 25. februara 2024. godine nalazi se na čelu Komisije za statut stranke.
Na izborima održanim 2004. godine bio na listi “Demokratska stranka – Srpski pokret obnove”, a posle izbora postao član Opštinskog veća i od tada je, do 2020, uvek bio u vlasti.
Međutim, nije sve bilo “banjo i sjajno”. U martu 2007. godine, navodno, iz ličnih razloga i zauzetosti podnosi ostavku na članstvo u Veću. Mada se u javnosti “šuškalo” da je došlo do nekog “sukoba” u vladajućoj koaliciji. Ipak, nedugo zatim, Vuletić se ponovo vraća na funkciju Većnika, kako je kazao, na molbu predsednika opštine, Miloša Miloševića. Ono što ne treba zaboraviti je činjenica da se član Opštinskog veća, Slobodan Nikolić (NSS), izjasnio protiv ponovnog imenovanja Živojina Vuletića.
Na izborima 2008. godine, Živojin Vuletić, je bio nosilac liste “Srpski pokret obnove – Liberalno demokratska partija – Udruženje građana Selam – Živojin Vuletić – Milan Čičulić”. U 2012. godini bio je, kao drugi na listi, “Čedomir Jovanović, Preokret – Liberalno demokratska partija, Srpski pokret obnove, Bogata Srbija. Ali ostao je dosledan u podržavanju stranke na vlasti (DS) i sve vreme je bio deo lokalne vlasti.
Dolaskom Nebojše Zelenovića na funkciju gradonačelnika i predsednika stranke “Zajedno za Srbiju” Vuletić je ponovo uspostavio dobar odnos sa koalicionim partnerom pa se na izborima 2016. našao na 7. mestu liste “Nebojša Zelenović – Šabac je naš” (Zajedno za Srbiju, Demokratska stranka, Srpski pokret obnove). Međutim dogodili su se unutrastranački izbori u okviru GO SPO u Šapcu na kojima je pobedio Dragan Ninković sa tri glasa više. Govorilo se da će to uticati na prekomponovanje vlasti u Šapcu ali zbog “neregularnosti” prilikom izbora za predsednika GO SPO, Predsedništvo Srpskog pokreta obnove poništilo je, 16. novembra, odluke Izborne skupštine Gradskog odbora ove stranke u Šapcu. Status Gradskog odbora je vraćen u pređašnje stanje, te je na njegovom čelu ostao Živojin Vuletić, koji je bio i šef Odborničke grupe „Zajedno za Srbiju“, a stari članovi Predsedništva ponovo su vraćeni na svoje funkcije.
Na izborima 2020. Vuletić se nalazio, takođe, na 7. mestu liste “Nebojša Zelenović – Šabac je naš” (Zajedno za Srbiju, Srpski pokret obnove). Posle puno izbornih nepravilnost SNS je uspeo da osvoji minimalnu prednost a uz pomoć novih koalicionih partnera i stabilnu vlast u Šapcu. A Vuletić prelazi u opoziciju i opredeljuje se za bojkot rada lokalne Skupštine.
Na prevremenim izborima, zbog ostavke gradonačelnika, održanim 2023. godine Živojin Vuletić je zauzeo 5. mesto na izbornoj listi “Šabac protiv nasilja – Nebojša Zelenović”. Ova lista je osvojila 15.600 glasova što im je donelo, nikad manje, 18 mandata i ponovo su ostali u opoziociji ali i u bojkotu lokalnog parlamenta.
Ono što pada u oči je činjenica da stranka (SPO) koju predvodi Živojin Vuletić iz godine u godinu gubi “koalicioni kapacitet” i, osim njega, sve je manje i manje članova ove stranke na izbornim listama. Da li je to zbog toga što SPO, u Šapcu, postoji još samo na papiru ili je po sredi nešto drugo ostaje da se vidi. Ali, na Izbornoj listi 2023. nalazi se samo jedno ime, Milutin Jekić (na 22. mestu), koji je ostao odan Vuletiću i još četiri, u šabačkoj politici nepoznata lica: Danka Ivanović (34), Aleksandar Andrić (40), Stanimir Petrović (57), Mirjana Kovačević (69) koji su se tu našli samo da se ispoštuje norma. “Gorak ukus” ostavlja i činjenica da je, na izbornoj listi “Šabac protiv nasilja – Nebojša Zelenović”, stranka SPO, koja dve decenije učestvuje u lokalnoj vlasti, imala tri puta manje odborničkih kandidata od, recimo, stranke SSP za koji malo ko od Šapčana zna i da postoji u gradu.
U privatnom životu Živojin Vuletić je veoma ugledan i uvažen šabački advokat a pored toga bio je, između ostalog, i član u Upravnom odboru Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije”, Beograd, 2008. godine.
Dragan Ninković, svoje političko delovanje započeo je u Srpskom pokretu obnove. Na izborima 2008. godine bio je na 48. mestu liste “Srpski pokret obnove – Liberalno demokratska partija – Udruženje građana Selam – Živojin Vuletić – Milan Čičulić”
Govorilo se tada da je Ninković na “crtu” Vuletiću stao uz nagovor i podršku iz SNS-a koja, bez obzira što je te godine pobedili na lokalnim izborima nije imala koalicioni kapacitet da sastavi vlast u gradu pa je pokušavala da prekomponuje vlast. Vuk Draškovuć se bio, već odavno, stavio SPO pod okrilje SNS-a pa se očekivalo da se to desi i u Šapcu. Međutim Vuletić to, u Šapcu, nije hteo da učini pa je SNS tražio nekog ko bi to uradio.
Tako je Ninković “izvisio” i za predsednika GO SPO-a ali i za mesto direktora JK “Stari grad”, sa koga je ubrzo smenjen. Ipak, što se posla tiče vrlo brzo se snašao, postao je izvršni direktor za komunalne poslove u JKP „Drugi oktobar“, Vršac. A snašao se brzo i za stranku, krajem jula 2017. postaje zastupnik Pokreta obnove Kraljevine Srbije u Šapcu.
– Suština je u nama i u onome što smo započeli. Stvorena je energija, onda kada se nije ni razmišljalo u kom pravcu ćemo ići dalje. Tako je nastala nova politička snaga okupljena pod jednim legitimnim imenom – POKS. Pred nama je ozbiljan i težak posao. Do sada je pokretu pristupilo oko 300 članova u Šapcu. Moramo da širimo ovu sjajnu ideju dalje. Za svakog ko prepoznaje ideju monarhizma ovde ima mesta i takva tekovina ne sme biti prokockana. Ovo je stranka koja akcenat stavlja i na tradicionalne vrednosti, sa porodicom kao okosnicom društva – izjavio je Ninković prilikom konstituisanja ove stranke u Šapcu.
U POKS-u, Dragan Ninković vrlo brzo avanzuje i postaje potpredsednik stranke. Sa njom učestvuje na lokalnim izborima u Šapcu, 2020. godine, ali osvaja samo 876 glasova što mu nije bilo dovoljno da pređe cenzus. Treba napomenuti da je sa Ninkovićem u POKS prešao veliki broj članova SPO-a koji ga prete gde god ide.
Te, 2020. godine, Dragan Ninković je bio na 7. mestu parlamentarne liste “Za kraljevinu Srbiju (Pokret obnove Kraljevine Srbije, Monarhistički front) – Žika Gojković”. Sa njim na toj listi iz Šapca bili su još i Dušan Radosavljević (11. mesto), Ljuban Damnjanović (33), Irena Čović (110), Nataša Đurić (179), Sandra Mićić (184), Marina Marinković(209) i Danka Skravica (242). Ova lista osvojila je 85.888 glasova ili 2,67%, pa nisu prešli census.
Usledili su sukobi u POKS-u, koji je nemoguće opisati i prepričati, pa Ninknović prelazi u Parandilovićevo „Novo lice Srbije“ u kojem postaje predsednik Izvršnog odbora stranke.
Na parlamentarnim izborima održanim 2022. godine Dragan Ninković se nalazi na 16. Mestu liste “Boško Obradović – Srpski pokret DVERI – POKS – Miloš Parandilović – Patriotski blok za obnovu Kraljevine Srbije”. Iz Šapca na ovoj listi su još: Milica Mišković (50), Snežana Anđelić (68), Ljuban Damnjanović (72) i Mirjana Vasić (103). Lista je prešla cenzus ali Ninković nije postao poslanik.
Na parlamentarnim izborima održanim 2023. godine Dragan Ninković se nalazi na listi “Srbija protiv nasilja – Miroslav Miki Aleksić – Marinika Tepić (Stranka slobode i pravde, Narodni pokret Srbije, Zeleno-levi front, Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak – Ćuta, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Srbija centar, Zajedno, Pokret za preokret, Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Novo lice Srbije)”, što mu omogućava da kao 109. na listi ipak postane narodni poslanik u 14. sazivu. Mandat mu je potvrđen 01.05.2024. godine. Zanimljivo je da su se na ovoj listi našli brojni Šapčani i Šapčanke: dr Tanja Marković Topalović (26), Nebojša Zelenović (72), Ljilana Perić (158), dr Radivoj Petrović (170), Nada Makević (191) i Velimir Kuzmanović (214). Ovim se pokazalo da šabačka opozicija, može na istu listu ako je ona u Beogradu ali ne može na zajedničku listu u Šapcu.
Miloš Milošević, građani, obično, pojma nemaju kako oni koji osvoje vlast međusobno dele funkcije i članstva u Upravnim odborima. Evo, recimo, do direktnih izbora za predsednika Opštine, Miloš Milošević je bio član upravnog odbora JP “Parking”, upravnog odbora Šabačkog pozorišta i direktor Javnog preduzeća za građevinsko zemljište. Naravno, nije on jedini bio sa brojnim “dužnostima” ali je bio prvi predsednik opštine koji je izabran na direktnim, i jedinim takvim, izborima održanim 2004. godine, i postao je presdednik Opštine Šabac pobedivši, sa 16.696 glasova, u drugom krugu, svog protivkandidata mr Srboljuba Živanovića koji je osvojio 9.564 glasa. Te godine izlaznost je bila vrlo mala, skoro nikakva. Od 100.383 birača glasalo je samo 36,03%. Šta je razlog tome teško je reći. Iako su građani, po prvi put (i poslednji) od uvođenja višestranačkih izbora, imali priliku da sami biraju čelnka grada interesovanje je bilo malo. Mnogi, poznavaoci političkih prilika u gradu, tvrdili su tada da je razlog tome bila “skromna” ponuda kandidata. I sam Miloš Milošević, kao kandidat vladajuće partije nije bio mnogo poznat široj javnosti pa su građani Šapca svojim “bojkotom”, verovatno, hteli da pokažu da im nije važno ko će biti na čelu grada, kad se zna ko će njime stvarno upravljati. I da su svi isti. Iako to nije bilo tako.
I na izborima održanim 2012. godine Miloš Milošević je ponovo bio nosilac liste “Za bolji život – Boris Tadić” pa je tako po treći put postao prvi čovek grada. Međutim, za vreme vanrednog stanja usled poplava, 2014, podneo je ostavku. A ostavku je poneo isključivo zbog svoje ležernosti i neshvatanja situacije u kojoj se grad tada našao.
„Da bih sprečio dalju politizaciju pitanja moje odgovornosti za rad na mestu komandanta Gradskog štaba za vanredne situacije, sa koga sam smenjen odlukom Vlade Republike Srbije, u uslovima proglašene vanredne situacije za odbranu od poplavnog talasa na reci Savi, podnosim ostavku na mesto gradonačelnika grada Šapca“, naveo je Milošević u pisanoj ostavci.
Zanimljivo je da je ta ostavka dočekana sa velikim “olakšanjem” među građanima a naročito u stranci kojoj je pripadao.
Iako je, sve u svemu, bio dobar gradonačelnik koji je uspeo da uspostavi prisan odnos sa građanima, pre svega sa onima sa seoskog područja, da se trudio da grad bude čist i uredan, preduga vladavina je ostavila trag. Pre svega zato što Milošević nije uspeo da se otrgne od “kontrole” vrha stranke. Iako je to pokušavao ali jednostavno nije išlo. Međutim, mora mu se odati priznanje da je uspeo da održi sjajan odnos sa koalicionim partnerima što je doprinelo stabilnosti vlasti i sprovođenju mnogih planiranih aktivnosti.
Posle ostavke Milošević je pokazao svoje sasvim drugo lice. Vrlo brzo je shvatio da mu je podnošenje ostavke bila greška i da u životu neće ništa drugo, tako “dobro”, umeti da radi osim da bude gradonačelnik. A da će sa njim biti “problema” shvatili su i u stranci pa je postavljen za “savetnika” gradonačelnika sa većom platom od njega??? I, na toj, dobro plaćenoj, funkciji proveo je narednih šest godina. Ali, pričalo se, on je činio sve drugo osim što je “savetovao” svog “naslednika”.
Na parlamentarnim izborima, održanim 2016, Miloševi je bio na 38. mestu Izborne liste “Za pravednu Srbiju – Demokratska stranka (NOVA, DSHV, ZZS)”, i bio je aktivno uključen u izbornu kampanju obilazeći sela po Mačvanskom okrugu obećavajući sve i svašta. Nažalost on nije postao narodni poslanik ali neki drugi Šapčanin, koji se nalazio na 11. mestu jeste.
Možda je to i bio razlog što je, na izborima održanim 2020. godine, Milošević pokušao da iskoristi priliku, koju je potajno čekao, i odvažio se da stvar uzme u svoje ruke i samostalno izađe na lokalne izbore sa izbornom listom “Pošteno – Miloš Milošević” (plagijat slogana “Pošteno – Đinđić. Demokratska”) ali i sa predizbornom pričom da će nastaviti da radi tamo gede je stao 2014. obećavajući nastavak izgradnje vodovodnih mreža, infrastructure na seoskom području, izolaciju fasada, održavanje zelenih površina u gradu i slično. Na žalost Izborna komisija, zbog proceduralnih razloga, nije prihvatila ovu listu pa je Milošević ispustio priliku da ponovo bude neki “šraf” u gradskoj vlasti.
Da li zbog razočaranja ili nečeg drugog te godine učlanjuje se u Đilasovu stranku.
Na vanrednim lokalnim izborima održanim 2023. godine opet dobija priliku da se vrati u politiku. I to, sa bivšim političkim pajtosima, kao drugi na koalicionoj listi “Šabac protiv nasilja – Nebojša Zelenović”, sada kao član SSP-a, iste one stranke koja je 2020. bojkotovala izbore, pokazujući da je politika “veština mogućeg ili nemogućeg” bez časti i morala. Kako se, posle lošeg rezultata na ovim izborima ova skupina svega i svačega opredelila za bojkot lokalne skupštine to je učinio i Miloš Milošević.
Međutim, kažu, iz Beograda je stigla “preteća” depeša pa je Milošević prekršio koalicioni dogovor i pojavio se na nekoliko skupštinskih zasedanja. A kako je to izgledalo nije za komentar…
Slobodan Nikolić, 2004. bio je prvi na listi Narodna seljačka stranka – Marijan Rističević (osvojili dva mandata). Na izborima 2008. godine ponovo je prvi na izbornoj listi, kao evropejac, koja se ovoga puta zove “Narodna seljačka stranka – Unija poljoprivrednika Srbije – Slobodan LJ. Nikolić” ali iako nije osvojio ni jedan mandat postao je član Opštinskog veća.
Na vanrednim lokalnim izborima održanim 2023. godine bio je na 2. mestu liste “Ruska stranka – Slobodan Nikolić”. Stranka nije prešla cenzus, osvojila samo 408 glasova ali je zato na parlamentarnim izborima postao narodni poslanik. Danas je blizak SNS-u i za potrebe vladajuće stranke učestvuje na skoro svim lokalnim izborima u zemlji. Zahvaljujući njegovom odborniku u Nišu SNS je uspeo da osvoji vlast.
Međutim, Slobodan Nikolić će, u istoriji, ostati više upamćen kao direktor “Seoskog praga 98” koji se bavio demografskim problemima srpskog sela ili u prevodu ženidbom momaka sa sela Ruskunjama. Iako ni tu nije ostvario neki zapažen rezultat nastavio je I dalje da “provodadžiše”.
Vladimir Gvozdenović, bio je predsednik Okružnog i Gradskog odbora DSS u Šapcu, 2004. bio na listi “Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica, posle izbora imenovan je za člana Opštinskog veća a 2007. je kao predstavnik DSS smenjen sa te funkcije na kojoj je bio zadužen za malu privredu. Tu funkciju je profesionalno obavljao.
Na izborima održanim 2008. godine nalazio se na 15. mestu liste “Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija – Vojislav Koštunica”.
Na izborima održanim 2012. godine bio je na 68. mestu liste “Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica – Ujedinjena seljačka stranka”.
Predsednik Izvršnog odbora Državotvornog pokreta Srbije postao je 2014. godina kada je napustio DSS. Na izborima 2016. godine sa grupom građana “Volimo Šabac” učestvovao je na lokalnim izborima, kao nosilac liste, ali nisu prešli cenzus.
Na izborima održanim 2023. godine nalazio se na 51. mestu liste “Nebojša Zelenović – Šabac protiv nasilja”.
Bio je član Izvršnog odbora Zajedno Šabac a danas je član Demokratske stranke.
Predsednik je „Udruženja roditelja đaka osnovnih i srednjih škola – FAH“.
Veoma je zapažen u aktivnostima „Zbor Šabac“.
Božidar Katić, u istoriji političkog života Šapca ostaće upamćen kao “političar” koji je možda i najviše (pored dr Branka Vujkovića) menjao politička ubeđenja, stranke i izborne liste na kojima je učestvovao u potrazi za plaćenim funkcijama. Na izborima održanim 2004. godine bio je prvi na listi Nova Srbija – Velimir Ilić – Božidar Katić (nije prešao cenzus).
Na svu sreću, po građane Šapca, u tome nije uspeo ali će za pokoljenja ostati zabeležen njegov “udvorički” govor i veličanje predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, koji je održao na novogodišnjem koktelu GO Nove Srbije:
– Bila je ovo naporna godina, godina puna izazova, godina velike borbe. Sada Srbija ima predsednika kakvog i kog samo želeli, ima ozbiljnu i odgovornu vladu sposobnu da pokrene našu zemlju. Ostalo je Novoj Srbiji i našim prijateljima (SNS-u) da završimo posao i u Šapcu – kazao je Katić i istakao brojne zamerke na račun tada aktuelne lokalne vlasti predvođene DS-om a podržane, kako je kazao “nekim otpatcima i otpadnicima” naglasivši da se vlast može oceniti kao “potpuni i najteži oblik autizma”. Katić je tada, građanima Šapca, poručio da će se sve vrlo brzo promeniti tako da će oni svoju slavu Sv. Simeuna Mirotočivog dočekati uz lokalnu vlast kakvu grad zaslužuje.
Obećane nije ispunio, vlast nije promenjena ali politička uverenja Božidara Katića jesu. i to iz korena. Doživeo je političku katarzu (a ko je za to zaslužan /ne/zna se) pa se udružio sa “nekim otpatcima i otpadnicima”. Na izborima 2016. godine nalazi se na drugom mestu na listi “Pobeda za Šabac – Nemanja Pajić”. I opet postaje gradski većnik.
A kad već menja čarape zašto ne bi i izborne liste. Na izbore 2020, godine trebao je da izađe na listi “Narodna stranka”, Vuka Jeremića, ali kao se ova sranka odlučila da bojkotuje izbore Jeremić je raspustio šabački odbor, pa je na brzinu “sklepana” koalicija sa Demokratskom strankom Srbije, po principu daj šta daš. I tako je Božidar Katić postao nosilac (1. na listi) izborne liste “Metla 2020 – Za opstanak – Jače od bojkota – Srđan Mitrašinović”. Ova lista nije prešla cenzus, do duše za malo, Katić nije postao odbornik, vlast se u Šapcu promenila, došli su oni za koje se on svojevremeno zalagao međutim njega više nije bilo u toj “igri” pa je morao da potrži novo “uočište”.
I, našao ga je, takoreći odmah. Postao je predsednik GO POKS Šabac. A na “inauguraciji”, u Hotelu “Sloboda”, održao je i “dostojan” govor:
– Ovo danas je i pokazatelj onoga što pričamo već par meseci, ali nisam siguran da su nas svi shvatili: POKS u Šapcu, na ovom tradicionalno monarhističkom terenu nije tu da se bori za par mesta u gradskoj skupštini, mi smo tu da promenimo sliku našeg grada u potpunosti. Šabac zaslužuje ozbiljnu, domaćinsku i odgovornu upravu. Zaslužuje da bude čist, da raste i da se razvija na način koji će Šapčanima pružiti priliku da uživaju u svim prednostima grada koji se prostire od slavne planine Cer do dve velike reke na koje izlazi: Savu i Drinu, sa prelepim naseljem – prvom evropskom varoši u Srbiji.
A gde je Katić tu su i problem. Dolazi do raskola u POKS-u, da ne objašnjavam komplikovano je, uglavno Božidar Katić postaje i potparol, “nekog”, POKS-a koji, da bi se razlikovao od onih drugih sebe naziva “Monarhistima” (ako sam dobro shvatio, ne tvrdim).
Na vanredne lokalne izbore održane 2023. godine izlazi opet na “novoj” izbornoj listi “Šabac protiv nasilja – Nebojša Zelenović” na kojoj zauzima veoma visoko 6. mesto ali kako ova lista nije osvojila dovoljan broj mandata da bi formirala vlast u gradu opredelili su se za bojkot. A kad već nije u skupštinskoj klupi i tamo vodi političku borbu, Božidar Katić se opredelio za “saopštenja”, u ime POKS-a i Monarhista koje plasira preko društvenih mreža, u kojima oštro napada i kritikuje one za koje je nekad tvrdio “da ih građani Šapca zaslužuju. A u kojima sad “podržava” student!? Zlu ne trebalo. Međutim, njegovo prisustvo na sastancima Zbor Šabac nije, iz nekog razloga, naišlo na odobravanje građana pa je prestao da dolazi.
Treba napomenuti da je i predsednik Udruženja građana „Cerski marš“.
Goran Marković Goci, demokrata, dugogodišnji član Demokratske stranke, dugogodišnji predsednik Saveta Mesne zajednice Donji šor, u čak tri mandata pa su ga zato prijatelji prozvali “Tito”, na izborima 2008. godine bio je dvadeset drugi na listi “Demokratska stranka – Boris Tadić, što mu je omogućilo da u tom sazivu bude odbornik.
I tako, iz “jeda”, zbog “neslaganja” napušta Demokratku stranku i 2016. godine izlazi na izbore, kao 17, na listi „Ivica Dačić – Socijalistička partija Srbije (SPS), Jedinstvena Srbija (JS), Komunistička partija (KP)“. Bio je to šok za mnoge, pa i njegove prijatelje, ali provladala je želja da postane odbornik, bilo gde, i da tako pokaže da su ga u politici prerano otpisali. Nažalost, SPS je za samo nekoliko glasova (njega i njegovih najbližih) uspeo da pređe cenzus ali za njega mesta nije bilo. Nakon toga, pokušavao je da osnuje neku grupu građana, međutim, to nije bio ni malo lak i jednostavan posao. Ipak, želja mu se ostvarila kada je preuzeo mesto predsednika GO Patriotskog saveza koji je vodio Aleksandar Šapić.
Na izborima odžanim 2020. godine učestvuje kao nosilac liste “Aleksandar Šapić – Pobeda za Šabac”. Lista nije prešla cenzus pa je opet ispustio priliku da “pregovara” o nekoj mogućoj koaliciji. Ubrzo je Šapić prešao u SNS pa se ovaj odbor rasformirao. Ali Marković nije gubio nadu a njegova upornost je urodila plodom kada se dokopao funkcije poverenika “Pokreta za PREOKRET – Šabac”, Janka Veselinovića.
U međuvremenu ovaj Pokret je pristupio SSP-u, koji u Šapcu ima svoj odbor pa je politički status Markovića ostao enigma. Da li je u SSP-u samo član ili ima neku funkciju ili je u potrazi za nekom novom strankom vreme će pokazati. Bilo kako bilo Goran Marković Goci izuzetno voli politiku, ali problem je u tome što ona mnogo manje voli njega.
Ipak, mora se reći, da je Mesna zajednica “Donji šor”, dok je Marković bio predsednik funkcionisala fantastično. Nemoguće je u ovom tekstu nabrojati šta je sve urađeno ali o tome svedoči nkoliko podlistaka “Donjošorac” koje su “Podrinske” objavljivale.
Slaviša Kostadinović, fin pristojan i kulturan momak, po svoj prilici, u šabačkoj politici će ostatu upamćen kao “politički projekat” gradskih političkih moćnika sa ciljem da “pod kontrolom” drži političke konkurente levičarske opcije. Zvanično u politici se pojavio 2008. godine kada je bio na 6. mestu liste “Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija – Vojislav Koštunica”.
Na izborima 2020. godine nije učestvovao ali na onim sledećim jeste. Na vanrednim lokalnim izborima održanim 2023. godine nalazi se opet na “novoj” izbornoj listi “Šabac protiv nasilja – Nebojša Zelenović” na kojoj zauzima solidno 12. mesto. Ovoga puta kao član demokratske stranke u koju se vratio posle mnogo godina. I on, kao i većina drugih bojkotuje rad lokalnog parlamenta i čeka nove izbore i novi politički zadatak. A da li će to biti “studentska” ili neka druga lista videćemo.
Dragan Stanković, ugledni poljoprivrednik iz Zminjaka školski je primer kako dobri domaćini loše prolaze u politici. Pojavio se 2008. godine kao prvi na listi “Seljačko radnička partija – Stanković Dragan koja je osvojila 1.257 glasova i ostala bez odborničkih mandata.
U 2012. godini učestvovao je, kao 5. na listi “Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica – Ujedinjena seljačka stranka. Na izborima 2016. nalazi se na 5. mestu liste “Nebojša Zelenović – Šabac je naš” (Zajedno za Srbiju, Demokratska stranka, Srpski pokret obnove). Na izborima 2020. Opet se nalazi na 5. mestu liste “Nebojša Zelenović – Šabac je naš” (Zajedno za Srbiju, Srpski pokret obnove) i postaje odbornik koji krši koalicioni sporazum o bojkotu i učestvuje u radu Skupštine ali se nije proslavio. Na izbore 2023. izlazi samostalno na listi “Domaćinski za selo i grad – znamo – Dragan Stanković” ali sa samo 898 glasova nije ušao u lokalni parlament. Da li će nastaviti i dalje da se bavi poltikom ostaje da se vidi.
Nebojša Zelenović, u istoriji grada Šapca mogao je da ostane zabeležen kao gradonačelnik koji je za šest godina svoje vladavine preporodio grad i uzdigao ga na mapi Srbije toliko da je Šabac postao primer dobre prakse i uzor svim ostalim gradovima kako treba da izgleda i funkcioniše jedan moderan Evropski grad. Prosto je nemoguće nabrojati šta je to sve dobro urađeno, jer bi trebalo mnogo više prostora od ovog i ovako dugačkog teksta, ali ne mogu da se ne osvrnem na neke osnovne stvari: iz budžeta grada izdvajano je 7% za kulturu, građani su sami mogli da odlučuju kako da se troši novac od poreza na imovinu, mediji su bili pristojno sufinansirani i slobodni. Sanirana je deponija na Dudari, a otvorena nove, regionalna, u Sremskoj Mitrovici, izgrađeno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, potpuno infrastrukturno sređen centar grada, Benska bara, Gradski trg, Vinaverov trg, pokrenut projekat “Sava park”…
Dakle, okreni – obrni, već se zaboravilo koliko je Zelenović bio dobar gradonačelnik ali će se pamtiti koliko je bio loš, užasan, političar.
Šta su građani Šapca dobili ujedinjenje “Zajedno” i političkog mrtvaca “Demokratske stranke” koja nikad više samostalno neće preći cenzus?
U njegovoj zvaničnoj biografiji stoji da je radio u prosveti (2003-2009), zatim je postao načelnik Odeljenja za društvene delatnosti Gradske uprave grada Šapca (2009-2010), (nije se baš proslavio na tom poslu), i direktor Filijale za Mačvanski okrug Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (2011-2012). Bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije u sazivu od 2012. do 2014. godine i odbornik u Skupštini grada Šapca a 2014. godine, nakon ostavke Miloša Miloševića, na Skupštini Grada Šapca, 16. juna 2014. godine, izabran je za gradonačelnika. Za gradonačelnika Šapca ponovo je izabran 5. maja 2016. godine. Na toj funkciji bio je do izbora 2020. godine. I, ovo se, uz možda ono da je kao član Glavnog odbora Demokratske stranke napustio DS, može smatrati jedino pozitivno u njegovoj političkoj biografiji.
Jer, koliko god je imao šlifa i vizije da upravlja jednim ozbiljnim gradom toliko se pokazao kao “pacer” i diletant kada je politika u pitanju.
Predsednik stranke Zajedno za Srbiju postao je 9. jula 2016. godine. I kada se očekivalo da mu to pomogne da dodatno ojača i učvrsti vlast i ugled, da oko sebe okupi sposobne i čestite ljude koji se nisu kompromitovali u politici (nova lica), kao što je to učinio u timu za vođenje grada, desilo se sve suprotno. Šabac je, u to vreme, medijski bio jedini slobodan grad u Srbiji pa su mnogi “ishabani” političari jedino u Televiziji Šabac, koja je bila veoma gledana, imali priliku da se javnosti Srbije predstave sa svojim “novim strankama” i “novim programima”. Međutim, umesto da ih drži na odstojanju Zelenović se “upecao” na njihove “bajne” priče (recimo, pričalo se, da su mu obećali, da će baš on biti budući premijer Srbija) pa je potrčao za njima. Zaboravljajući na onu mudru, narodnu, izreku: “Bolje vrabac u ruci nego golub na grani”. I, tako, kola kreću nizbrdo. I za Zelenovića ali i za grad.
Naime, Zelenović nije razumeo da je svoju političku snagu crpeo iz dobrih stvari koje je za grad radio kao gradonačelnik, jakog Šapca, ali i da je te “dobre stvari” mogao da radi jer nije imao “tutora”, naročito ne iz Beograda. Nažalost nije odoleo “provincijskom kompleksu” pa je “podlegao” inicijativi Dragana Đilasa i u septembru 2018. deset stranaka i pokreta formira političku koaliciju “Savez za Srbiju” (u kojoj je Zelenović bio neformalni lider) a koja je za cilj, pokazalo se kasnije, imala da jedini slobodan grad u Srbiji, Šabac, preda naprednjacima na upravljanje. Svima je to bilo jasno naročito od onog trenutka, 2019. godine, kad Dragan Đilas osniva Stranku slobode i pravde, priključuje se koaliciji Zajedno za Srbiju i preuzima lidersku poziciju u njoj. A Nebojša Zelenović postaje “potrčko” za lepljenje nalepnica “bojkot”!
A kada mu je došlo iz “donjeg dela tela” u glavu, da će bojkotom, bez borbe, Šabac predati naprednjacima na tacni, bilo je kasno. Odluka da se u Šapcu ipak izađe na izbore unela je opštu konfuziju među građanima. Tim pre jer je Zelenovićeva stranka Zajedno za Srbiju isključena iz Koalicije Savez za Srbiju a onda je Vuk Jeremić raspustio odbor Narodne stranke u Šapcu, Demokratska stranka se deklarisala za “bojkot” pa je Zelenović ostao sam na vetrometini. Usledilo je vanredno stanje zbog epidemije i sve je otišlo u “Honduras”.
Na brzinu je sklepana lokalna izborna lista, ko ju je sastavljao svaka čast, ali činjenica je da drugačije nije moglo. Međutim, činjenica da su na toj listi bili i članovi Demokratske stranke dodatno je zakomplikovala stvar. Objašnjenje: “izlazimo na lokalne izbore a bojkotujemo republičke” nisu svi razumeli na pravi način pa je veliki broj Šapčana, demokratske orijentacije, podlegao kampanji o bojkotu i nisu izašli na izbore. I to je bio razlog da se Šabac izgubi. Naravno, tačno je, naprednjaci su muljali, krali, pretili, ucenjivali, kupovali ali ništa od toga im ne bi prošlo za rukom da je Nebojša Zelenović više mislio o tome kako da sačuva Šabac nego kako će da smeni Vučića.
Koalicija Savez za Srbiju se raspala u avgustu 2020. godine kada je i Šabac izgubio slobodu.
Kažu: “na greškama se čovek uči”, ali Nebojša Zelenović na razlozima zašto je izgubio Šabac, ništa nije naučio. Čak je počeo da laže i samog sebe. I, umesto, da proba da konsoliduje sve demokratski nastrojene građanje i stvori jaku opozicionu snagu u Šapcu koja bi se borila protiv pošasti koja je okupirala grad u njegovoj glavi, verovatno, je odjekivao “bojkot, bojkot” pa je počeo da glumata ucveljenog “Skočka”, koji je ostavio Šabac na cedilu i počeo da trčkara do Beograd pa i do Brisela.
I, tako, dok je Šabac “krvario u žicama bunkera i srama” Zelenović je u junu 2021. osnovao građansku platforma „Akcija“, koja se, sad, okupila oko „Zelenog dogovora za Srbiju“, a on je izabran za predsedavajućeg. Tako je stvorio još jednu surogat političku organizaciju koja neki veći pomak u rušenju Aleksandra Vučića nije donela ali je zato učvrstila vlast Srpske napredne stranke u Šapcu jer ih je ostavila da rade bez kontrole.
Na parlamentarnim izborima održanim 3. aprila 2022. bio je na listi „Moramo – Akcija – Ekološki ustanak – Ćuta – Ne davimo Beograd – Nebojša Zelenović“, koja je osvojila 13 mandata, a Zelenović je postao poslanik u Skupštini Srbije.
U junu 2022. članice koalicije „Moramo“ – Otvorena građanska platforma Akcija, Ekološki ustanak, Skupština slobodne Srbije i stranka Zajedno za Srbiju, ujedinile su se u političku stranku pod nazivom „Zajedno“.
„Kopredsednici nove zeleno-leve političke organizacije ‘Zajedno’ Nebojša Zelenović, Biljana Stojković i Aleksandar Jovanović Ćuta poručili su da je osnovana atipična organizacija, na načelima zaštite životne sredine, radništva i direktne demokratije, i da su vrata te organizacije otvorena za sve koji dele iste vrednosti. Zelenović je na konferenciji za medije posle osnivačke skupštine ‘Zajedno’ poručio da ta nova organizacija, ima ‘kičmu stranke ali i ‘bočne’ organizacije koje zadržavaju svoj identitet’. ‘To pokazuje da smo drugačiji: nema lidera, mi smo kopredsednici, odluke se donose konsenzusom, a svima koji su govorili da je to nemoguće poručujemo da je moguće i drugačije’, naglasio je Zelenović.“ (N1, 11. 6. 2022. godine)
Početkom septembra 2023. Aleksandar Jovanović Ćuta saopštio je da podnosi ostavku na sve funkcije u „Zajedno“ i da on i svi članovi Ekološkog ustanka napuštaju tu stranku.
Nekoliko meseci kasnije raspisani su vanredni republički izbori u Srbiji ali i lokalni izbori u nekim gradovima i opštinama, među kojima je bio i Šabac zbog “ostavke” gradonačelnika.
I tada su Zelenoviću bili važniji republički izbori nego oni, lokalni, u Šapcu.
Ponovo potpisuje nekakvu koaliciju, poput one Zajedno za Srbiju, mada ovoga puta sa malo “modernijim” nazivom: “SRBIJA PROTIV NASILJA – Miroslav Miki Aleksić – Marinika Tepić (Stranka slobode i pravde, Narodni pokret Srbije, Zeleno-levi front, Ne davimo Beograd, Ekološki ustanak – Ćuta, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Srbija centar, Zajedno, Pokret za preokret, Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Novo lice Srbije)”, sa skoro istim, ključnim, partnerima kao i ranije i opet ostaje “izigran”.
On, lično, nalazio se na 72. mestu ove liste, i nije postao narodni poslanika, a na listi je bilo samo 14 članova njegovog “Zajedno”, za razliku od skoro 40 kandidata ZLF.
Tako je “izvisio” na republičkim izborima ali i onim lokalnim u Šapcu na kojima je bio prvi na listi “Šabac protiv nasilja – Nebojša Zelenović” jer, sa osvojenih 15.600 glasova i 18 odborničkih mandata nije mogao da očekuje ništa drugo nego da ostane u opoziciji. Tim pre što je samo trećina bila iz njegovog “Zajedno”.
I, opet su mu svi drugi bili krivi, i opet se opredelio za, samo njemu znani, “bojkot” rada lokalnog parlamenta čime se ponovo izopštio iz političkog života Šapca. Međutim, tu se nije završio njegov politički sunovrat.
Krajem decembra 2024. predstavnici Demokratske stranke i stranke Zajedno potpisali su Sporazum o ujedinjenju kojim je Zajedno integrisana u DS.
„Demokratska stranka je simbol demokratije, stranka koja je Srbiji donela slobodu, prvo značenje institucijama i vladavini prava. Kada je oslabila, izgubili smo državu kakvu smo hteli. Važno je da osnažimo stranku koja promenu može da donese. Zadatak svih nas koji potpisujemo sporazum je sada da uverimo ljude da uđu u politiku i da ima smisla boriti se. Ovo danas je jedna lepa vest. Stranka Zajedno se odavala bez uslovljavanja, potpuno čista srca i dobre volje’, kazao je Zelenović.“ (N1, 27. 12 2024. godine)
Možda je ovim činom, utapanjem u Demokratsku stranku, koja je odavno postala “politički mrtvac”, u kojoj skoro da je postao niko i ništa, stavio pečat na svoju političku karijeru. Šteta!
Dušan Petrović, “capo dei capi” ili “capo di tutti capi”, što u prevodu znači „šef svih šefova“, stvarno je to bio, i još uvek je, u političkom životu grada. Do douše mnogo više je to bio “tajno”, u senci, nego javno, ali je činjenica da se bez njega, u prethodnih tridesetak godina, nijedna politička odluka u gradu nije mogla ni smela doneti.
I u Desetom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, od uvođenja višepartijskog sistema 1990. godine, posle vanrednih parlamentarnih izboria, održanim 16. marta 2014. godine a konstituisanom 16. aprila 2014. godine, Dušan Petrović je ponovo postao narodni poslanik sa liste “Socijaldemokratska stranka, Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije”. Bio je član Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, a zamenik člana u Odboru za kontrolu službi bezbednosti.
Ko je i zašto odlučio da naprednjacima prepusti mesne zajednice u Šapcu?
Narodni poslanik ostao je i u Jedanaestom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, nakon još jednih vanrednih parlamentarnih izbora, održanim 24. aprila 2016. godine a konstituisim je 03. juna 2016. godine. U ovom sazivu bio je član Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, član Poslanička grupa prijateljstva – Ažerbejdžan, Poslanička grupa prijateljstva – Bosna i Hercegovina i Poslanička grupa prijateljstva – Hrvatska.
I ovim se završila bogata poslanička i ministarska karijera Dušana Petrovića.
Što se tiče stranačkih aktivnosti bio je član Demokratske stranke od 1992, a 1996. godine je izabran za predsednika Opštinskog odbora DS Šabac. Za člana Predsedništva stranke je izabran 2000. i 2001. godine, a za potpredsednika je biran 2004. i februara 2006. godine. U martu 2006. godine izabran je za zamenika predsednika DS-a. Decembra 2010. godine je ponovo izabran za potpredsednika stranke.
Da li je “bojkot” rada Skupštine ili nediranje naprednjaka pokušaj bivših šabačkih funkcionera da se, “za zelenim stolom”, ponovo vrate na vlast uz pomoć nekog moćnika Evropske unije?
Krajem 2012. godine došlo je do promena u vrhu DS-a, a novi čelnik stranke Dragan Đilas tražio je od bivših ministara da podnesu ostavke na poslaničke funkcije. Dušan Petrović je to odbio, pa ga je stranka isključila iz članstva januara 2013. Ubrzo posle toga formirao je zasebnu poslaničku grupu u Skupštini Srbije.
Početkom 2013. godine učestvuje u osnivanju nove stranke Zajedno za Srbiju, čiji je predsednik. Njegova politička, stranačka, aktivnost trebala je da bude okončana 2016. kada je stranku prepustio Nebojši Zelenoviću. Ali, izglada nije.
Međutim, poštovani čitaoci, kao što vidite, mene je uvek više zanimalo šta šabački političari rade, i kako se ponašaju u Šapcu. I koliko je njihovo delovanje doprinelo boljem životu građana Šapca.
Što se tiče Dušana Petrovića ostaće zabaleženo da se on nikada, svojim imenom i prezimenom, nije stavio na neku izbornu listu (ne računajući onu iz 2000. kada i nisu bili izbori već referendum, mada, priča se, bilo je nekog unutarstranačkog glasanja ko bi trebao da bude predsednik opštine, na kojem je on izgubio ali se o tome ne priča) pa će ostati tajna da li i koliku podršku građana u Šapcu ima.
Te, 2000. godine Šabac je bio potpuno devastiran grad. I, mora se priznati da je Dušan Petrović mnogo doprineo da grad “stane na noge”. Vratio je nadu da je moguće živeti bolje. Pre svega urađeni su mnogi, veliki, infrastrukturni radovi pa je tako Šabac dobio i najlepšu ulicu u Srbiji. A bila su to baš, baš teška vremena.
Međutim, njegovi politički oponenti stavljali su mu na teret katastrofalnu privatizaciju koja je i definitivno ugasila, već ugašena, nekad ozbiljna preduzeća. Netransparentno su privatizovani: “Obnova”, “Jela”, “Ingo”, “Nebojša Jerković”, “Cale”, “Nama”, “Sava”, AIK, “Zorka – zaštita bilja”, “7. Juli”… a posebno je bila “zabrinjavajuća” privatizacija “Zorka farme” ali i prodaja “Zelenog venca”, kao legata što nikako nije smelo da se desi.
Takođe, naprasna promena naziva ulica, naziva javnih, kulturnih, ustanova nisu baš naišla na odobravanje svih građana. Jer, ispalo je da su “lustrurani” oni iz četrdesetih godina prošlog veka a ne i oni koji su doprineli raspadu jedne velike zemlje i njenom uništenju.
Tako će ostati enigma zašto je Dušan Petrović propustio da bude prvi predsednik opštine izabran na direktnim građanskim izborima. Da li je to zato što nije hteo ili nije smeo zna, verovatno, samo on.
Ali, koliko god nije imao hrabrosti da proveri svoju “popularnost” toliko je imao želje da učvrsti svoju “diktaturu” u lokalnoj politici. A kako je to izgledalo mogu da posvedoče samo oni koji su to na svojoj koži osetili. Pre svega onaj koji je postao prvi, direktno izabrani, predsednik opštine. A koji je mogao da radi samo ono što mu je naređivano “odozgo”. A onog trenutka kad je pomislio da je postao toliko popularan i da može sam da vodi grad, pa je počeo oko sebe da okuplja “svoju ekipu”, morao je da podnese ostavku. Poplava je bila samo “dobrodošao” razlog.
Zanimljivo, kažu, da je Dušan Perović imao svoje odane “prijatelje” koji su ga obaveštavali o svemu što se u Šapcu radi i događa ali koji su njegove “poruke i naredbe” sprovodili u delo. Međutim, postavlja se pitanje kako su ga oni to tačno obaveštavali ali i kako su prenosili njegove poruke pa je tu bilo svega i svačega. Nažalost on je tim ljudima mnogo verovao.
Takođe, i propast TV Šabac mnogi stavljaju na njegovu dušu jer je i on više voleo da se okruži poslušnima nego sposobnima. Naročito onima koji klimaju glavom i aminuju. Njega to nije mnogo koštalo ali grad i građane jest. Recimo, potpuno je nejasno zašto je u dva mandata Slobodana Nikolića držao u Gradskom veću. Da to nije bilo tako u Nišu danas, verovatno, ne bi vladala Srpska napredna stranka jer Ruske stranke ne bi bilo. Zašto je poništio na nekoliko mesta izbore održane 2008. godine i tako pomogao jednoj političkoj grupaciji da stekne ogromni “ucenjivački” kapacitet i tako u “lancima” drži grad i da ga na kraju proda ko čarapu na dronjari. Zašto je “ljubio” sve one koji su radili protiv njega i prihvatao ih uz svoje skute pa danas imamo sijaset političkih likova kojima odavno ne bi trebalo da bude mesto u lokalnoj politici.
Zašto, mnogo je zašto ali odgovora nema…
Posebna priča je Industrijska zona koju danas sve više “okupiraju” Kinezi i u njoj rade šta hoće a na dugoročnu štetu Šapca. A nije moralo da bude tako. Nažalost, za ove kineske fabrike nisu “zaslužni” naprednjaci već “savetnici” koji su sprečili da Šabac, danas, bude centar za proizvodnjiu hrane. Ali to je neka druga tema…
Epilog
Više od godinu dana najveći deo društva svoju nadu polaže u studente. Mladi ljudi su probudili Srbiju, vratili veru da otpor nije uzaludan i pokazali da postoje generacije koje nisu spremne da ćute pred nepravdom. Međutim, koliko god njihova uloga bila važna, postoji jedna opasna zabluda koja se polako uvlači među građane, da će studenti rešiti problem koji smo svi zajedno godinama stvarali.
Jer, čak i ako se ostvari ono čemu se mnogi nadaju i ako zahvaljujući studentskom pokretu dođe do promene vlasti na republičkom nivou, ostaje pitanje šta će biti u gradovima i opštinama širom Srbije. Šta će biti u Šapcu?
Lokalni izbori će doći mnogo brže nego što danas izgleda. Za manje od godinu dana građani će ponovo odlučivati ko će voditi grad. Tada više neće biti dovoljno da se govori o Beogradu, Vučiću ili državnoj politici. Tada će se postaviti mnogo konkretnije pitanje: ko su ljudi koji traže poverenje građana Šapca?
Ko će biti kandidati? Ko će ih predložiti? Ko će garantovati za njihov integritet, stručnost i spremnost da rade u interesu grada, a ne sopstvenih ambicija?
Ko je to od Aleksandra Vučića tražio da mu preda vlast u Šapcu?
Ako danas ne počnemo da tražimo odgovore na ta pitanja, postoji opasnost da se jednog dana probudimo pred izbore i shvatimo da opet glasamo za ljude koje ne poznajemo dovoljno ili za koje nam neko drugi govori da su dobri. A upravo nas je takav način razmišljanja i doveo do situacije u kojoj se nalazimo.
Nije dovoljno samo smeniti vlast. Mnogo je važnije znati ko dolazi posle nje. Istorija Srbije puna je primera kada su građani, vođeni željom za promenom, rušili jednu vlast samo da bi nekoliko godina kasnije shvatili da su dobili novu grupu ljudi sa istim manama, istim metodama i istim odnosom prema građanima.
Zato bi možda već danas trebalo da počne razgovor o tome ko može da predstavlja Šabac. Ne sutra, ne mesec dana pred izbore i ne onda kada liste budu zaključene. Sada.
Građani imaju pravo da znaju ko želi da vodi njihov grad. Imaju pravo da postavljaju pitanja. Imaju pravo da traže biografije, rezultate, odgovornost i jasne planove. Jer izbori nisu takmičenje slogana, već odluka o tome kome poveravamo budućnost mesta u kojem živimo.
Studenti su pokazali hrabrost i odgovornost. Na nama je da pokažemo zrelost. Ukoliko nastavimo da čekamo da neko drugi uradi posao umesto nas, mogli bismo vrlo brzo da shvatimo da smo propustili priliku da sami odlučujemo o svojoj budućnosti.
A tada će biti kasno za pitanja koja danas izbegavamo da postavimo. Jer dan izbora ne dolazi iznenada. On dolazi polako, svakog dana, dok se pravimo da još ima dovoljno vremena. Danas ga možda ne vidimo, ali on je već iza ugla. I kada stigne, više neće biti važno šta su uradili studenti. Biće važno šta smo uradili mi.
Ivan Kovačević