Zapisi iz pomračenog grada:
Dan grada Šapca obeležava se 22. aprila, u znak sećanja na isti datum 1867. godine, kada je poslednji turski vojnik napustio šabačku tvrđavu, a srpska vojska na čelu sa kapetanom Lazarom Cukićem, preuzela upravu nad tvrđavom i gradom. Tradicionalno, toga dana na centralnoj svečanosti uručuju se zaslužnim pojedincima Aprilske nagrade u vidu “Ključa grada”. Ove godine ta priznanja pripala su: Darku Glišiću, ministru za javna ulaganja, za ukupan razvoj i promociju grada Šapca; Ljubi Aličiću, pevaču narodne muzike za promociju grada i razvoju demokratskih vrednosti i poštovanje ljudskih prava i sloboda kao i Tamari Grujić, autorki i voditeljki humanitarne emisije „Radna akcija sa Tamarom“ u kategoriji za poboljšanje uslova života na selu. Istovremeno, dobitnicima Aprilske nagrade koji nisu stanovnici Šapca, uručuje se Povelja počasnog građanina Grada Šapca.
A ova jučerašnja “svečanost”, sve u svemu, bila je novo, naprednjačko, ponižavanje grada Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka!
Postoje nagrade koje gradove uzdižu i nagrade koje ih razotkrivaju. „Ključ grada Šapca“ bi, po svojoj simbolici, trebalo da predstavlja najviše priznanje zajednice, znak poverenja, zahvalnosti i poštovanja prema onima koji su svojim delima ostavili trag. Ali kada se takvo priznanje pretvori u rutinski čin političke lojalnosti, ono prestaje da bude čast i postaje prazna forma.
Upravo to se juče, po svemu sudeći, dogodilo sa nagradom „Ključ grada Šapca“. Umesto da bude dodeljivana ljudima koji su doprineli razvoju demokratije, jačanju međuljudskih odnosa ili unapređenju lokalne zajednice, ona je počela da prati logiku političke hijerarhije. Lista dobitnika sve manje liči na spisak zaslužnih, a sve više na katalog funkcija.
Posle pokradenih izbora 2020. godine i “okupacije” grada od strane Srpske napredne stranke posebno je postalo problematično to da ovo priznanje dobije neko ko sa gradom nema suštinsku vezu, niti je pokazao interes da u njemu bude prisutan, čak ni simbolično, u trenutku kada mu se odaje priznanje. A to se upravo dogodilo kad su napredni šabački poltroni Aprilsku nagradu dodelili predsedniku države Aleksandru Vučiću koji ih nije udostojio ni kurtoazne zahvalnosti.
Time je poslata jasna poruka: važniji je politički signal nego sama zajednica. Šabac je postao kulisa, a nagrada sredstvo komunikacije unutar partijskog sistema.
Još veći problem leži u onome što takva praksa govori o lokalnoj vlasti. Nagrada koja bi trebalo da bude izraz samopoštovanja jedne sredine pretvara se u demonstraciju podaničkog mentaliteta. Umesto da grad bira svoje uzore, on ih „dobija odozgo“. Umesto da se vrednuju konkretna dela, vrednuje se politička bliskost. Time se briše granica između javnog priznanja i političke usluge.
Takva degradacija institucija nije samo pitanje ukusa ili simbolike, ona ima dugoročne posledice. Kada se obesmisle kriterijumi za priznanja, obesmišljavaju se i vrednosti koje ta priznanja treba da promovišu. Građani prestaju da veruju u nagrade, u procese odlučivanja, pa na kraju i u samu ideju da se trud i doprinos zajednici mogu prepoznati i ceniti.
Grad koji izgubi sposobnost da prepozna sopstvene vrednosti, rizikuje da izgubi i pravac. Jer nagrade nisu samo ceremonija, one su ogledalo društva. A ako u tom ogledalu više ne vidimo zasluge, već samo funkcije, onda problem nije u nagradi. Problem je u sistemu koji ju je takvom učinio.
Zato pitanje „Ključa grada“ nije pitanje jedne odluke ili jedne vlasti. To je pitanje standarda koje kao zajednica prihvatamo ili odbijamo da prihvatimo. Jer ključ, ako išta znači, trebalo bi da otvara vrata poverenja. A poverenje se ne dodeljuje ono se zaslužuje.
I, sad, trebali bi svi vi, koji živite u gradu Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka, da sami sebi postavite jedno logično pitanje: “Šta je Šabac, dolaskom na vlast Srpske napredne stranke, dobio a šta izgubio za ovih šest godina?
Pod Turcima je bilo bolje! Ili bar pravednije…
Ivan Kovačević