Građani bi i ovo morali da znaju
Danas, gotovo da nema lokalne vlasti koja se na kraju budžetske godine neće pohvaliti suficitom u svojoj kasi. Ta reč se građanima predstavlja kao potvrda uspešnog upravljanja, odgovornosti i navodne domaćinske politike. U političkim saopštenjima suficit zvuči kao konačan dokaz da vlast „zna šta radi“. Međutim, kada se zagrebe ispod površine brojki, često se pokaže da je istina potpuno drugačija.
Pitanja za građane Šapca:
- Šta je sve u Šapcu moglo (trebalo) da se uradi za 542 miliona koja nesposobna vlast nije potrošila?
- Gde su završile pare koje gradska vlast nije “znala” ili htela da potroši pa ih je prikazala kao “suficit”?
Jer nije svaki suficit rezultat dobrog rada. Ponekad je upravo suprotno, dokaz da lokalna vlast nije bila sposobna da realizuje ono što je sama planirala.
U konkretnom slučaju u Šapcu, prihodi budžeta ostvareni su na nivou od oko 90 procenata planiranog. Dakle, nije došlo do većeg priliva novca, snažnijeg razvoja privrede, novih investicija niti spektakularnog povećanja poreskih prihoda. Budžet nije punjen bolje od očekivanog. Naprotiv, ostvareno je manje nego što je planirano.
Pa kako je onda nastao suficit od čak 542 miliona dinara suficita?
Odgovor je jednostavan: tako što novac nije potrošen.
A kada lokalna samouprava ne potroši sredstva koja je sama planirala, to gotovo nikada ne znači štedljivost u pozitivnom smislu te reči. To znači da deo planiranih poslova nije završen, da su projekti kasnili ili potpuno izostali, da javne nabavke nisu sprovedene, da investicije nisu realizovane i da građani nisu dobili ono što im je obećano kroz budžet.
Drugim rečima, suficit nije nastao zahvaljujući uspehu vlasti, već zbog njene neefikasnosti.
Treba podsetiti na jednu važnu činjenicu koju politička propaganda često namerno prećutkuje: budžet opštine ne postoji da bi novac stajao na računu. Lokalna samouprava nije privatna firma čiji je cilj ostvarivanje profita. Suština budžeta jeste da se novac građana vrati građanima kroz javne usluge, infrastrukturu i razvoj zajednice.
Kada opština planira izgradnju puteva, rekonstrukciju škola, ulaganje u vodovod, pomoć poljoprivredi, sportu ili socijalnim programima, onda je njena obaveza da te projekte sprovede. Ako novac ostane neutrošen, to ne predstavlja pobedu odgovorne politike, već dokaz da sistem nije funkcionisao kako treba.
Još je problematičnije kada oni koji nisu realizovali planirane projekte pokušavaju da upravo taj neuspeh predstave kao uspeh. Građanima se tada šalje poruka da treba da budu zadovoljni zato što obećano nije urađeno, jer je zbog toga ostalo više novca u kasi.
Takva logika je duboko pogrešna.
Zamislimo domaćinstvo koje cele godine odlaže popravku krova, ne menja dotrajale instalacije i ne ulaže u održavanje kuće, a zatim se hvali time što mu je na kraju godine ostalo više novca. Da li je to dokaz dobrog upravljanja ili samo odlaganje problema koji će kasnije biti još skuplji?
Isto važi i za lokalnu samoupravu.
Ozbiljna vlast se ne meri količinom nepotrošenog novca, već stepenom realizacije onoga što je obećala građanima. Dobra administracija pravi realan budžet, obezbeđuje prihode i sprovodi projekte efikasno i na vreme. Nasuprot tome, veliki suficiti uz podbačaj prihoda najčešće ukazuju na loše planiranje, administrativnu sporost, nesposobnost ili odsustvo jasne razvojne politike.
Zato građani imaju puno pravo da postave nekoliko jednostavnih pitanja: koji projekti nisu realizovani, koje investicije kasne, ko je odgovoran za neizvršenje budžeta i zbog čega planirani novac nije stigao do građana?
Tek kada dobijemo odgovore na ta pitanja, biće jasno da li je suficit zaista rezultat uspeha ili samo lepo upakovana statistika koja pokušava da prikrije činjenicu da obećanja nisu ispunjena.