Rijaliti Srbija
I … Oskara dobija – „Openhajmer“, kao najbolji film, a takođe i za režiju, sporednu i glavnu mušku ulogu i još ponešto. Na 96. dodeli najprestižnijih filmskih nagrada u famoznom LA-u uradak o naučniku koji je odgovoran za stvaranje nuklearne bombe dobio je najviše priznanja američke Akademije.
Očekivano. Ali, u zemlji Srbiji da prevrne, neočekivano (da li?) Oskara i za scenario i za režiju, glavnu mušku i žensku ulogu, za montažu i specijalne efekte i sve ostalo dobija niko drugi do… Oskar lično, glavom i bradom!
Pa, kako to, majku mu božiju? Pa tako što su istraživački novinari uz pomoć dokaza francuskih obaveštajnih službi otkrili tajne prepiske kriminalaca ovdašnjih (Šarića i Belovuka između ostalih) a koji navode da je njihov šef, znači Šef mafije baš taj neki Oskar, najjači politički i na svaki način čovek u državi. A svi znamo (kao i vrapci na grani) da je to Predsednik, gle slučajnosti, baš te iste države Srbije.
Kako se još onomad „zaklela zemlja raju da se sve tajne, pre ili kasnije, saznaju“ tako smo i mi neuki građani naše male zajednice, hteli to ili ne, doznali ili potvrdili sumnje koje su neki od nas (izdajnici!) imali, da je naš voljeni Vođa, Prvorođeni Aca od Čipuljića, zapravo stvarni šef kriminalnih organizacija koje u Srbiji operišu godinama a u poslednjih dvanaest rade baš udarnički.
I kada su strane policijske i obaveštajne službe otkrile mnoge od njih jer su ovi „udarnici“ proširili biznis i na međunarodni teren i naše su se vlasti, našavši se u nebranom grožđu, jedva nekako nakanile da ih pohapse. Međutim, samo su „vojnici“ zaglavili zatvor dok su „oficiri“ i nalogodavci, a tek Šef daleko bilo, ostali na slobodi kao ptice u letu.
Oskar i dalje režira i glumi (šmira) iz sve snage, krade izbore, troši državne pare i resurse kao da su mu dedovina, zadužuje građane skupim kreditima za decenije unapred a ne skida se, pritom, sa malih ekrana TV prijemnika iako je dosadio i Bogu i ljudima. I zatrpava svoja nepočinstva pričama o skokovima u svetlu budućnost, o zlatnom dobu i sličnim budalaštinama, šizofreno zamenjuje teze, naoružava vojsku glumeći Firera iako i mala deca znaju da ne bismo smeli nikoga vojno da napadnemo, sve i da hoćemo, a da se odbranimo ne bi uspeli ni u slučaju napada čete pionira jerbo smo okruženi NATO-om i tu je kraj svake takve priče.
Tako smo i Kosovo „hrabro“ izgubili pre četvrt veka. Ali, za Oskara tu nije kraj već šansa za nove laži, obmane i tlapnje koje poput munje sipa brže, jače, bolje, urla na mitinzima svoje napredne družine pišajući po njima i vređajući sve ostale, ždere jagnjad i prasad po Pambukovicama, zakazuje izbore u Beogradu prvo za kraj aprila pa onda za početak juna (kakve on ima veze sa izborima u glavnom gradu), krši Ustav kao od šale svakodnevno a sve u najboljem maniru gebelsovske propagande za nastupajuće lokalne izbore i podizanje opadajućeg rejtinga, dok njegovi mafijaši, sakriveni po državnim institucijama (policija, tužilaštvo, BIA) rade i dalje ono što najbolje znaju i umeju, zlo i naopako.
Kome nije jasno o čemu je reč neka se obrati PR službi Radojičića, kosovsko-srpskog novokomponovanog Obilića koji vodi poslove Oskarove mafije u „našoj južnoj pokrajini“ ili omiljenom Oskarovom tapšaču Đuriću, doskorašnjem ambasadoru u SAD. To su patriote bez straha i mane, kriminalci u „Armanijevim“ odelima.
E, sad, ko u toj opštoj gužvi, u tom filmu koji je i drama i horor i komedija ali crna da crnja ne može biti, glumi koga – da li Predsednik Oskara ili Oskar Predsednika Republike, ostaje za sada misterija. Ono što je gotovo sigurno je da hepienda neće biti. Ni za koga.
A naš, srpski, predstavnik/ca na pesmi Evrovizije za 2024. godinu je… Breskvica! Čekajte, šta? Nije!? Pa narod je glasao za Breskvicu listom, za „Gnezdo orlovo“ ali je žiri muzičkih znalaca odlučio drugačije i pobednik/ca na našem izboru, našoj Beoviziji, je Teja Dora sa pesmom „Ramonda“!
Teja, ko? Ljudi moji pa je li to moguće? I tu nastaje žešća frka i pometnja, društvene mreže gore, najavljuju se ulični protesti i svašta nešto jer narod ovdašnji, uglavnom omladina, nemaju druga posla i ne more ih nikakve ozbiljnije brige nego imaju volje i želje da se na krv i nož svađaju oko nečeg tako trivijalnog i besmislenog i u osnovi zabavnog što treba da je razonoda uz lake note i malo kiča pride a ne sudbonosno pitanje od koga nam, maltene, život zavisi jer ako to ne rešimo propali smo.
Kao da odavno nismo propali kao narod i kao društvo baš onako kako kaže mudra srpska izreka „kao muda kroz poderane gaće“. Ali, ne. Važno je isterati pravdu za Breskvicu pa šta košta neka košta.
Ovaj se događaj pretvorio u rat do istrebljenja, članovima žirija se pretilo najstrašnije od strane fanova gubitnice, pobuna uspavanih građana i građanki pojavila se niotkuda. Toliko je ovde razloga za pobunu bilo i biće ih još više ali ovako glup razlog je malo previše čak i za Srbijicu.
Kao „Orlovo gnezdo“ je patriotska pesma (kosovski zavet i bla, bla, bla) a „Ramonda“ (cvet ljubavi i mira) nije i hajde onda da se pobijemo oko toga. Šta sa nama tačno nije u redu?
Za to vreme Oskar se poput Nerona zagledanog u Rim koji je prethodno zapalio zadovoljno smejulji i broji novce koje krade od svih nas svakodnevno kao i naše nerve, sadašnjost i budućnost i napreduje svakog dana u svakom pogledu dok mi, sirotinja raja, tonemo sve dublje, u slobodnom padu kome se ne nazire kraj. Mi smo kao oni đaci iz pačije škole koji su kao učili od ponedeljka do petka ali se nisu makli dalje od početka. I šta nam sada preostaje, osim: Ga, ga, ga…
Piše: Dragan Karalazić