Čekajući izbore
Više od trideset godina prošlo je od kako je na političku scenu Srbije stupio višepartijski sistem. A sa tim, „demokratskim sistemom“, kako nam je predstavljen, otišlo je i pola mog života provedenog u „navijanju“ za kojekakve političke lidere, „izgubljeno“ vreme provedeno uz direktne televizijske prenose skupštine, ratove, inflaciju, proteste na ulici… Sve u svemu beda, čemer i jad.
I, koliko god je ta daleka 1990. godina probudila neku nadu da se može živeti dobro i normalno toliko je 2022. godina postala godina očaja i beznađa u kojoj se ne nazire kraj propadanja a ni način kako da se ovo zlo, koje nas je zadesilo, zaustavi. Tri decenije vladavini tri političke opcije sasatavljene od istih, ili skoro istih, ljudi koji su se uspešno „oblačili“ i „presvlačili“ u demokratske ili patriotske haljine, u zavisnosti od toga šta im je donosilo veću političku korist, ostavili su pustoš koja se rečima ne može opisati.
Obrazovanje političkih partija započelo je još 1989. godine a od tada pa do kraja 1990. formirano je skor pedeset političkih partija. Taj broj se, u 1996. godini popeo na 161 da bi početkom 2020. dostigao cifru od oko 250 političkih partija, pokreta, udruženja. Izbori 2020. godine doprineli su da broj političkih organizacija naraste na čak 300. Očito da je politika, u Srbiji, postala najunosnije i najsigurnije zanimanje i ideal svakog skorojevića koji je u njoj video priliku da dobro živi a ništa ne radi. „Inflacija“ takozvanih lidera dodatno je zakomlikovala stvar i stvorila konfuziju među običnim ljudima ostavljajući ih u potpunom beznađu i verovanju da su „svi isti“ i da se ništa neće i ne može promeniti.
Zlo zvano Vučić
Aleksandar Vućić, koji je na vlast došao na krilima „popularnosti“ Tomislava Nikolića, ali i zbog loše vladavine „demokrata“, i neviđene prevare kojom je sebe izbacio za lidera Srpske napredne stranke, a samim tim doveo i na čelo Srbije, pokazao je, u ovih deset godina, da ima sve odlike beskrupuloznog diktatora kojem je jedino važno da se što više održi na vlasti. Po svaku cenu. A tu cenu, nesvesno plaćaju svi građani naše zemlje. Sve je počelo kada je pod floskulom stvaranja široke koalicije, pod svoje skute, prigrabio veliku većinu od onih 300 lidera kojekakvih političkih partija i omogućio im da se takoreći za noć obogate. Lično ili preko svoje najuže porodice, rođaka kumova… Tako su oni, svesno ili ne, postali Vučićevi plaćenici predstavljajući se kao njegovi „odani saradnici“ spremni da svoje privilegije, i Vučića naravno, brane po svaku cenu. Ipak, nije se Vučić samo na tome zaustavio. Njegovu „moć“ povećali su brojni novinari i medijske kuće prema kojima je pokazana velika „blagonaklonost“, u finansijskom smislu pre svega. Kao šlag na ovu „tortu“ došli su i takozvani „politički analitičari“ koji nas već deceniju „truju“ svojim komentarima u kojima je sve dobro samo ono što Vučić radi dok su svi drugi loši. Najgori. Da je Vućić „izdašan“ prema svim svojim podanicima koji mu stvaraju lažnu sliku velike popularnosti u narodu najbolje se može videti po takozvanim „ministrima“ čiji su se bliski rođaci naprasno obogatili a koji imaju jedini posao i zadatak da u svakoj javno izgovorenoj rečenici kažu: „Zahvaljujući Aleksandru Vučiću…“.
I, tako, malo po malo, Vučić je shvatio da je budžet Republike Srbije „Alajbegova slama“ i da je njegova najvažnija funkcija da mu isključivo doprinese da što duže ostane na vlasti. A kako su građani Srbije lako potkupljivi počele su da se iz republičkog budžeta daju raznorazne novčane „pomoći“ penzionerima, mladima… Na taj način Vučić očekuje da će tim novcem „kupiti“ dovoljan broj glasova koji će mu produžiti mandat na još pet godina. Što više kupi manje će morati da ukrade.
E, sad, ako mislite da je ovde kraj, varate se. Široka „ovlašćenja“ data su čelnicima gradova i opština širom Srbije kojima je omogućeno da se preko, sad, gradskih i opštinskih budžeta bogato „namire“ i postanu bogati i „ugledni“ članovi svojih zajednica. Sa sve novim stanovima, džipovima i, podrazumeva se, švalerkama… A, ako ne preteraju, niko ih zbog malverzacija neće dirati. Jedino što moraju da rade, kao uostalom i svi ostali, je da veličaju lik i delo predsednika države i stranke.
U celu ovu gužvu ubačeni su i kojekakvi kriminalci koje je Vučić lično oslobodio služenja zakonskih kazni sa ciljem da mu svojim novcem kupuju glasove ali i da narod drže u strahu. Za uzvrat mogu da rade šta hoće. I kako hoće.
A, ako se posle svega ovoga pitate da li je sve ovo, i kako, moguće, odgovor je veoma jasan. U Srbiji ne postoji ni jedna državna institucija koja nije pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića. Naročito ne one koje bi trebale da budu nezavisne i samostalne i koje bi državu i građane morale da čuvaju, upravo, od ovih koje Vučić danas čuva a koji su u ovom tekstu pomenuti. Policija, tužilaštvo, sudstvo, raznorazne inspekcije… doživljavaju takvu profesionalnu sramotu koja će teško kad moći da bude izbrisana. I zaboravljena. Na čelu tih institucija su Vučiću „odgovorni“ i privrženi rukovodioci za čiji „rad“ saznamo tek onda kada se desi neki stravičan „zločin“. A i tada sve bude brzo zataškano.
Upravo zahvaljujući takovom odnosu državnih institucija i ljudi koji u njima rade van domašaja zakona ostale su brojne afere koje je režim Aleksandra Vučića proizveo. To jasno pokazuje da u Srbiji žive dve vrste građana. Oni koji mogu, nekažnjeno, da rade šta hoće i oni drugi koje iz kuća i stanova izbacuju jer nemaju da plate komunalne uslugu.
Verovatno se sad pitate gde je u ovom tekstu “opozicija”. E o njima u sledećem nastavku.
Pobeda građana na izborima 3. aprila nema alternativu. Možemo mi to!
I moramo…