Piše: Goran Popović
Iz Ivanove knjige Šabac moje mladosti, saznao sam o Šapcu šezdesetih do sredine sedamdesetih. Bilo je mnogo mladih stvaralaca, okupljali su se u Domu Jna, a kad je 1963. osnovan Dom omladine u podrumu Doma, takozvanoj Rupi, potom u prostorijama Kluba, predsednik je bio Ivan. Prva samostalna izložba Slobodanke Rakić Šefer bila je posvećena Ivanovim zavičajnim stihovima. Imali su i pesničke i muzičke večeri. O šabačkim mladim stvaraocima širio se glas pa su mnogi poznati umetnici dolazili da ih upoznaju. Imali su čak pet glasila. Posle Studentskih nemira 68., stopirani su, kao i Šabačka čivijada, Klub mladih stvaralaca, Klub zavičajnih studenata, prestala je sa radom i slikarsko-pesnička grupa Boje i reči. Imali su i dvaput godišnje Sajam knjiga zavičajnih pisaca, i to je zamrlo. Šabac danas nema ništa od toga, ni Leksikon zavičajnih pisaca, ko će biti u leksikonu određuju političari, Ivan kaže pravi umetnici stvaraju ne za političare nego za sve ljude dobre volje, i ne unose zlu krv. Po zidovima Ivanovog sobička su njegova likovna ostvarenja, i njegovi portreti slikara s kojima se družio-Radovana Mirazovića Miraza, Slobodana Pajića Boceta, Gorana Begenešića Begene, monaha Milete Đurđevića, pankera Šojića. Navikao se na mali prostor, do 1970., stanovali su u Karađorđevoj 21, u dvorištu sa četiri pomoćne zgrade i osam porodica, Zajedniči posleratni stanovi, čekalo se na krevet da neko premine ili da ode u Dijasporu, ali živeli su složno, kao rod rođeni. Kad su straćare srušene zbog hotela Sloboda, dobili su stanove od po 48 kvadrata, u zgradi bez lifta, u Benskoj bari. Ivan kaže mali radni prostor imali su i mnogi s kojima se družio: Živojin Pavlović-sobičak sa kolekcijom pištolja po zidovima, Zoran Miščević iz benda Siluete- privesci i upaljači, pa Želimir Žilnik, Kosta Dimitrijević, mladi Branislav Lečić, kad se iz Šapca, zbog studija, preselio s majkom u jedan beogradski čardak. U Ivanovom starom stanu Miroslav Antić je 1966., pisao zbirku Garavi sokak. Ivanova mati mu je pravila riblju čorbu, prala košulju, i ljubila ga u oko kad Mika plače, lak na suzama, pa im je posvetio pesmu Ivan, upotrebljavajući jušnjački govor Ivanove majke, koju je Mika nazivao svojom drugom majkom. Mika je u Radovan kuli Milićevoj slikao suncokrete, na apstraktni način, a na papiru pesme ‘Ivan’ nacrtao je Ivana za mikrofonom. Mika nije voleo rokenrol, samo ruske romanske, divno ih je pevao uz gitaru. Krajem pedesetih bio je urednik muzičkog časopisa Ritam pa je Ivanu davao adrese nabljavljača rnr ploča pre objavljivanja oglsa u Ritmu. Svoje rane pesme Ivan je pisao i u Ševaricama, postojbini dede po ocu. U takozvanoj kolebi sastajali su se pesnici Mačve: Ivan Lolić, Dragoljub Nikolić, Dragoljub Rajić, Bora Simić, Žarko Banovac. U Radovan kuli u Belotiću, bio je sobičak na spratu, zimi peć bubnjara, i dva mala ležaja za Milića i Ivana. Jednom dve nedelje zavejani, Milićev brat i snaha donosili im vruću proju i mleko, proja i mleko se zamrznu usput. U snegu dvorišta Kule, Milić je uzeo zalutalo smrznuto jagnje pa su ga čuvali. Milić je govorio bolje da je postao pastir, Ivan je tada naisao pesmu Pastir kraj vatre, po kojoj je kasnije nazvan istoimeni lp Darka Domijana, na muziku Rajmonda Ruića. Družio se i sa sada zaboravljenim Dušanom Savkoviće, piscem Gorila 1,2,3, u Dušanovoj hacijendi u Provu. Glišić mu je dovršio dramu Smrt gospođe ministarke, o glumici Žanke Stokić, kod koje su Ivanovi roditelji stanovali u Beogradu do bombardovanja 1941., i družili se sa i sa roditeljima tada Dušana srednjoškolca. Dovršio je za štampu i Dušanov posthumni roman Zub šestica. Dušan mu pre uskokojenja nudio deo hacijende, Ivan je odbio, u velikom prostoru misli odlete neznano kud, niti je sposoban da održava toliki prostor, a grehota je da prodaje. Isti si moj sin, i on je neće!, rekao je Dušan, Hacijenda je posle pripala deci Dušanove sestre, udate za čuvenog šahistu Svetozara Gligorića, i prodata je. Ivan nije dobio društveni stan, bio je na spisku Crnog talas, poput njegovih prijatelja, kritičara negativnih pojava u tadašnjoj federaciji. Govorili su ako se te pojave ne spreče, federacija će propasti. I bi tako. I čuveni geslo ondašnjih funkcionera Imaš kuću vrati stan, bilo je mrtvo slovo na papiru. Funkcioneri se toobože razvedu, stari stan prepišu formalno rodbini, pa kobajagi žive u straćarama, i stan dobije suprug, stan supruga, i po stančić deca im. No vratimo se Ivanovim novim pesmama, koje su poprimile nov ton- metafizički, naziva ih-noćobdijke, u odnosu na zavičajne razigrane stihove iz mladosti, nazvane-mačvanke, što je razumljivo na Ivanove poodmakle godine.
(Nastaviće se).
SLIKARI VITEZOVI BOJA
Na praznom platnu povrh štafelaja
Slikari sa četkama i bojom u ruci,
Kreću u boj gde duša im i srce vodi bitku.
Crveni mačevi se vijaju po belom patnu,
Plavi štitovi brane san od tame,
Zeleni izvori pobedom teku,
Žuti zraci slave snagu u čoveku.
Slikari, vitezovi boja ne ratuju
za krunu, žezlo i za presto,
Već za čudesne priče
Što četkicama i bojama neumorno vezu
Na kraju bitke, kada sve zaćuti,
I vitezovi boja odmoraju svoje duše,
Ostaje na platnu nama drag
njihovih bajkovitih bitaka trag.
Ivan Glišić
ISPRED MOG PORTRETA
Pred mojim portretom stojim, tiho,
I sebi postavljam pitanje:
Ko je ovaj što me posmatra s platna?
Jesam li ja ili samo moja nada i senka?
I dok stojim tu, u tišini svoje soba,
Shvatam da je umetnost ogledalo,
A portret- ja.
Ivan Glišić
AUTOPORTRET
Ne tražim ništa
Jer ne mogu ništa da dam
Svi u meni, ja u svima a sam
Ruke bi s Nebom, noge s grobom
Odozgo sipi pesma
Odozdo izvire plač
Pola sam Sunce i cveće
Pola Mesec i drač
Ivan Glišić
E IVANE, IVANE
(pesma o sebi)
E, Ivane, Ivane, gde si sad ti,
po mirisnim poljima detinjstva?
Još li sećanje nosiš na vetru,
ili ti srce juri drugi svet i stih?
E, Ivane, Ivane,čujem tvoj glas,
kao reka što šapuće kroz šume,
tamo gde sunce zlati letnji prah,
E, Ivane, Ivane, ako te sretnem ponovo,
pod starim drvetom, gde smo se skrivali,
da znaš, sve što beše dugarstvo i ljubav
u očima mojim i danas se zrakom javlja.
Ivan Glišić
KANCONA O PROHUJALOJ MLADOSTI
Prelepa mladost beše, ko beli cvet u maju,
Srcu je donosila radost i čudesne priče snu.
Pola dana je prolazilo u igri i smehu,
Dok se sunce spuštalo,
A vetar šaptao tajne drage.
Prijatelji uz mene, ruke smo spajali,
Staze naše mlade, u pesmu ih pretvarali.
Prelepa mladost beše, naša vedrina i u tami.
Ali sada godine svode se na uspomene blage,
Dok srce pamti trenutke, miris cveća
I ljubavi prve, prave i drage.
I kroz oblake i kiše, sećanje greje dan,
Mladost prelepa beše, nikad više na javi,
Samo daleke čas tužne, čas radosne..
Neke pesme stare izranja iz srca zvuk,
O osmehu stidljivom i prvom poljupcu..
Jer i kad nas vreme odvede,
I kad sve prođe, u sećanju žive,
A lepota mladosti zauvek tu je
Ivan Glišić
OSTAREO ŽIVIM OD DANAS DO SUTRA
Ostareo živim od danas do sutra,
dok se senke bore s jutarnjom vatrom,
dok se vreme topi kao kocka leda
u čaši od stakla,
i u mojim mislima jeca svaki sat.
Noge me vode kroz puteve zaborava,
ruke još drže tragove mladosti,
ali srce je mudrije, zna da se smešta
u tišinu između juče i sutra.
Ostareo – i ipak tu sam,
gledam kako sunce šeta po krovu sveta,
i dok sve prolazi, strahovi se slažu
u priču koja traje samo između dva dana.
Danas je moj cvet što vene polagano,
sutra je senka što dugujem svetu,
ali u ovom trenutku,
što nosim kao pretešku torbu,
ostareo živim, i to je dovoljno.
Ivan Glišić
IVAN
Niko ne zna da napravi
Toliko lepu čorbu u kotlić
Kao moja mati
Mora biti da je moja lepa mati
Ribina sestra
Niko ne zna da opere
Tako čisto moju košulju
Kao moja mati
Mora biti da je moja lepa mati
Sapunova ćerka
Niko ne zna da me poljubi
Tako tužno u oko kad plačem
Kao moja mati
Mora biti da je moja lepa mati
Kuma one mlogo žalosne gospoje
Na ikonu u manastir Krušedol
Miroslav Mika Antić
ZLO U NEKIM LjUDIMA
Zlo u nekim ljudima podmuklo hoda,
Na licu nose hladnu crnu masku.
Reč im je nož, pogled im zmija,
U ruci im otrov i truli cvet,
Svetlost pretaču u gustu tamu,
Gustu tamo u još gušći mrak
Smeju se kad drugi posrću i pate.
Ne poznaju dobrotu, ni suzu ni bol,
Ali sunce ne zaboravlja ni dan ni sjaj,
Nova zora će kadtad satrti i njih
Zli ljudi i njihova trgovina smrću
Netragom će nestati
I kao u raspevanom bistrik potoku
Ljubav i istina će zlom netaknuta
Žuborom zanavek blistati
Pokazujući nam nesputan put
I do skrivenih tajni
Dalekih zvezda..
Ivan Glišić