Mini feljton (15)
Paviljon, šesnaestogodišnja tamnica princa Đorđa, podignut je na imanju kraljice Natalije Obrenović. U niškoj Topolnici bilo je preko 6oo pacijenata, Đorđe je sam, sakriven od javnosti, našoj i svetskoj. Kad su ga Nemci oslobodili 1941., Paviljon je napušten, i opljačkan. Obnovljen je 1944., tu je bilo prvo sedište OZNE, Odeljenja za zaštitu naroda FNRJ. Neopljačkane stvari preneli su na tavan. Broz se gonio mišlju da napravi ‘Đorđev muzej’. Ideja nije realizovana, iz straha da Paviljon postane mesto hodočašća, Đorđe bio omiljen u narodu, ispredale su se i istinite i naduvane priče o njemu. Sad pronalaze:nije abdicirao zbog sobara. Sobar je pred smrt napisao sam se okliznuo na stepeništu, abdikacija je zbog ispada u Knjaževcu, u hotelu ‘Pariz’, prebio je Đorđe konobara koji ga nije oslovio sa ‘Izvolite Vaše kraljevsko veličanstvo’, jer ga nije prepoznao i Đorđe ga, tobože, zgrabio i kroz prozor bacio na pločnik. Kad se OZNA iselila, prerasla je u UDBU, Paviljon opet prepušten propadanju. Dr Uroš Jekić, (1896-1980), bio je ispred Dvora zadužen za Đorđevo lečenje. Po oslobođenju priklonio se komunistima, sin mu poginuo u partizanima, a on postavljen za prvog Ministra zdravlja FNRJ. Naglašavao je da Đorđe nije bio lud, da je to naznačeno kralju Aleksandru i ministrima, no odbili su, mora: neizlečiva šizofrenija. Dr Uroš veli Đorđu je pojasnio svoju nemoć da mu pomogne, kao što nije mogao ni svetski slavni matematičar, Đorđev najbolji prijatelj, Mika Alas. I doktor kaže da nije došlo do rata, Đorđe bi ostao zaboravljen u Paviljonu, a da ga je kraljeva porodica prebacila u Englesku, ko zna gde bi i kako tamo skončao. Đorđe je Surepu govorio u šali: Postojala je Apisova ‘Crna ruka ‘ i Živkovićeva ‘Bela ruka’, ali postojala je i ‘Bela trojka’- Mika Alas, dr Rajs i ja, i ‘Crna trojka’- Apis, Nikola Pašić i Petar Živković.
Saša Božović, u partizanima zadužena za ranjenike, posle rata Prva predsednica Crvenog Krsta Jugoslavije. Po oslobođenju, Đorđe je došao u Sašinu kancelariju. Pre zatočeništva bio je aktivan u ondašnjem Crvenom krstu, imali su ogranke u mnogim zemljama i organizovao je donatorske svečanosti. Sad Crvenom krstu poklanja automobil, dali su mu Englezi dok su šurovali s Nemcima, odobrili mu i Nemci, odobrio i Broz. Traži u zamenu bicikl. Dr Saša je prihvatila, pa se Đorđe vozio po Beogradu bicilkom ili tramvajem, išao i pešice. U izuzetnim prilikama, javio bi vlastima i imao je prevoz kad je sa suprugom Radmilom išao u obilaske. Dr Vladan Aranđelović čuva fotokopije dokumenata pronađenih u Topolnici, i pisma sa potpisom Đorđe. Đorđe je, kao zatočenik, pisao Dvoru, novinarima, ambasadama, pisma nisu uručivana. Nalazi lekara zvali su se-dekurzus, lekari su, pod nadzorom poručnika Romčevića, izveštavali Dvor. Pisali su ono što je Dvor očekivao. Đorđe (1887-1972) je po oslobađanju živeo još 30 godina, nikad nije išao kod lekara, izuzev da sa Radmilom (1907-1993) ima decu, no bez uspeha, od neuslovnog tamnovanja imao je mali broj pokretnih spermatozoida. Radmila je 20 godina mlađa od Đorđa. Eto, uz prizivanje duhova, Đole i Tile voleli su i piletinu. Po nekima, Đorđe je imao dve vanbračne kćerke, i sina. Dr Jekić je navodio po izlasku iz Paviljona Đorđa su pregledali nemački psihijatri, kasnije i naši. Kava šizofrenija! Politička dijagnoza zastrašenih lekara od strane ondašnje vlasti..
Uz Broza, sa Đorđem su drugovali Peko Dapčević i Aleksandar Ranković Leka, šef ondašnje Tajne službe. Leka je tražio da mu Đorđe, iz prve ruke, pojasni streljanje pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa (1876-1917), koji je majskim prevratom i ubistvom Drage Mašin i kralja Aleksandra Obrenovića doveo na vlast kralja Petra Prvog Karađorđevića, sa sinovima Đorđem i Aleksandrom, kćerkom Jelenom i bratancem Pavlom. Po Đorđu, Apis je uz odobrenje dvorske klike, triput pokušao da ga usmrti. Na manevrima, poslavši mu flašu zatrovane vode, Đorđev ađutant, Mika Alas, je to osujetio, prosuo vodu i natočio čistu. Drugom prilikom podmetnut mu eksploziv u sobu, a treći s Pašićem, otrovali su Đorđa na večeri i potom ga okovali. Đorđe je sumnjao da su mu podmetnuli sukob sa sobarom, naveli na abdikaciju, i doveli na vlast pitomog i odanog im Aleksandra. Ipak, Đorđe je branio Apisa, kad su ga 1917., optužili za tobožnji atentat na Aleksandra. Đorđe je bratu govorio da je i to nameštaljka Pašića i Petra Živkovića. Aleksandar ga je isterao iz ratnog kabineta u Solunu. Dok su čitali presudu, Apis je popušio 4o cigara. Tražio je da ga streljaju bez poveza na očima, da ga sveštenik opoji i da ga sahrane na Kalemegdanu. Telo mu je ostalo na Zejtenliku. Leka pita da li da rehabilituju Apisa. U redu, rekao je Đorđe. I bilo je tako 1953. Apisovo mesto bilo je obeleženo brojem i NN. Tada su postavili ploču sa imenom i prezimenom. Ovih godina se pisalo biće prenet u Beograd, da li je nisam pronašao. Moj pank brat, Mladen Panić, bratanac Milorada Panića Surepa, ispričao mi anegdotu koju je Đorđe svom sekretaru Surepu, a Surep rođacima iz mačvanskog sela Glogovca: Zimski manevri u nekoj našoj zabiti. Đorđe je svoje vojnike držao pod kontrolom, ostali nisu. Jedan odred je divljao, nekoliko vojnika se napilo kod seljaka i zahtevali da ih domaćini prenesu preko zaleđene baruštine do šatora. Žena jednog od seljaka dotrčala do Đorđa, znajući kakav je. On izleti, naredi vojnicima da oni nose seljake na krkače, gore-dole, da vide kako je to. U suprotnom, baciće ih pijane u vodu da se zalede i da od njih ostanu ledene statue koje će seljaci motkama izlomiti. Surep je pričao da su on i Đorđe ostali prijatelji i kasnije. Đorđe je žalio za davnim noćima kada uzjaše Belku, podigne šinjel, glava mu se ne vidi, i satima jezdi, neznano kud, niz vetar, sneg, kišu. Posle se među sujevernim seljacima pročulo to Vožd Karađorđe jaše iz groba i traži svoju odsečenu glavu, znak da će se Obrenovićima koji su ga obezglavili satrti seme. I, gle, satrlo se, iako je to mladi Đorđe jezdio! Đorđe nije video budućnost Titove Jugoslavije. Svedok svrgavanja Milovana Đilasa i Aleksandra Rankovića, poredio je sa obračunima na dvoru kralja Petra Prvog i kralja Aleksandra, sukob oko vlasti Crne i Bele ruke na nov, komunistički način. Po Surepovim rođacima, Tito je pozvao Đorđa 1968., da porazgovaraju o Studentskim nemirima. Đorđe je, tobože, rekao Brozu treba podržati mlade, na njima svet ostaje, i mi smo bili mladi buntovnici. I Broz je podržao studente, ali nikad mira na brdovitom Balkanu, posle Brozove smrti osnovano je šestočlano rukovodstvo, po jedan glavonja iz svake republike! Mala bara, mnogo krokodila. Svaki krokodil želeo je da On bude novi Broz ili da se odcepe republike i pokrajine pa da tamo budu vladari. Vojni vrh umesto da ih zatvori da pocrkaju od žeđi i gladi, i u vlastitom izmetu i mokraći, dok se ne dogovore, ništa ne preduzima i federacija se raspala uz grozni rat, a ‘krokodili’ i njihovi ‘krokodilčići’ nisu ratovali, posle rata su potpisivali međusobni mir, uz viski. Zanimljivo da su Broz, Peka Dapčević, Aleksandar Rankovič, dr Jekić bili ili Đorđevi vršnjaci ili neznatno mlađi, svakako su znali sve o njemu i, krili to ili ne, zato su ga uvažavali, i uzalud priželjkivali da budu poput njega primer čojstva i junaštva, i voljeni u narodu. Govorio im prave grešku kao brat mu Aleksandar, uveo šestojanuarsku diktaturu, političke neistomišljenike ili ubijali ili slali u Lepoglavu i u Ludnicu, kao i ovi sada ubijaju. Šalju u apsane i na Goli otok. Treba saslušati neistomišljenike, možda su u pravu, možda mi, možda je rešenje treća, zajednička, solucija. Nemoguća misija, kaže Broz. A Đorđe: Nemoguća dok se ne pokuša! Broz ga zvao u lov na divljač, u Karađorđevo. Odbijao je, voli ribolov. I duž obale, sa strunama od vlakana dudove i vrbove kore, i u čamcima, mrežama. Broz mu je, po Surepu, uzvraćao: Nema glupljeg sporta od robolova! A Đorđe: I meni od lova na divljač, koju ti nateraju na metu pa se pred novinarima hvališ ulovom. Surep je nagovarao Đorđa da pita da li je Broz zaista bio na Ceru kao austrijski vojnik. Đorđe je odmahnuo rukom: Dosta sam poturao leđa za Srbiju, neka pitaju iistražuju i oni, i potomci im, koji su me zbog toga trovali i strpali u Ludnicu a ispadoše veći Srbi od mene.
Milić od Mačve je pokrenuo obnovu Paviljona, 1999. Razaslao je slikarima poziv da daju po jednu sliku za fondaciju ‘Prinčeva vila’. Milić je godinu dana kasnije preminuo, i ideja nerealizovana. Milić je Đorđa nazivao Naš Veliki Pustahija i Srpski Barbarogenije. Oduševljavalo ga to što je Đorđe, kao prestolonaslednik, a po uzoru na prinčeve iz Istočnjačkih priča, izbivao iz Dvora po nekoliko dana, obučen u seljačko odelo, obilazio s Mikom Alasom i pojedinim ribarima seoske panađure-vašare, da se iz prve ruke upozna sa životom običnog naroda. Tamo, učestvovao je u nadmetanju momaka u bacanju kamena s ramena, penjanju uz drvo, preskakanju vatre iz mesta, u rvanju, obaranju ruke, u nošenju tereta, gađanju puškom i kuburom. Smatrao ga i pretečom ekstremnih sportova u nas: veranje po zidovima, bandži džamping, paraplejgisti, da se sada na to gleda kao u vreme Đorđeve mladosti, ludnice bi nicale kao pečurke. Milića sam znao od moje osnovne škole, rastao sam uz njega, 4o godina dugovanja, kao princ Đorđe uz Miku Alasa. Bio sam Milićev štitonoša i vodio sam Mačvansku pesničku školu pri Radovan kuli, u njegovom rodnom selu Belotiću kod Bogatića. Ozidao je Pesničku Lajaonicu, popnemo se i kazujemo stihove bez cenzure, kao u londonskom Hajd parku- staneš na ciglu i pričaš, niko ti ništa ne sme. Milić je želeo Zadužbinu u Bogatiću ili u Šapcu. Ondašnje vlasti nisu odobrile, pa je u Kruševcu kupio stari mlin i adaptirao ga. Milić me upoznao s Mikom Antićem, Vaskom Popom, Mićom Popovićem, išli smo kad je Mića snimao filmove. U Mićinoj maloj lozničkoj štampariji štampali smo moju prvu knjigu ‘Svadbarenje’, etno pesme, odmah zabranjene jer je Milić ilustrovao a Mika recenziju, na listi Crnog Talasa jer ukazuju na loše pojave, ako se nastave raspašće se federacija. I bi tako. Ovih godina napisao sam ‘Moje druženje s Milićem od Mačve i Mikom Antićem’. Kad je umro Milićev otac Radovan, nosio sam krst i nad rakom kazivao moju pesmu ‘San vojnika Radovana 1914’, bio je borac na Ceru, s mojim rođacima iz mačvanskog sela Ševarice. Kad je Miliću preminula mati Desanka, opet sam nosio krst i nad rakom kazivao moju pesmu ‘Sisa Majke Srbije’. Moje pesme iz ‘Svadbarenja’ objavljivali su Dragiša Vitošević i Dobrica Erić u nekada slavnom, danas nepostojećem časopisu ‘Raskovnik’. A kompozitor klasične muzike, Slobodan Atanacković, komponovao je na njih, pevala ih je operska diva Radmila Sminjanić.
SISA MAJKE SRBIJE
I posle sto dana jahanja
uzalud ćeš po njoj tražiti
tragova milovanja
koža joj je izbrazdana
udarcima handžara
svaka zaceljena rana
ponovo je otvarana
u pećinama njenih podruma
i vrbaka ni jednog džaka jauka
na udarce prkosila je pesmama
i nikom čije srce nije
cvetnik ne dade mleka
– čudna sisa neka.
Ivan Glišić
SAN VOJNIKA RADOVANA
1916.
Dođe sudnji čas bitisanju
Bajoneta i topova
u ponor horizonta bez roptaja
potonuše zmijohodi
vojnika, dima i pepela
beli gromovi golubova
vratiše sluh nebu
ogluvelom od borbenih
pokliča i od jauka
na mačvanskim kapijama
šarenilom zazvoniše
praporci svadbenih venaca
u vazduhu neobuzdane ruže
mirisa i medovina
otvoriše se vrata
bogatićske crkve
do juče oslepele
od ljutih suza požara
opijen izobiljem smeha
dece i kolom svatova
radovan se prekrsti i uđe
kad tamo pred oltarom
umesto ruku sjedinjenih
venčanjem vide krvnike
kako mu psujući virove
drine, crnicu mačve
i kamen cera
na plameni krst raspinju
majku i oca
lud od mržnje i bola
probudi se na bojnom polju
u zatišju
a kad se zloba oružja
ponovo glađu oglasi
sejući mrtve i ranjene
radovan povika dalekim rovovima
za virove drine, za crnicu mačve
za kamen cera, za majku, za oca
šaljm vam đulad
ja, radovan, redov tobdžija
i paljbom otera smrt
koja mu je pošla
– u pohode.
Ivan Glišić