Mini feljton (14)
Paviljon, tmnica, kod niške Topolnice, bio je specijalno adaptiran za Đorđa, (1925-1941) i malobrojno osoblje-posluga i žandarmerija, lekari su dolazili iz Niša, u vizite ili na poziv čuvara kad je Đorđe zapadao u krize. Jednom, zaboleo ga zub. Toliko su se bojali da princ ne pobegne, da su dopremili zubarsku ordinaciju. Po izbijanju rata 1941., knez Pavle je, u zamenu za egzil u Africi, odao Nemcima- kraljica Marija i vlada, u dogovoru sa Englezima, planiraju poseban avion za Đorđa, da mu posle zametnu trag u Londonu. Kad je automobil zaustavljen nadomak aerodroma u Plevlju, osoblje je zarobljeno a Đorđe prebačen u Beograd. Paviljon je zaključan, ubrzo opljačkan. Ovih godina otpočelo je renoviranje, na osnovu opisa rodbine osoblja, uz konsultaciju Zavoda za zaštitu spomenika. Pred odlazak na aerodrom, žandarmi su Đorđa ufotkali, pa presvukli u civilno, u Paviljonu je ostala bolnička kapa i bolničko odelo, nađene su na tavanu i bukagije-okovi i lanci, i cipele gvožđem pendžetirane da Đorđe ne beži. Ministarstvu kulture i Zavodu za očuvanje spomenika podnet je zahtev da se Paviljon proglasi kulturnim dobrom, da se ne proda nekom od tajkuna za hotel. Čitam, u planu je da se tu održavaju simpozijumi, i prijemi u vreme džez festivala Nišvil, i Niškog filmskog festivala, kao i Likovna kolonija, i uspostavljanje nagrade ‘Princ Đorđe’.
Kad je izvršen atentat na kralja Aleksandra, u Marseju, očekivalo se da Đorđa preuzme krunu, Aleksandrova deca maloletna. Osoblje Paviljona, počelo je Đorđa da oslovljava sa Vaše Kraljevsko Visočanstvo. Izvinjavali se zbog nametnutog im, kontrolisanog, osornog ponašanja i lažne dijagnoze da je šizofrenik. Priredili su mu i svečanost. Guslar Vojislav Erac (1914-1942)., guslao je pesme o Đorđu, i dve rugalica na račun kralja Aleksandra koji je varao kraljicu Mariju, pa je i ona, po beogradskim tračevima, varala njega sa naočitim ađutantom, Slovencem.. Kad je ustoličen knez Pavle, do punoletstva Aleksandrovog prvenca-Petra, lekari opet po starom. Udova, kraljica Marija je čula za svečanosti, svi su smenjeni, guslar Erac izbegao je njen gnev, morao je da osmisli pesmu o maloletnom princu Petru, pred odlazak u vojnu školu. Erec je uradio, štampali mu buklet ‘Kralj Petar II i vila, ili Odlazak Petra u Englesku-san kraljice Marije’. Vladimir Erac, guslar Šumadinac iz Trstenika, kako je sebe nazivao, oteran je 1942. u Niški logor, i ubijen. Đorđe je sekretaru Surepu posle govorio: Treba u nas da se uvede i verski i državni paraznik ‘Sveto Tojstvo-Laž! Licemerje! Lopovluk’! U Paviljonu, mislio sam Bog me napustio, i pored toga što mi je domar doneo kandilo i stalno kadio moju keliju. Ispostavilo se napustio je moje neprijatelje, preživeo sam i nadživeo i Apisa, i Nikolu Pašića, i mog brata Aleksandra, i moćnog Petra Živkovića, i kraljicu Mariju, i nazovi kralja Petra Drugog’. Kao što se Đorđe nije usrećio, nisu ni Aleksandar, Jelena i Pavle. ‘Rasli smo pod prismotrom tetki i guvenranti, polaskom u internate pod prismotrom vaspitača, potom političara i javnosti. Običan svet nam zavideo bez razloga, mi njima s razlogom. Mislili su nemaju ništa, a mi sve, ispalo je oni imaju sve a mi ništa, ono najvažnije-njihovu slobodu! Kakav princ! Divno je biti običan: ribar, vinogradar, kovač, stolar, kočijaš, konjušar, pinter, stočar, ratar, grnčar, konobar, kuvar, krojač. Miku je deda po majci, Novica, odveo kod ribara, na svež vazduh, Mikina tri brata preminula su od tuberkuloze. Mika je odveo Đorđa, da ga izvuče iz memle Dvora, ostali su najbolji prijatelji 4o godina!
Đorđev otac Petar, ni u najlepšem snu nije očekivao da će postati kralj Srbije, prećutno ‘zavađen’ s rodbinom po ženi Zorki Crnogorki, zbog njene sumnjive smrti, pada niz stepenice, morao iz Crne Gore. Po forumima na društvenim mrežama: Uspostavio je tajni kontakt sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem i kraljicom Dragom Mašin. Draga je nerotkinja, ona i Aleksandar voljni su da usvoje malog Đorđa. Uz novčano obeštećenje, tražio je Petar i da se Voždu Karađorđu, Petrovom dedi, podigne spomenik na Mišaru, ali umešao se brat Arsen. Nema pomirenja sa Obrenovićima. Zar da naš Đorđe jednoga dana bude kralj Đorđe Karađorđević Obrenović?! Petar je s decom, i dadiljom Idom, otišao u Ženevu, Arsen mu utrapio i svog Pavla, iz kratkog braka sa ruskom groficom nevernicom. Postoji trač, Aleksandar Obrenović i Petar dogovarali se da žbirovi kobajagi kidnapuju Đorđa iz Švajcarske, potom bi se oglasilo pomirenje Obrenovića i Karađorđevića. Možda Apisovi zaverenici tada ne bi iskasapili kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu. Apis se pokajao što je dopustio da Petar preuzme presto, mogao je da zavede vojnu diktaturu i da se sam ustoliči. Vratimo se Đorđu-po atentatu na brata mu Aleksandra, 1934,. kada je propala zamisao Rumuna da oslobode Đorđa i proglase Uniju Pravoslavnih Država-Srbija, Rumunija, Crna Gora, Bugarska, poveća grupa zaverenika Hrvata i tamošnjih hrvatskih Srba, nameravala je da i oni izvrše prevrat, i da Đorđe bude ne kralj nego predsednik Federacije SHS. Tome je kumovao i Vladimir Nazor, kad se izjalovilo povukao se u osamu, dok ga Tito nije kasnije naterao u partizane. Neke od ovih zavrzlama bile su inspiracija francuskom ukletom pesniku Gijomu Apolineru. Posle atentata na Dragu i Aleksandra napisao je ludistički erotski roman ‘Jedanaest hiljada buzdovana’. Kobajagi, Apis ima simpatizere među Francuzima, Orijent ekspresom krenuli da se pridruže zaverenicima. Ali na usputnoj stanica uđe kolporter: ‘Novine, novine! U Srbiji ubili kralja i kraljicu, isekli ih i natakli na sablje, bajonete i mačeve’! Onda su se Apolinerovi junaci podnapili od sreće, pijani zapevali, cirk i pevku prihvate i ostali kupei i sve se završi grupnim sekstucom. Koliki smo bili predmet interesovanja: kralj Aleksandar Karađorđević našao se na naslovnici američkog ‘Tajma’, 1929. Margaret Mičel je čitajući o Karađorđevićima, inspiraciju za Skarlet i Red Batlera/Prohujalo s vihorom, našla u burnoj a tragičnoj ljubavi Zorke i Petra. Kad smo o erotici, Mika, iako ribar, nije znao da pliva. Jednom skliznuo je s čamca. Ribari ga izneli, misle mrtav. Đorđe kaže oživeće ga. Kao ruski kadet imao je kurs oživljavanja utopljenika, usta na usta. I Mika je oživo. I mnogi ribari nisu umeli da plivaju, Đorđe ih je na sprudovima občavao. Nije uspeo Miku, koji se čak 11 puta davio. Pašićevi tavloidi su, poput današnjih prorežimskih’, izmišljali: Namerno se Mika davi, osladilo mu da ga mlađani princ u naručju nosi iz vode, da ga položi na sprud i da ga oživljava usta na usta. Đorđe je Miki spasao život i 1941., kad ga je izvukao iz nemačkog logora. Mika i Đorđe organizovali su 1908., Veliku ribarsku izložbu u Bogradu, kad su ulovili u soma od 83 kilograma. Prećutkuje se da su osnovali Parobrodsko društvo u Beogradu i Okeanografsko-ribarski institut u Splitu. Patentirali su menjač za automobil, i dubinomer-kompas za otkrivanje podvodnih mina. Alasi su bili svet za sebe, retko su zalazili u varoš, sem u njihove kafane: ‘Borča’, ‘Dva papagaja’, Zlatni šaran’, Sedam čunova’. Znali su se po nadimcima: Aca Kopilan, Šandor Kenja, Dobrivoje Kempa, Milan Vlah. Mihaila Petrovića zvali su Mika Alas, princa Đorđa-Naš Đorđe i Mikin Đorđe. Đorđe je imao osobinu pradede Vožda: koga voli, voli ga, koga oceni po vrlinama vatreno brani, koga ne teško može da sakrije.
Kad su Nemci oslobodili Đorđa, Hitler je, razočaran u kneza Pavla, poslao izalanika u Beograd. Ponudio je Đorđu, ‘hrabrom poput Herkula i kralja Leonida’, ustoličenje, ne bi li se rešilo trvenja između Ljotića i Nedića. Đorđe je odbio. I Tito mu nudio fotelju, i to je odbio, sit politike i političara. Pred hapšenje i slanja u Paviljon, postojao je pešadijski puk ‘Princ Đorđe’, ukinut je i nazvan ‘Suvoborski’. Đorđev poratni sekretar Milorad Panić Surep pričao je rodbini iz mačvanskog sela Glogovca, što Đorđe njemu: Jeste Đorđe jahao na belcu stojećke, po Beogradu. Bio je, kao kadet, najbolji jahač u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu. U cirkusu jaše se stojećke, i jahači – junaci, aplaudira publika, a Đorđe-lud! Sa Surepom, kasnije i sa Radmilom, obilazio je beogradski hipodrom i Zoo vrt. Kao mladi prestolonaslednik, za jedan od rođendana tražio je mladunče bengalskog tigra. Da kralj Petar Prvi ne sazna, otišao je potajno u Vrnjačku banju, tamo mu, preko Grčke, tetka Jelena Savojska, kraljica Italije (1873-1952) poslala mladunče. Kad je otac čuo, nastao je lom. Pretukao je Đorđa, tigra su dali beogradskom Zoo vrtu, Đorđe je poduže, u tajnosti, ležao u Vojnoj bolnici. Kad je izašao, gonio se mišlju da osnuje odred ‘Tigrovi’, nije mu se ostvarilo, danas nekima u nas jeste, ali to je njegova ideja. O tetki Jeleni: Udala se za italijanskog kralja Vitoria Emanuela Trećeg (1860-1947). Vitorio je patuljak, 153 cm, Jelena kršna Crnogorka, 178, kao i princ Đorđe. Imala je simpatiju, rmpaliju Miloša, perjanika garde oca joj, Đorđevog dede, kralja Nikole. Ispunila je očevu volju, udala se za patuljka. Vezu je blagoslovio jevrejski rabin iz Jerusalima: Po jevrejskoj svetoj knjizi ‘Talmud’, blagosloven je brak između visoke žene i niskog muškarca, i između visokog muškarca i niske žene. Potomstvo će biti srednjeg rasta. Uzmu li se oba visoka, eto nepoželjnih divova, oba niska eto patuljaka (pročitah ‘Talmud’, zaista tako piše). Vezu je blagoslovio i rimski papa, s tim što je Jelena prešla u katoličanstvo. Sa malenim prpošnim Vitoriom četiri kćeri i sina. Omiljena u italijanskom narodu, Vatikan joj dodelio titulu ‘Zlatna ruža’. Pokrenuta je nedavno kampanja da se kanonizuje u sveticu-Regina Elena. Kad se fotkali, Vitorio se penjao na šamlicu, ili stoji ostali sede. Vitorio je obožavao Đorđa, još kad mu sin Umberto Drugi, poslednji kralj Italije, izrastao u vitkog lepotana, nalik na Đorđa, i u odeći oponašao 17 godina starijeg bracu od tetke Zorke. U egzilu, Švajcarska, Umberto je čuo da je Đorđe okovan. Supruga mu govorila: Bar je živ, ima šta jesti, obući i okupati se! A Vitorio: Eh, moja Mari Žoze! Hrana kao mišu u gvožđari, ludačka kapa i ludačko odelo, i kao da se kupa u vrelom pesku. To je taj necivilizovan Balkan, ali i ta civilizovana Evropa. Posmatranje tuđih nesreća treba da nas čini boljim, a ne još gorim. Da nije tako, streljali bi Đorđa kao Apisa, ovako uživaju sadistički u njegovim mukama. Dok je bio na frontu, Aleksandar je vukao blindiranu kolonijalnu baraku na rasklapanje, koju mu je poklonio engleski general Majli, i tu je spavao, obedovao, pio, igrao bridž sa bulumentom koja ga pratila…
Princ Đorđe kao kadet u Rusiji dobijao je lente na takmičenjima u rvanju, mačevanju, jahanju, pucanju, i plivanju, pa preko dolaska u Srbiju i naimenovanja u prestolonaslednika, do ordenja i medalja iz oba Balkanska rata i iz Prvog svetskog. Iz novinskih i vojnih sačuvanih spisa, evo nekih: Orden Svetog Save Prvog reda /SPC/, Orden Svetog kneza Lazara, Veliki krst reda Svetog groba Jerusalimske Patrijaršije, Dve Karađorđeve zvezde, Orden Karađorđeve zvezde s mačevima, Orden Belog orla, Dve medalje za hrabrost 1912/13, Spomenica na rat 1913., Orden kneza Danila Prvog, Orden Svetog Petra Cetinjskog. Pri hapšenju, Đorđe na fotki ima orden, a žbir maramicu. Aforističar Boris Zavidovski: ‘Više te sjebava tvoj narod od tuđeg. Po svemu sudeći u Ludnice trpamo samo one koji vide stvarnost i žive u stvarnosti’! Tihomih Tika Jakšić: Đavo je davno napustio ovaj svjet, jer je znao da će ljudi sami na Zemlji napraviti Pakao. Ko zna šta je sa ordenjem, kao i sa Mikinom kolekcijom svetskih naučnih časopisa i ribarskog pribora. Više ordenja ima Aleksandar, Đorđe ga brani: Moj brat je u prvim godinama regentskim bio junak, kasnije često poboljeva, nije ni jurišao ni pucao, sem da se uslikava. Otuda su mu ordeni od tada paradni. Toga još uvek i u svetu i u nas, kraljevima i predsednicima dodeljuju se zvanja počasnih članova Akademija Nauka i Umetnosti, i počasne diplome slavnih koledža, Ministarstava odbrane iako mnogi jedva imaju završene škole a kamoli naučna dostignuća, a iz vojske odbijeni kao nesposobni. Draga Ivanković: Sve jad do jada! Ordenje i titule izgubile su smisao, dele se kapom i šakom, prema odanosti vladaru ili patrijarhu. Nema više takvih, koji bi, poput malog Francuza, koji je slušao priče o Đorđu da se suzama boj ne bije, već se vrela krvca lije, rekao majci: Mama, hoću da budem Srbin i Đorđe! Kad smo o udžbenicima, u moje vreme ni retka o Miki i Đorđu. Sad otkrivam, Mika je i vrsni putopisac, popularan među mladima onoga doba. Počeo je intenzivno da putuje i da piše posle Đorđevog hapšenja, da ne misli o njemu, planirali su zajedničke ekspedicije. Svoj i Đorđev život poredio sa životom jegulja, Đorđe i ja smo dve jegulje, najčudesnijije ribe na svetu. I napisao je ‘Roman-jegulje’. Đorđe je sredinom arila 1922., pisao Miki iz Pariza. Bio je šestog aprila na predavanju bivšeg srpskog zeta Alberta Ajnšatajna (1879-1955). Na gala večeri, što na francuskom, engleskom i na nemačkom pričali su. Đorđe je prihvatio Ajnštajnovu teoriju da su vreme i prostor promenljive, na satu i u našim glavama psihološke, van toga fizičke konstante. Đorđe se vratio, Mika mu veli: Ne zanosi se Ajnštajnom! Prostor i vreme su nepromenljiva konstanta. U međuvremenu Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu, koju je dao bivšoj ženi, Milevi Marić. Mika je smatrao Mileva je zaslužila Nobela, njene su ideje koje je Ajnštajn razradio, zato joj novce dao. Jedan od lekara u Paviljonu, optužio je Đorđa da mrzi svoju porodicu. Đorđe je napisao crticu ‘Doktor i tamničar’.
DOKTOR I TAMNIČAR
Mrzim porodicu?!
To prviput čujem, doktore.
Oca sam uvek voleo.
A on je mene voleo više
Od Aleksandra i Jelene.
Sestru sam voleo celog života,
A volim je i danas.
Sa dedom i bakom bio sam
U najboljim odnosima.
Kada je deda posle ujedinjenja
Prekinuo sa našom dinastijom,
Održavao je veze jedino sa mnom.
Ja sam ga obilazio i u njegovom
Izganstvu.
Tetka Jelena je prezrela Aleksandra
Baš zbog mog hapšenja.
Ako smatrate, doktore, da je to
Bolesno što ne volim Aleksandra ,
Onda malo bolje pogledajte
Ovaj moj zatvor, ove bukagije
Ove rešetke i naoružane straže,
Brat mi više nije brat
Nego protivnih koji se sveti..
Zašto? Pa mi iskreno recite,
I kao čovek i kao lekar,
Može li neko da voli svog tamničara?
Neka vam se obojici Bog smiluje,
Ako više i On može!
Đorđe Karađorđević