Mini feljton (13)
Sve je spremno za Spomen muzej princu Đorđu Karađorđeviću, u Paviljonu kod niške Toponice, s čuvenom ludnicom. Đorđe je tu bio zatvoren šesnaest godina, s političkom dijagnozom da je šizofren, nalaz pod pretnjom zaplašenih lekara, od strane ondašnjeg Dvora, Krunskog saveta, vlade i ministara, Đorđevih žestokih neprijatelja. Đorđe je napisao memoare ‘Istina o mome životu’. Fragmenti su se pojavili u nekoliko tv serija o Karađorđevićima, i predstava. Ekipa jedne od njih, Prinčeva Staza bola: Mihailo Lapošević-režija, Uroš Čupić-tekst, glumci: Aleksandar Stojić i Vladimir Tešović. Osnivač Muzeja je Vladimir Spremo, rengen-tehničar u psihijatrijskog bolnici, gde je tamnovao Đorđe. Spremo je rođen i odrastao u krugu ove bolnice, koja je nekad imala i privatne stanove za lekare, bolničare i ostalo osoblje. Od detinjstva beležio je sve što se pričavalo o nesuđenom kralju i njegovoj izolaciji. Još to nije objavio. Spremo, novinarima: Dok se princ Đorđe kretao stazom ispred vile, koju je nazivao Staza bola, jedan stražar je išao ispred, drugi iza njega, Đorđe bi onda nogom spoticao ovog prvog, koji je padao, pa su počeli da ga prate samo s leđa, s puškama i pištoljima na gotovs. Teško je podnosio izolaciju i što mu niko ne dolazi, posete zabranjene, posebno Mika Alas, nedostaje mu ribarenje, kao i berba grožđa u Mikinom vinogradu. Ostao bi do smrti u Paviljonu da nije izbio Drugi svetski rat. Od tog rata mu se posrećilo, druge je unesrećilo. Stariji meštani Toponice princa se sećaju i iz vremena posle oslobađanja, kada im je dolazio u posetu, najpre sam, potom sa suprugom Radmilom. Pamtili su ga kao vitkog gospodina sa polucilindrom, belim rukavicama, štapom, u limuzini, kako ljubazno pozdravlja osoblje, svima je znao ime, to su bili meštani koji su radili u bolnici na različitim poslovima. Francuski ministar u Beogradu, 1911-te, žalio je Đorđa, kako da ne bude paranoik, izuzev na ribarenju uvek okružen zamaskiranim našim i autrijskim špijunima, i pre i posle abdikacije. Špijuni su i njegov sobar, i sekretar srpskog poslanstva u Beču. Dvor, Krunski savet i ministri znaju, ali ništa ne čine, mazohistički uživaju u Đorđevim mukama. Pisao im Đorđe: ‘Škandalozno dugo me inkvizitorski držite vašim špicolovlucima zatočenog. Nije to ni put, ni lek, utuvite to jedared govna- merdr, glupačka i slepačka’. Piše im malo srpski, više francuski, bolje se tako izražava. Spremo: ‘Da je Đorđe bio lud ne bi imao krasnopis u pismima, čak i u onom kojim je podneo abdikaciju. Kada bi stručnjaci analizirali rukopise mnogih od nas, ‘pametnih’, bili bismo zreli za Paviljon’!
Đorđe je imao malo prijatelja. Kao kadet, u Sankt Peterburgu, školskog druga Sergija, koji nije kraljevske loze, nego iz radničke porodice, primljen u Vojnu akademiju zbog izuzetnih rezultata na prijemnom. Sergejev brat anarhista, u zatvoru, Đorđe je izmolio svoje uticajne tetke pa su Sergejevog brata oslobodili. Đorđe je kod Sergeja išao na nedeljne ručkove, na šetnje duž Neve, nerazdvojni i u školi. Došavši u Beograd, 1903., sa ocem, sestrom, Aleksandrom i Pavlom, samovao je u Dvoru, u stalnom sukobu s braćom, oni tihi i poslušni, on pun života. Korak po korak, uspostavio je bliski odnos sa dvadeset godina starijim profesorom matematike Mihailom Petrovićem Alasom (1868-1943). S njim je prebrodio abdikaciju, ribarenja na Savi i Dunavu, berbe grožđa u Mikinom vinogradu, putovanja po Evropi, učešće u svim našim ratovima, i po oslobađanju iz zatočeništva 1941. Đorđe je drugovao i sa doktorom Arčibaldom Rajsom, imao je veliki oslonac i u stricu Arsenu. Posle iznuđene abdikacije, kralj Petar Prvi, radije bi, po preporuci vlade da ga vidi van Srbije. No, zaratilo se, ali ne daju Đorđu zaduženja. Odlazi na front kao dobrovoljac, prihvatili ga vojvoda Živojin Mišić (1855-1921) i Stepa Stepanović (1856-1929), trideset i kusur godina stariji od Đorđa, vojvoda Radomir Putnik i Petar Bojović nisu. Tu je doktora Rajsa, ratni reporter. Rekoh, dr Rajs je umro 1929., posle svađe s polupismenim poslanikom i ratnim profiterom Milanom Kapetanovićem, koji je nazvao Rajsa švajcarskom svinjom, a Rajs svim srcem za Srbe, dok Milan nije išao u rat. Kad je Đorđe oslobođen 1941., otišao je do Mike, na Kosančićev venac. Mikina sestra Mara rekla mu Mika je po bekstvu kraljeve porodice, otišao u dobrovoljce, sa 7o godina, Nemci ga zarobili, Đorđe izdejstvuje oslobađanje, i Mika je umro 1943. Đorđe mu organnizovao sahranu, sa starim i mladim ribarima, i Mikinom bivšim učenicima. Aleksandar i Pašić kontrolisali su Mikina i Đorđeva pisma, pa su koristili i šifre. Znali su strane jezike, u ćiriličnim mešali su latinično D. Đorđe je na aukciji u Parizu kupio Miki Alasu skupocenu violinu, za Mikinu grupu ‘Suz’. Mika, iako ribar i mornar, nije znao da pliva, Đorđe ga uzalud učio.
Vojvoda Živojin Mišić je osetio na sebi intrige, zato je prihvatio Đorđa koji je prolazio kroz isto. I on ga nazvao, kao Crnjanski: Poslednji junak iz drevnih vremena. Mišić je, posle ratova, živeo povučeno, ne obazirući se na spletke jer je oženio Nemicu, Lujzu! Imali su tri sina i tri kćerke. Sinovi mu tragično završili. Vojislav na Golom Otoku. Aleksandara, četnika, uhvatili Nemci. Ponudili da im se pridruži, ima nemačku krv. A on: Nemačku sam prolio na frontovima, ostala je samo srpska. I ubili ga. Radovan umro u nemačkom logoru. Mati im, ogorčena, prešla je u pravoslavlje i uzela ime Magdalena. Vojvoda i Đorđe bili su protiv povlačenja preko Albanije. Treba u okršaj prsa u prsa! Bolje tako da se mre, nego u gudurama Albanije. Zamerali su i patrijarhu Čarnojeviću što je, 1690., pred Turcima, organizovao Seobu Srba, tada je počeo pad Kosova. Za Mišićev predlog su Stepa, Mika i Đorđe, junaci Prilepske bitke protiv Turaka iz 1912. Širok front, kralj Petar bolestan, telefonom komanduje iz Beograda. Regent Aleksandar bolestan, telefonom iz Skopja. Bolesne skoro sve vojvode. Nema artiljerje, metaka, nema konja. Mika i Đorđe organizovali ‘matematički’ frontalni pešački napad svi, bajoneti i ručne bombe i-Juriš!. Turci zatečeni, Srbi kao da krenuli na paradu. Jeste na stotine mrtvih, ali pobedili smo. U bici kod Prespanskog jezera odred mladih, ‘Princ Đorđe’. No, protiv prelaza Albanije vojvoda Mišić, Mika i Đorđe su preglasani. Pred Mišićevu smrt, 1921., došao Aleksandar, traži neke spise pre polaganja zakletve. Mišić: Vaše veličanstvo, ne znam gde je šta, trebaće podosta vremena. Aleksandar, s podsmehom: Vi ništa ne znate! A Vojvoda: A ko mi to kaže?! Današnja vlada nije narodna. Dopušta da banke i bogataši prigrabljuju najveće izvore narodnog bogatstva, a narod da plati milijarde državnih dugova. Aleksandar je pređutao pred bolnom istinom. Pašić, koji nije video rat: Ha! Mišić! Pijandura matora!
I Stepa Stepanović imao je težak život. Kolere mu odnela dva sina iz prvog braka. U drugom ima Ivana. Praunuka Stepina, Ivana Lučić, lekar u penziji, priča pradeda joj je bio skroman. Kad je otišao u penziju, tražio je samo kobilu Vilu, s kojom je prošao rat. Kad je video šta se radi Đorđu, nije otišao na proslavu deset godina od Cerske bitke, zar tamo bez Đorđa, junaka na Mačkovom kamenu? Zamera Aleksandru i Pašiću kako se odnose prema vojnim invalidima. Slavna srpska ratnica Milunka Savić, za koju se verovalo da je muškarac, dok nije ranjena, jedina žena na svetu koja je dobila francuski Ratni krst za zlatnom palom, koja je odbila da živi u Parizu, zvali su je srpska Jovanka Orleanka, dočekala je da radi kao čistačica. Pašić, koji je sina Rada lažnim lekarskim uverenjima poštedeo rata, prima vojne invalide, ko bez ruke, noge, oka, umesto socijalne pomoći daje im dozvole da neometano prose. Kad je Stepa čuo da je Đorđe okovan, brisao je suze: Mnogo smo grešni, zato nas Bog kažnjava! I šta su Đorđu zaplenili? 37 dinara, 9 pasoša za razne zemlje, jedna fotografija, perorez, crni notes sa adresama, špil karata, papirići sa zabeleškama, i primerak njegove knjige ‘Iz mojih zapisa’. Prisvojili mu i kućerak, kupio ga pred ukidanje apanaže. Šta li bi našli kod članova Krunskog saveta, vlade, ministara i poslanika? Na samrti, pridigao se Stepa, i viknuo: Junaci! Napred! Ono što i Đorđe, na frontovima. Tužno da je tek Broz prihvatio i Milunku i Đorđa. U Dvoru, Đorđe je našao sliku Van Goga. Po Brozovoj dozvoli uzme je. Kad je 1959., otišao s Radmilom u Pariz, poneo je da je proda. Umalo da ga uhapse. Slika je kopija. Original uzeo Pašićev sin Rade, po Đorđu ‘najveći srpski aferaš i lokmaša’, ‘slabotina umna i nespodopko’, ocu podmetnuo falsifikat za poklon Dvoru. Đorđe je pričao svom sekretaru Surepu: Napadali su me da štetim državnoj politici i hudim monarhiji, a da su više vodili računa o sebi i svojima, ne o meni, ne bi im propala ni državna politika ni monarhija. Da bi izbegao medije, Đorđe je putovao pod pseudonimom iz mladosti- kapetan Orašac. Radmila mu tepala ‘DžiDži’. Veli bio je bezgranično nežan i dobar. Voleli ga svi iz njene mnogobrojne rodbine. Jednom, neka ‘gospoja’ zaustavila je na Zelenoj pijaci: Jeste li vi supruga onog Princa Pedera? Radmila je zgrabila za ruku: Hajde sa mnom, da te razuveri! Gospoja se otrgla i pobegla.
Neki predlažu da naša Crkva proglasi kralja Aleksandra svecem mučenikom! Drugi: Pravi mučenik je Đorđe! Po očevoj smrti, Jelena pita Aleksandra šta smera. Rekao joj: Stvaram Jugoslaviju. A ona: ‘I što smo se onda džaba borili i izgibe onoliko Srbadije? Od pradede nam Vožda naovamo, Prvi i Drugi srpski ustanak, dva srpsko-turska rata, dva Balkanska rata, pa Veliki rat. I što no veli naš brat Đorđe-Bori se i dalje Srbijo za tuđu dobit a za svoju propast’. Kad je aminovao da Đorđa okuju, više nije s bratom govorila. U Nici, došla joj prijateljica Francuskinja sa malenim sinom. Jelena priča o Đorđu, kako je ratovao, kako je ranjavan, Udruženju vojnih invalida dao sve što mu otac ostavio. Žao mu što nije bio na mestu kralja Aleksandra Obrenovića, da ubije bar nekoliko njih pre nego što bi njega i kraljicu Dragu. Ima Đorđe i mana, od najranijih dana ‘škandale’ pravi: ničega se ne boji, ne pridržava se protokola-voli da psuje, pljuje, da se plazi, da se češe, jede prstima, podriguje kad se prejede ajvara i kiselog mleka, tuče se, sad gasi cigaru na dlanu bez jauka, u kafani pije, peva, igra, novci mu ne znače, često leži u odelu i s kaljavim čizmama, i sam vozi, kočijaš i šofer voze ko na pogrebu. Mali Francuz skoči: ‘Mama, hoću i ja da budem Srbin i Đorđe’! Jelena udovica sa dvoje dece, sin knez Vselvod postao je plejboj, tri braka, bez dece. Kćerka knjeginja Ekaterina udala se za markiza u Urugvaju, troje dece. Jeleninog muža, Ivana Konstantinoviča Romanova, ubili su Crvenoarmejci, imala je nadimak-Jab/Jabučica, preminula 1962., u siromaštvu. Ona i Ivan su svojim sredstvima otvorili vojnu bolnicu u Vranju, 1912., i radili kao bolničari. Zamera bratu-kralju: u vreme Časnog posta mrsi. Srušio stari srpski zamak Žrnov na Avali i podigao Meštrovićevu ‘skalameriju’, ne zna se kome i čemu. Odbio najveće srpsko nebesko znamenje-sveto miropomazanje u Crkvi, zakletvu položio u palati Krsmanovića. Zaveo Šestojanuarsku diktaturu da vojska i policija štiti kriminalce. I završilo se atentatom u Marseju. Ona i Đorđe nisu pozvani na inaguraciju. Đorđe otvara izložbe, pokrovitelj Srpskog Crvenog krsta po Evropi! Dočekuju ga ovacijama, kliču mu svuda: Đorđe! Đorđe! Đorđe! Brat-kralj, ljubomoran: Zabranjuje mu nastupe, pa nije išao u Rumu, na pripajanje Vojvodine, i u Split, da otvori Cvetni bal mimoza. Predsednik francuske vlade, Žorž Klemanso, po stvaranju Kraljevine Jugoslavije: ‘Žao mi što sa svetske scene nestaje junačka zemlja Srbija. Uništiše je VelikoSrbi, koji nisu korenom iz Srbije. Lako im da je daju, nije njihovo’! Da bi sebe i porodicu spasao, knez Pavle je aminovao formiranje Banovine Hrvatske, preteče NDH, Nemcima i Englezima, tada su bili zajedno, otkrio kraljica Marija će prebaciti i Đorđa u London, tamo će mu zatreti trag. Nemci su presreli kola, oslobodili ga nudeći mu krunu, on je odbio. Ne bi ni Đorđe stvorio Idealnu Srbiju. Većina nas je lažljiva, samoživa i pohlepna. Tadić B. Slaviša: Kakva svinja, takva mast! Kakav narod, takva vlast! Šta očekivati od naroda koji nagazi govno i veruje to donosi sreću. Tihomir Tim Jakšić: Istorija je spisak prevare, zločina i nesreća. Svi sistemi su u manjoj ili većoj meri nehumani i eksploatatorski. Prethodni čelnici pozivali nas da ne plaćamo račune, da svrgnemo slobiste, dug će anulirati. Stigoše od njih računi s kamatom dan na dan, svoje anulirali. Pa rasprodaja svega, dobićemo akcije, po hiljadu maraka. Posle Dinkić reče šalio se, da bismo glasali za Tadića. Osnova rnr bend ‘Monetarni udar’, mi udar pretrpeli. Svira, a moje mlade komšije izginuše na Košarama! Srđan Stojadin Jovanović: Pelene i političare treba redovno menjati, iz istih razloga! Goran Goga Marjanović: Onaj pop što jer narkomane lečio lopatom, trebalo bi i političare da odvikava od vlasti, alat da ne menja. I eto, gotova bajka ‘Bio jedan kralj i imao dva sina i kćer’. Za kraj moja pesma ‘Super šljaka’, objavljena, verovali ili ne, 1986., u NON-u.
SUPER ŠLjAKA
Kad porastem neću kriti
Političar želim biti
Eto meni super šljake
Sladak život, veze jake
Moje fotke nas sve strane
Pamet od njih da ti stane
Sve što kažem sluša masa
I kad lažem mene glasa
Zahvaljujuć ovom činu
Ufuram se u Skupštinu
Dnevničice u njoj primam
A u firmi platu imam
Iako se što da tajim
Tamo retko kad pojavim
Šetkam se po svetu belu
Muvam ribe u hotelu
Zabole me taj moj ćira
Što mi firma bankrotira
Što zbog mene u suštini
Nema kvorum u Skupštini
Za me nikad nije zima
I dokaza čak kad ima
Štitiće me legalitet
Poslanički imunitet
Ivan Glišić