Znam da život neće biti isti, ali nećemo ni mi, biologija čini svoje, kaže Ognjanović
-Pitao sam se da li sam to stvarno ja ili neko drugi, da li hodam ili lebdim. Osećao sam se prilično kilavo, bole leđa, ruke, noge, zglobovi, ma koliko puta pokušavao da se pokrenem, najvažnije mentalno, vrlo je teško. Taj šamar koji sam dobio izlaskom na svež vazduh, kad me pomilovao repić vetra, povratilo šareno cveće, sunčano proleće koje blista, to je za mene bio šok. Kao da to nisam bio ja- reči su kojima prvak Šabačkog pozorišta u penziji Mladen Ognjanović za za „Podrinske“ opisuje prvi dozvoljeni izlazak nakon 35 dana zabrane kretanja uvedene građanima od 65 i više godina, a u cilju sprečavanja njihovog oboljevanja od virusa COVID -19.
Godinama, i nakon odlaska u penziju, obilazi Srbiju uzduž i popreko na četiri točka, radeći posao koji voli, za najzahtevniju i najdražu publiku- decu, a kao strastveni zaljubljenik u četvorotočkaše posećuje i tjuning skupove. Do nedavno je znao da odigra po četiri predstave jednu za drugom, a sada, posle više od mesec dana izolacije, smatra da neće biti tako lako vratiti se na staro.
Potreban je pokret, pokret je život i imunitet
-Plaši to saznanje da sebi sve više postavljam pitanje da li sam to sada ja, jer ne mogu da se prepoznam. Zato mi je vrlo bitno da neko iz struke kaže šta da očekujemo, jer sam neposredno pre ovoga bio na redovnom lekarskom pregledu koji je potvrdio da sam, shodno svojim godinama, dobrog zdravlja. I mlađima je vrlo teško da budu zatvoreni 30 dana i da šetaju od zida do zida, a kamoli nama, pogotovo onima koji su bili aktivni. Oseća se neki pritisak, da nešto nije u redu, kao da nije moja noga, ruka, glava. Potreban je pokret, pokret je život. I struka sama to preporučuje, a sad smo zakatančeni, pa postavljam i neka pitanja koja prevazilaze sva ova stanja- da li ja imam pravo na slobodno kretanje, slobodan govor, ali na to treba opet da odgovori struka. Šta nam preporučuju, kako da se što normalnije i najbrže vratimo u pređašnje stanje? Znam da život neće biti isti, ali nismo isti ni mi sa svakim danom koji prolazi. Biologija čini svoje. Osećam neke promene- bole leđa, kičma, noge, pojavljuju se vene. Daha imam tek kada šetam, kad vidim da pukne polje, igru boja sunca, senki, biljaka. Sve je to život, sve to nama treba. A ovako, u ovom karantinu, za dobrobit našu, teško je steći i imunitet, polako se i on gubi, iako ga sa godinama imamo sve manje i manje. Neka dozvole da i taj moj imunitet proradi, a ne samo da ga gubim šetajući od zida do zida- smatra Ognjanović.
Jutro pre telefonskog razgovora za „Podrinske“ pravo na dozvoljen izlazak u kupovinu namirnica od četiri do sedam nije iskoristio.
-Probudio sam se bez sata u 4.15 i pogledam napolje- strašno je. Otvorim prozor, hladno je. Temperatura- tri stepena. Pa izvini, ako sam već ugrožen, što me teraš da idem u ranu zoru da stanem tamo da čekam 10-15-20 minuta? Moja komšinica, isto iz moje targetirane grupe, ne volim taj izraz, ali mi smo targetirani, neke mete o kojima oni brinu, iskoristila je tu mogućnost. Stajala je 42 minuta u redu, promrzla žena. Tako je i jutros vetar duvao, pa sam se vratio u krevet- kaže i dodaje da primećuje kod sebe odsustvo volje, ali i manjak koncentracije da čita čak i zanimljivo štivo ili gleda bilo kakav program na televiziji.
Uvek se radovao, a sad taj osmeh sve češće izostaje sa lica. Dovoljno je pametan da poštuje sve mere, shvata da je ceo svet zahvaćen epidemijom, ali neke druge misli mu se roje, kojima, navodi, nije mesto ovde.
-Ove konferencije, izjave raznoraznih struka. Jedni govore ovako, drugi govore onako. Ne znaš prosto kom bogu da se pomoliš. Preispitujem se i pitam, oprečna su mišljenja i struke i kriznih štabova. Kako čujem jutros, mi nećemo videti svetlost dana dok se makar vakcina ili lek ne pronađe, bićemo u poslednjem vagonu što se skidanja mera tiče. To izreče neki stručnjak, doktor na jednoj od televizija. Te stvari su zbunjujuće. Stvaraju konfuziju, ruše i najmanju nadu koju čovek ima. Kao klinac sam preležao sve moguće bolesti u prošlom veku, tehnologija nije bila na ovom nivou, medicina, sve. Uspeo sam da se izlečim. Kao tinejdžer sam prošao i gripove, razne pandemije i viruse i uvek sam brinuo o sebi. Ne kaže džabe ona narodna- ko se čuva i Bog ga čuva. Ne želim da ispadnem egoista, razumem i znam šta je snašlo ceo svet na globalnom nivou, ali kroz ceo život sam se čuvao. Mislim da bih mogao i sad da se sačuvam. Ovaj svojevrstan zatvor, katančenje, ovi okovi, mnogo su teški za nošenje- podvlači Ognjanović.
Samo hoću da budem onaj koji sam bio i pre ovoga i da mi to što pre omoguće
Podseća da su građani od 65 i više godina sastavni deo svih struktura u jednom društvu, da ih ima u svim sferama javnog i kulturnog života, te da su i u zdravstvu povučeni penzionisani doktori u prve linije fronta odbrane od virusa.
-Pitam se da li sam zatvoren zbog struke ili politike i očekujem od struke da nam posvete makar 10- 15 minuta neke konferencije. Ovaj kazamat mi teško pada i bojim se, kao i mnogi sa kojima razgovaram, da iz svega ovoga ne izađem povređen, kao nekakav invalid. Kad to govorim, ne želim nikog da vređam. Samo hoću da budem onaj koji sam bio i pre ovoga i da mi to što pre omoguće. Neko će reći: „Budi srećan što si živ. Da si sad napolju, pao bi kao pokošen“. Ako mi je suđeno, neka padnem kao pokošen- podvlači on i dodaje da je svestan da je u rizičnoj grupi, ali pita i ko nije.
Odgovori na pitanja koja postavlja moraju biti oročeni, jer je ova neizvesnost njega i mnoge u istoj situaciji dovela u očajanje, uz odsustvo mogućnosti da bilo šta učine da promene položaj u kome su se našli.
-Znam da me štite i hvala im na brizi, ali neka dopuste, neka shvate da i u meni ima neke odgovornosti i spoznaje da vreme nije za igranje. To što se pojede mora negde i da se potroši. A kako da potrošim kad sam zatvoren? Ustajanjem u četiri, pa šetnjom do sedam ili uveče, kad ne vidim zrak, ne osetim toplinu sunca na sebi? Ne padam ni u kakvu rezignaciju ili apatiju, daleko od toga. Pevam u sebi, to su ode radosti. Samo me interesuje kada će se desiti povratak u normalu. Ne interesuje me politika, želim svako dobro svakom, ali ne pristajem na život zatvora. Nisam nikom ništa loše učinio da budem zakatančen. Opet kažem hvala i tapšem i lekarima, i policiji, komunalcima, vojsci, novinarima koji trče od nemila do nedraga, životu, svima, negde valjda jednog dana i svojoj slobodi, samo molim Boga da ću izaći sa što manje oštećenja. Spreman sam da stavim ne jednu, nego i dve maske i dva para rukavica, ali da me puste na slobodu. Robija je ovo- zaključuje, dodajući da plaši osećaj neizvesnosti, saznanje da se sputanosti ne vidi kraj, zajedno sa nemogućnošću izlaska na lepo vreme koje sad posmatra samo kroz prozor, sećajući se da je prošle godine u ovo vreme u njemu mogao da uživa sa druge strane.
Nikoga ne krivi, samo moli da se usmeri pogled na populaciju koja još uvek može mnogo toga da uradi i pruži ovom društvu. Čuje razne teorije zavere, ali ne želi ni u koga prstom da upire, priznajući da ga nemoć da reaguje u ovoj situaciji najviše onespokojava.
Dragana Dimitrijević