KAKO SE KRŠI ZAKON
Narodna skupština Republike Srbije donela je na sednici Drugog vanrednog zasedanja u 2016. godini, 4. februara 2016. godine Zakon o sportu. A u članu 33. ovog Zakona stoji, jasno i decidno, ko sve ne može da postane član uprave sportske organizacije, uključujući i zastupnika i likvidacionog upravnika sportske organizacije. Ali, kao što to u Srbiji i biva, Zakon ko Zakon veliki je izazov za vladajuću strukturu da pokaže svoju moć tako što ga neće poštovati. To naročito dolazi do izražaja kada se u nekom gradu menja vlast, rukovodeća struktura. I ko po pravilu svi potrče u sportske klubove. Na prvi pogled bi se pomislio da to čine kako bi u svoje bezlične političke biografije upisali neku funkciju iz realnog života čime bi „podigli lični ugled“ u društvu jer sport je najbliskiji običnom čoveku. Međutim, u praksi, pokazalo se da im to nije i osnovni cilj već mišljenje da se kroz spotrtske klubove „peru“ velike pare, da će na taj način biti bliže „sponzorima“, a time i velikim poslovima, od kojih mogu da očekuju i neku manju ili veću materijalnu korist. U zavisnosti koliko su u kriminal spremni da idu. A obično jesu. Možda je primer Kokeze trebao da bude naravoučenije kako ne treba raditi ali na žalost sasvim je suprotno.
Deo Zakona o sportu koji mnogo objašnjaava ali se u praksi ne primenjuje
- Organizacije u oblasti sporta
2.1. Sportske organizacije
Član 33
Radi obavljanja sportskih aktivnosti i sportskih delatnosti sportska organizacija može se osnovati kao udruženje (u daljem tekstu: sportsko udruženje) ili kao privredno društvo (u daljem tekstu: sportsko privredno društvo), u skladu sa ovim zakonom, a na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjuju se opšti propisi o udruženjima, odnosno privrednim društvima.
Članovi uprave sportske organizacije, uključujući i zastupnika i likvidacionog upravnika sportske organizacije ne mogu biti sledeća lica:
1) osnivači, vlasnici udela ili akcija, zastupnici, likvidacioni upravnici, zaposleni ili članovi sportske organizacije koja se takmiči u istom rangu takmičenja;
2) članovi uprave i službena lica nadležnog sportskog saveza, odnosno službena lica organizacije u oblasti sporta koja upravlja sportskom ligom;
3) lice koje vrši javnu funkciju, kao ni lice koje vrši funkciju u organu političke stranke;
4) vlasnici i članovi organa sportskih kladionica, kao ni zaposleni u sportskoj kladionici;
5) sportski posrednici u odgovarajućoj grani sporta;
6) koja su osuđena za krivična dela protiv privrede, imovine i službene dužnosti, kao i za sledeća krivična dela: teško ubistvo, teška krađa, razbojnička krađa, razbojništvo, utaja, prevara, neosnovano korišćenje kredita i druge pogodnosti, iznuda, ucena i zelenaštvo, omogućavanje upotrebe doping sredstava, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet doping sredstava, nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu i dogovaranje ishoda takmičenja, dok traju pravne posledice osude;
7) koja ne mogu biti članovi organa privrednih društava ili udruženja u skladu sa zakonom kojim je uređen sukob interesa u obavljanju javnih dužnosti.
U sportskoj organizaciji ne može biti zaposleno lice koje je zaposleno u sportskoj kladionici ili je vlasnik ili član organa sportske kladionice.
Zato i ne čudi što je posle promene vlasti u Šapcu postala prava jagma za funkcijama u šabačkim sportskim klubovima. „Poleteli tići“ u „zemlju dembeliju“, raspojasali se pa se kao paunovi šepure. Nija mala stvar kad neko ko loptu ne zna da šutne, koga su svi do skora sa nipodaštavanjem gledali i podsmevali mu se u lice postane član uprave nekog sportkog kluba, naročito onog koji u svojoj igri koristi loptu. I, odjednom, oko njega gomile znanih i neznanih ljudi. A on važan. Postao ČLAN uprave.
Naravno, dugogodišnja priča o privatizaciji sportskih kolektaia nikako da zaživi. Jer, to nikom ne odgovara. Naročito onima koji „muljaju“ na angro i onima koji očekuju da i oni izvuku iz toga neku materijalnu korist. Tako „najbezbolnije“ i nastaje veza između politike i kriminali. Ili obrnuto, svejedno. Uglavno sport je taj koji najlakše uvezuje politiku i kriminal. A što je novca više to su i „igrači“ veći. Mislim na većim funkcijama.
Oni, potpuno amaterski klubovi, čiji igrači ne koriste loptu ili se u njihovim sportovima ne vrti lova, po pravilu, ostaće uskraćeni za „pomoć“ velikih političkih faca. Od neke sitne „crkavice“ koje dobijaju od države ili grada neće moći da podmire ni minimum troškova koje njihov klub ima. Tako oni koji su entuzijasti i koji su u uprave tih klubova ušli iz ljubavi prema tom sportu moraju, često, iz svog džepa da vade pare i plaćaju poneka putovanja ili kotizacije za takmičenja. Jer, nema „Budža“ u upravi pa nema ni para. Ali ima uspeha, radosti, druženja i svega onog drugog što je lepo a što im političari nikako ne bi mogli doneti. Kažu, nije sve u novcu! Ali malo ko u to veruje.
A da su se šabački naprednjaci i njihovi koalicioni partneri prilično „zaigrali“ u delegiranju svojih funkcionera u rukovodeće organe sportskih klubova pokazuju imena, i funkcije, ali i član 33. Zakona o sportu koji možete pročitati u prilogu ovog teksta. Pa sami prosudite da li su uprave većine šabačkih klubova legalne. I zakonite.
Mada koga to istinski zanima?
Ivan Kovačević
Naslovna fotografija: Dragan Eraković