Nacionalizam se često definiše kao privrženost sopstvenom narodu i državi, čiji se interesi po pravilu stavljaju na prvo mesto, ispred interesa drugih naroda i država.
Tako sam i ja, zbog velike ljubavi prema svojoj državi (Srbiji) i narodu, sa ubeđenjem da nas svi drugi narodi mrze i ne poštuju, veoma mlad postao „nacionalista“. Dakle iz ubeđenja! Ali nikog nisam mrzeo, ni vređao, ni govorio „marš stoko“!
Još krajem sedamdesetih, da pokažem privrženost Srbiji, počeo sam da naručujem pesme koje je retko ko hteo da peva. Ali, ipak, pevali su mi ih početkom osamdesetih i u Rovinju i u Osjeku i u Tuheljskim Toplicama…
Tada nije bilo društvenih mreža pa nisam mogao da pročitam i vidim šta o meni misle oni koji su bili u mojoj blizini. Jedino sam po pogledima i njihovim očima mogao da zaključim – „Koja je ovo budala“. A tada se zbog tih pesama išlo u zatvor. Pozivalo na „informativne“ razgovore…
Krajem osamdesetih naziv ulice Maršal Tito, u kojoj je bila moja knjižara, promenim u Glavna ulica. STRAŠNO! U to doba dobijao sam mnogo pisama. Posle nekog vremena dolazi poštar do vrata knjižare, ne ulazi unutra, i baca pisma po podu:
– Ako ne bude ispravna adresa sva ću pisma, ubuduće, pobacati, ni jedno nećeš dobiti – kaže on.
Počele su ratnohuškačke devedesete i ja vratim staru adresu. Jer još zvanično nije bio promenjen naziv ulice.
I, opet, posle nekog vremena dolazi isti onaj poštar i opet baca pisma na pod.
– Ako još na jednom pismu vidim ime ovog zlotvora sva ću pisma pobacati i nijedno nećeš dobiti – besni on.
Uvek sam bio ispred svog vremena!
E zato me sad ne interesiju komentari novokomponovanih „nacionalista“, kojima je to zanimanje a ne ubeđenje. „Nacionalista“ koji su zaslepljeni mržnjom ili tu mržnju propagiraju zarad ličnog interesa svojih političkih vođa.
Ljubav će, i mora, pobediti mržnju.
Ivan Kovačević