Brine nas to nekakvo sutra, koje će doći, hteli mi to ili ne.
Razmišljamo odavno od čega jednog dana početi. Makar tamo gde nam je ponešto i poznato. Tako jedino možemo isplivati. Baveći se svojom strukom i svojim problemima. Svi to dobro znamo, mada se neki prave da ne znaju.
Mnogo puta sam predlagao, jednom metlom da pometlamo prosvetare kojima nije mesto u školi, pa onda, oni koji ipak ostanu, drugom da pometlaju đake kojima, takođe, nije mesto u školi. Bez obzira koliko se to nekome ne sviđalo. Profesorima, đacima, roditeljima. Napravimo prvo red u svome dvorištu, predlog je koji nam je svima odvajkada dobro poznat i nikada valjano sproveden.
Ali kako to izvesti u zemlji u kojoj je Jadar planina, a 14. februar je, valjda, dan Hristovog rođenja. Veliki petak je takođe dan Hristovog rođenja, najtužniji dan u hrišćanstvu. Pratite malo televizije sa nacionalnom frekvencijom, geografija i istorija dobijaju sasvim nove dimenzije.
Prolazim neki dan pored svoje gimnazije. Devojčice sa cigaretom u ruci stoje ispred kapije, puše, bez imalo obzira prema bilo kome, a prolaznici ih obilaze kao da se ništa neobično ne dešava. Nekada je to mladim ljudima bilo nedopustivo, a za odrasle pušenje ulicom, naročito dame, pomalo i nekulturno. Ovim poslednjim ne stavljam dame u podređen, nego u privilegovan položaj.
„O tempora, o mores!“ „Čudnih li vremena, čudnih li običaja!“, Ciceronov je uzvik kojim izražava duboko nezadovoljstvo ponašanjem savremenika.
Da je to navedeno ponašanje barem jedino zlo. Neki učenici završnog, osmog razreda osnovne škole ne znaju još tečno ni da čitaju. Pet puta sto dvadeset računaju uz pomoć telefona, a šta je hipotenuza, a šta katete pravouglog trougla, guglaju. Pismene provere i domaće zadatke rade veoma uspešno, uz pomoć korisne veštačke inteligencije.
Što se tiče lakiranih noktiju i rupa na pantalonama, to je nedopustivo uplitanje u đačke slobode i prava. Niko ne razmišlja o porukama koje nam mladi svojom pojavnošću šalju. Naravno da se sa tim rupama na pantalonama neće pojaviti u nekom važnom i svečanom trenutku svojih života. Pa onda možda ne moraju ni u školi.
Ideja da su prava i obaveze uvek bili usko povezani, potpuno je deplasirana. Đaci, rekoh, dolaze u školu i kada i kako im se hoće, škola mnogima postaje mesto za dobar provod. Oni pravi, i đaci i profesori, izloženi su često čudnim pogledima, podsmehu, pa i kritici većine.
Iz škole ne bi smeo da izađe neko ko ne zna ni osnove posla za koji je školovan. Nikako da se u škole uvede osmočasovno radno vreme i nakon toga u škole dovedu najbolji. I iz njih izađu mnogo bolji đaci od ovih trenutno. Bio sam beskrajno iznenađen kada mi je u beogradskom javnom prevozu jedna devojčica ustala i ponudila da sednem.
I sa svim tim i još mnogo čime ćemo se probuditi tog dugo očekivanog “šestog oktobra”. Za to mnogo ne marimo, najvažnije je da osvojimo skupštinske stolice, gde se, ako nam ne bude odgovaralo, nećemo ni pojavljivati, ali poslaničkih plata i privilegija se nipošto nećemo odreći.
Izlazak opozicije u jednoj koloni nemoguć je zbog sujeta stranačkih lidera.
“Mora da je veliko uživanje biti na vlasti, kada je se toliko ljudi želi dočepati.” Fransoa Volter
To nas je već skupo koštalo. Takođe, političku stvarnost smo tako lepo zamutili da se više i ne zna ko su “dobri”, a ko “loši” momci. Mnogi su čudnim igrama ubačeni u tabore kojima nikada nisu i neće pripadati. Neko je ipak rekao da jesu, pa samim tim i jesu. Odlično, u prilog aktuelnoj vlasti. I tako, problema koliko ti volja.
Ipak, moramo ostati optimisti i dobre volje, nema nam druge. A one metle, sa početka priče, zatrebaće nam mnogima, i na mnogim mestima.