RIALITI SRBIJA
Evo prođe i sedmi vikend od kada građani i građanke zemlje Srbije izlaze na ulice Beograda i drugih (većih) gradova da u mirnoj, protestnoj, šetnji izraze svoj bunt protiv nasilja koje nas je sve zapljusnulo kao kiša koja lije celo proleće (neka se pripremi leto).
I tako, mladi i stari, „patriote“ i „građanisti“, na poslednja dva skupa u velikom broju i studenti, svi normalni ljudi govore u glas da im je dosta ovog mraka u kome živimo više od decenije i zato šetaju a zahtevi predočeni vlastima još na početku važe i dalje a to su: da se smene članovi REM-a, da rukovodstvo RTS-a podnese ostavku, kao i ministar policije Gašić i direktor BIA Vulin, da se oduzmu nacionalne frekvencije TV Pink i TV Hepi, da se po zakonu kazne tabloidi Informer, Alo, Kurir, dakle svi oni koji šire laži i nasilje u javnom prostoru, da prihvate svoju odgovornost za svoja (ne)dela i snose odgovarajuće konsekvence za iste, e to je ostalo bez odgovora upravo od strane odgovornih za ovo užasno stanje u društvu gde se svi davimo bez pojasa za spasavanje.
Probali su (tehnički) organizatori protesta – narodni poslanici iz tzv. dela zeleno-leve opozicije plus Narodna stranka da promenama maršruta šetnji održe ritam i masovnost protesta, govornici na bini su bili odlični, obični građani i poznate javne ličnosti, baš onako kako se kaže „glas naroda“, ali broj ljudi na protestima opada (ne drastično) u Beogradu dok se polako bude u drugim gradovima, tzv. provinciji, stidljivo ali izgleda uporno.
Ipak utisak je da je cela stvar počela da gubi zamah jer se, fudbalskim žargonom rečeno, i posle toliko vremena ne daju (zabijaju) golovi – igra na sredini terena je solidna, posed lopte takođe ali na semaforu je i dalje 0:0 što mnogo više odgovara protivničkoj ekipi SNS sa kapitenom Acom Srbinom na čelu jer oni imaju resurse, popularno rečeno „dužu klupu“ pa mogu mirno da čekaju produžetke ako zatreba i da onda reše utakmicu u svoju korist.
Zato ekipa koju čine građani i opozicione političke organizacije kao i aktivisti raznih pokreta tipa Kreni-promeni moraju da zaigraju mnogo odlučnije, sa više rizika, napadački pa šta bude.
Šetnja je lepa i korisna stvar, one prve dve šetnje koje su protekle u tišini zbog pijeteta prema žrtvama strašnih tragedija koje su se desile početkom maja i svog bola i tuge koju su svi dobri ljudi osetili bile su primer istinske empatije i dostojanstva ali kako je vreme prolazilo u prvi plan je počeo izbijati bes prema onima koji vladaju, donose ili ne donose odgovarajuće odluke, koji su nesposobni i zli i koji su nas sve doveli u ovu situaciju nemoći i beznađa. A promena ovoga što sada imamo na terenu mora da se menja iz korena.
I zato šetnja mora da postane marš! Kao što je Mahatma Gandi sa svojim narodom u Indiji nenasilnim marševima ostvario slobodu za svoju zemlju, kao što je istim takvim, upornim i nepokolebljivim, marševima Martin Luter King sa svojim pristalicama i svim časnim ljudima u Americi najavio pobedu nad segregacijom, rasizmom i neslobodom, tako i ovde i sada svi oni koji žele istinske promene u ovoj zemlji, koji su spremni da se bore za slobodu a protiv državno-naprednjačkog nasilja treba da marširaju hrabro i odlučno, čvrstim koracima, a ne da se kao curice sa cvetom u kosi šetkaju petkom i subotom kao na promenadi jer od toga, što bi u Bosni rekli, nema selameta (vajde).
Nepomenik na mestu predsednika Republike neće, očito je, odstupiti i neće dati nikog svog osim ako ne bude stvarno pritisnut masovnim, jasnim i glasnim, akcijama sa ulice koje, naravno, moraju biti u demokratskom duhu, pristojne i miroljubive ali odlučne i hrabre: ako se blokiraju mostovi, raskrsnice, autoputevi onda to mora da traje onoliko koliko bude potrebno da se postigne cilj, ako se napravi prsten oko najvažnijih državnih i medijskih institucija onda on ostaje (prisutni građani ostaju) dok se ne dobije odgovor na zahteve koji su zatraženi ili od tih institucija ili od Onog koji se za sve u ovoj zemlji pita i tako u sličnom stilu, stalno i stalno.
Ovako, ovi protesti u vidu šetnji jednom nedeljno mogu trajati, teoretski, godinama a da ne dobiju nikakav smislen epilog. To AV i želi i hoće i na tome predano radi – razvlači skupštinsku debatu o odgovornosti za nasilje koje se dogodilo i događa se u raznim oblicima iz dana u dan do u nedogled, neprestano se obraća preko svojih medija svojim podanicima, gnjavi ih i davi da slučajno ne bi počeli da misle svojom glavom umesto njegove, laže više nego inače, preti glumcima i svim slobodomislećim ljudima najstrašnije a u normalnim državama takav jedan bednik ne bi mogao mnogo boljima od sebe ni cipele da čisti, najavljuje za njega uvek spasonosne nameštene izbore i pravi frku oko Kosova uz sasluživanje Kurtija ne mareći za ljude koji tamo jedva preživljavaju, priterani uza zid i od Albanaca i od „svojih“ kriminalaca i od Matice koja ih brani tako da im neprijatelji i nisu potrebni, čekajući one već pomenute produžetke (možda i penale) sve obmanjujući i publiku i sudije i svoje saigrače a verovatno i samog sebe da On zna najbolje i da će na kraju sve biti dobro (za njega možda a za sve ostale kako im Bog da).
Iako mnogi njegovi politički protivnici misle da se uplašio, da je slab, da je izgubio svaku vezu sa realnošću, i da je skoro pa gotov (Gotov je !?) treba biti oprezan u takvim procenama jer On možda jeste lud ali nije glup i dalje je veoma, veoma, opasan protivnik. Ima saveznike na svim stranama, i na Istoku i na Zapadu. Ima uz sebe, još uvek, mnoge kriminalce i tajkune domaće i strane i veliki deo naroda koji je u ovih više od deset godina izložen visokonaponskoj propagandi, omađijan i začaran ružičastim i srećnim čarolijama (a i inače nije baš preterano pametan) i zato Njemu šetnje u ovakvom obliku kao do sada, bez obzira na broj ljudi koji šetaju, neće mnogo naškoditi.
I zato – marš! Za Srbiju bez nasilja. Za slobodu. ‘ajmo, ‘ajde, svi u napad!
Piše: Dragan Karalazić