Dragi moji,
koliko je, samo za nas, obične građane, težak život u Srbiji, najbolje osetimo kada odemo iz svoje zemlje, na letovanje, u posetu rodbini ili u običnu kupovinu. Velika većina svakodnevnih proizvoda za život je skuplja u našim radnjama, od onih u zemljama s kojima bi trebali da se poredimo, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji… Kako je to i zašto, kada se mnogi od tih artikala proizvode baš u našoj Srbiji, nejasno je i neobjašnjivo. I dok nas bombarduju i hvališu se da je plata u proseku oko 800 evra, (navodno preko 85.000 dinara!?) niko nas, ili retko kada, obaveštava šta se zapravo za taj novac može kupiti. Caka je, očigledno je, u previskoj vrednosti dinara kao valute, u odnosu na, recimo, evro. Moja penzija će, ukoliko poživim još 10 godina, a evro bude i dalje na koti 117, na kraju te 2033.g. iznositi oko 3.000 evra. Realno, za tu penziju, neću moći da živim, ako se ovako nastavi… zaključujem, majstori smo za opsene, za prevare, za svakojake marifetluke i fore koje prodajemo građanima, pa skoro svakog dana…
I dok leto polako odlazi, a jesen stiže u punom sjaju, predizborna kampanja traje u punom kapacitetu. Vlast, a naročito predsednik države, radi punom parom. Svakog dana se nešto otvara i narod okuplja u slavu naših vanvremenskih i planetarnih uspeha… Opozicija, u začaranom krugu, sama o sebi zabavljena, može samo da sanja dan kada će biti jedinstvena, složna i sa jednim realno jakim kandidatom, sposobnim da uđe u borbu za rušenje ove i uspostavljanje neke nove, drugačije vlasti i sistema vrednosti. Svako vidi da će to teško ići, praktično je u domenu fantastike, ali ono što meni lično ukazuje na opstanak ovih vlastodržalaca, iz reda naprednjaka i socijalista, jeste činjenica da svi ovi višemesčni protesti, (koje stvarno i realno vodi deo opozicije, stidljivo i bez ikakavog razloga iz duboke senke), nisu javno i eksplicitno podržani od ma kog moćnog stranog faktora… Evropska unija, i njene perjanice, ćute. Nema podrške od Nemačke, Francuske, Italije… a i Amerikanci se ne čuju, umukli i merkaju. To može samo da znači dve stvari. Prvo, da strani faktor nema poverenja u ovu današnju opoziciju, s jedne strane, odnosno da još imaju poverenja u sadašnju vlast, koju predvodi samo i jedino, jedan čovek, sa druge strane. Šta iza tog poverenja stoji, možemo samo da pretpostavljamo… ali da nečega ima, ima milion posto…
Šta običnom građaninu Srbije predstoji, teško je predvideti… Korupcija koja buja, neadekvatna kadrovska politika koja dovodi nestručne na najodgovornije i najdelikatnije pozicije, isključivo partijsko zapošljavanje, kriminal koji je bezmalo legalan, samo ako je kontrolisan i podstaknut zaštitom moćnika, ucenjeno i kompromitovano tužilaštvo, zakočeno sudstvo, medijska slika pretvorena u propagandu i Skupština koja je zapravo rijaliti. O Vladi i Ministrima, ne treba izgovoriti ili napisati nijednu jedinu reč… Postoji li ona uopšte?… Mrka kapa, zla prilika… A šta tek reći za galop od inflacije i sveprisutno opšte nasilje, koje buja… I u fudbalu smo među najgorima, logično…
Zato, teško nama… ne svima… nekima, ipak, itekako sve ide od ruke…
Sve Vas volim i pozdravljam.