Piše: Branislav Sekulović, advokat
Davno, baš davno, desilo se da sam imao jednu delikatnu deobu, praktično se ispostavilo da je to bilo, na kraju, kombinacija deobe i uređenja načina korišćenja.
Selo na obali Save, lepo seosko dvorište, divan prolećni dan, dva brata i majka, ne mogu da se dogovore da podele kućni plac i okućnicu, ali i zgrade koje koriste. Klasika, uobičajena kada se braća ne slažu, a tu je i „zla“ snaha, pa još i majka – svekrva.
Umesto sudije, divnog i izuzetnog kolege, sada pokojnog Radoslava Đurkovića, čiji je to inače bio referat, pošao sam sa sudijom koji ga je, ni sam sada ne znam zašto, tom prilikom menjao, očigledno nekom sprečenošću, mojim dragim kolegom Slobodanom Smiljanićem… koji je inače bio sudija za krivičnu materiju.
Došli smo u dvorište stranaka i odmah se videlo da je atmosfera zategnuta, neprijateljska i na ivici sukoba. Međutim, za divno čudo, nekako je nakon tog prvog talasa mržnje i neprijateljstva, sve krenulo kako treba… Zapisničarka je na stolu, koji se našao na „ničijoj zemlji“,kucala zapisnik, i u njemu se nekako našao sporazum o deobi i uređenju svega spornog među najbližim… Nađe se tu, ubrzo, i kafa i rakija, nazdravismo, a kako je već bilo vreme ručka, svi opušteni i sretni što se spor završio mirnim putem, dobismo i ručak. Domaća supa, kuvana govedina, ren, svinjsko pečenje, jer je čini mi se sutradan je bila porodična Slava, pa kolači, sitna mešnja… I tako, uz jelo, pravu gozbu, popi se i poneko pivo i otvoriše se deobari, te u jednom trenutku, poče onaj stariji, kojeg sam inače znao iz Doma JNA, kao čuvenog konobara, da priča i hvali strpljenje i taktičnost sudije, nazivajući ga „druže sudija, Rade Đurkoviću“… Samo što sam hteo da kažem, da to nije Radoslav Đurković, sudija vanparničnog odeljenja, inače smiren i strpljiv čovek, kad onaj drugi brat reče, da u sudu ima jedan sudija, koji je njemu sudio i osudio ga za neko krivično delo, ne mogu se setiti koje, i koga bi on, tog sudiju, tukao da ga negde sretne, ili vidi se sa njim, jer ga je osudio nevinog, pošto nije bio kriv…
Ja sam zastupao upravo tog brata, i bio sam u momentu preplašen zbog toga, što bi se sve moglo loše završiti, ako bi ovaj deobar u sudiji prepoznao onog svog „zlotvora“ koji se drznuo da ga osudi, ni krivog ni dužnog…
Shvativši opasnost, brzo sam izmislio da moram odmah da idem kući, da treba da idem po sina u obdanište ili nešto slično, te smo se nas troje, sudija, zapisničarka i ja pozdravili, kako je red, sa strankama, uzeli spise i pisaću mašinu i brzo posedali u moj maleni automobil.
Kada sam upalio motor i počeo da se krećem polako kroz dvorište, ka kapiji i seoskom putu, kroz spušten prozor na mojim vratima, uspeo sam da mom klijentu dobacim: “da li znaš kako se zove sudija koji Vam je danas sudio?“. On je odmah odgovorio da zna, da se sudija zove Rade Đurković… Nasmejao sam se i rekao mu, da to nije bio sudija Đurković, već sudija Smiljanić… Kako sam to rekao, nagazio sam po gasu i vrlo brzo zamakao iza kapije na šoderisani put… Što je sigurno, sigurno je…
Ovo moje sećanje, posvećujem mom dragom kolegi i učitelju, sudiji plemenitog kova, retkog čoveka koji je u šabačkom Opštinskom sudu, ali i uopšte, ostavio neizbrisiv trag… Radoslavu Radu Đurkoviću…
NASTAVIĆE SE…