Dragi moji,
šta običan čovek može da očekuje od ove predizborne kampanje, koja traje uveliko? Penzioneri su već dobili i potrošili, hvala Bogu, onih 20.000 dinara, koje su dobili od države (svi govore od predsednika)… omladinci do 29 godina su „ubili“ svojih 100 evra, i čekaju drugu, istu toliku ratu… Svi ostali su pod pritiskom, kao uostalom i penzioneri, ali i mladi, zvaćemo ih dobitnici… Sve nas pritiskaju svojim šarenim lažama, upakovanim u predizborne spotove i nastupe stranačkih lidera i njihovih „nestranačkih“ ljubimaca… Za to vreme, ne samo da nam dnevno nestaje 60-tak ljudi, nego nam godišnje nestaju celi gradovi, od više od 50.000 ljudi… Od lepote, odlaze da se ne vrate… Ne mare za ekonomskog tigra, za auto-puteve, najbrže vozove ikada, glamurozni Beograd na vodi, započeti metro, nacionalni stadion, Ovča/Borča kanalizaciju, i slične stvari…
U Srbiji neki odlično žive. Ne svi, naravno. Onih 250 poslanika žive odlično… Vlada i ceo glomazni aparat oko nje, takođe… Javna preduzeća su povlašćena, posebno za članove Naprednog konzorcijuma… Pa gradske i opštinske uprave… banke, osiguravajuća društva, sudovi i tužilaštva… policije, ove i one, vojska… Njima ni ova zagalopirana inflacija, koju svi prećutkuju, ne može da nanese neku veliku štetu… Svi ostali, ponajviše malopre pomenuti „dobitnici“ i naročito, oni mali i srednji nezavisni preduzetnici, obični radnici i službenici, grcaju, trpe kojekakve pritiske i ćute… Gazde velikih, stranih kompanija, nafatirani su do vrha, dobili od države ogromne subvencije po radniku, i mudro ćute, čekaju momenat da pokupe svoje mašine, i ono sirovine što ne utroše, i da kažu Srbiji ZBOGOM… Državne investicije, sve podržane skupim, arapskim i kineskim kreditima, rade nam opet strani izvođači i poneki domaći, pa je sve više Azerbejdžanaca, naročito Kineza, ali i Vijetnamaca… Kako će se to sa Kinezima, koji su najbrojniji, završiti, možemo da pretpostavimo… Oni se rađaju, ali ne umiru… barem tako izgleda… Prepun ih je Bor, Smederevo, Zrenjanin, deonice auto-puteva… ali i prestonica…
I dok mi ovde ratujemo oko izbornih lista, lagarija i mazanja očiju obećanjima koje ostaju šarene laže, Rusi su krenuli za Ukrajinu. Ne idu Volgom, Ladom i Zaporošcem, nego tenkovima, bornim kolima, raketnim sistemima, avionima, dronovima i ostalom sofisticiranom vojnom opremom… Krenuli su silovito. Putin je udario na „braću“, onako „bratski“, očekujući da će ovi za dan-dva istaći belu zastavu i predati se… Bojim se da ne bude ono Njegoševo, o tvrdom orahu i polomljenim zubima… I dok se „braća“ ubijaju, ovi sa zapada trljaju ruke… Jer rat nikome nije doneo dobro, pa neće ni ovaj… samo muku i razaranje…
U celoj ovoj gunguli, dobro je samo, da mi ostanemo po strani, i da se zadržimo na ovom našem unutrašnjem ratovanju, bilbordima, plakatima, analitičarima i između stranačkih vojnika… Samo da nam ne padne na pamet da se mašimo…. znate već… Ima ona, o Kokanu i kolu… Ne daj Bože… Razumete me…
Sve Vas volim i pozdravljam.
Kukuriku… kokoda…
