SOLIDARNOST, ZABORAVLjENA REČ MEĐU ŠABAČKIM NOVINARIMA
Pre dve nedelje bugarskoj novinarki su uručili otkaz jer je kritikovala kandidata za glavnog tužioca. Pet sati bugarski nacionalni radio nije emitovao ništa. Glasna tišina. Jer, nijedan kolega nije hteo da preuzme njen termin. Vraćena je na posao.
E, tako vam je to u Bugarskoj. Solidarnost.
Da, baš to – solidarnost. Reč koja je u Srbiji izgubila značenje i smisao.
Ali, da ne komplikujem i da se ne bavim „globalnom“ politikom jer treba prvo „počistiti“ u svojoj kući, Šapcu.
U tom „malom“, našem, gradu postoje brojni mediji: oni elektronski, najpopularniji, Radio televizija Šabac, Radio i televizija AS kao i takozvani KCN zapad. Zatim pisani, nedeljnici: „Glas Podrinja“, „Podrinske novine“ i „Sport u Podrinju“ (list koji se bavi isključivo sportskim temama tako da nije relevantan za temu ovog pisanija). Ima tu i nekoliko veb portala ali oni su, uglavno, sa neidentifikovanim vlasnicima (administratorima), i na njih se, takođe, ne bih osvrtao. Dakle, građani Šapca i regiona imaju sve preduslove da budu brzo, objektivno i kvalitetno informisani. A da li je to tako možete i sami da prosudite.
Šta za sobom ostavljamo?
Naravno, nama koji u ovom vremenu živimo i pratimo događanja verovatno je sve jasno. A, da li će bilo šta biti jasno nekom istraživaču koji će se, za nekih pedeset godina, baviti ovim vremenom, u potrazi za odgovorom kako je i gde nestao jedan narod, a kao ozbiljan izvor informacija koristiće medijske članke i izveštaje? Sumnjam i ne zavidim mu. Teško da će, na osnovu onoga što vidi ili pročita, moći da shvati da su ti mediji radili i izveštavali u istom mestu i u isto vreme.
Primitivci kolo vode
Necivilizovana i neprincipjelna politička borba, u kojoj većinu aktera čine primitivni i neobrazovani tipovi željni vlasti i lične materijalne koristi, uvukla je i bacila u svoj „krmeći brlog“ skoro sve medije u Srbiji.
Svesni značaja medija za ostvarivanje svojih sumanutih ambicija ali i činjenice da se vlasnici medija mogu potkupiti sa manje ili više „pomija“ današnji političari čine sve da medije stave pod svoju kontrolu i svoj interes. I, nažalost, to im uspeva.
Šabački mediji
A kako stanje u šabačkim medijima vide članovi Srpske napredne stranke najbolje ilustruje govor mlade plavušice, smirite se nije Anđelka, na 83. naprednjačkom protestu u Šapcu:
„…Svima nama je jasno da u Šapcu vlada najmračniji medijski mrak. Srpskoj naprednoj stranci je uskraćen prostor na tri medija dok u četvrtom moramo da platimo termin da bi smo građanima izneli našu stranu priče. I upravo su ovi zakupljeni termini veliki problem za Nebojšu Zelenovića. Ali i za njegove aktiviste. Sada su rekli da je zakupljivanje termina u suprotnosti sa zakonom. Na svaki način žele da nam uguše pravo da iskažemo šta mislimo o katastrofalnoj politici i ovoj pošasti koja nam se u Šapcu zapatila još pre dvadeset godina. Ali mi ne odustajemo i to njih najviše boli…“
A „razularena“ masa od oko, prosečno, tridesetak aktivista, većinom na silu i ucenu dovedena, kliče u transu i aplaudira.
Plitički pornić za široke narodne mase.
Sračunato stvaranje „medijskog mraka“
Ali, `ajde sad, i da malo razmislimo. Ko je, kada, kako i zašto u Srpskoj naprednoj stranci, doneo odluku da se baš na tom, jednom, mediju zakupe termini? Nisu li „šabački doktori“ odlukom da plaćaju prostor i izveštaje sa, takozvanih, konferencija za štampu samo tom mediju svesno i namerno eliminisali ostala tri medija. Jer, logično, ako se, od četiri medija u Šapcu, jednom plaća izveštavanje zašto bi ostala tri medija izveštavala džabe? Na sreću „šabačkih doktora“ malo ko od njihovih sledbenika i aktivista ima mozga da to shvati.
Prikrivanje sopstvene nesposobnosti
Dakle, priča je jednostavna. Bezidejni i nesposobni „šabački doktori“, zaklonjeni iza harizme Aleksandra Vučića, spas i opstanak u stranci ali i na političkoj sceni grada pronašli su u stvaranju lažne slike da u Šapcu vlada medijski mrak i da zbog toga oni nisu kadri da pobede na izborima.
Naravno teško je očekivati od većine članstva, simpatizera i koalicionih partnera da na ovakav, normalan i logičan, način razmišlja. Međutim, ima i onih koji su svesni ove činjenice ali oni su ucenjeni radnim mestom ili im je nešto drugo obećano pa su primorani da i dalje statiraju u porno spektaklu „šabačkih doktora“.
Grlice
Dobro, ali da se vratim na suštinu ove priče i reč sa početka ovog teksta – SOLIDARNOST.
Niko ne spori da vlasnik neke televizije, ili bilo kog drugog medija, može da proda prostor u svom mediju. Jer, „dok ima ovaca biće i vune“! Ali, on nema moralno pravo da uz taj termin „proda“ zaposlenu novinaku i natera je da u „zakupljenom terninu“ čita pitanja koja su zakupci tog termina doneli kako bi se stekla lažna slika o „objektivnom“ informisanju i pružila prilika da šizofreni plitičari, kao grlice, pogane svoj grad.
Međutim, ako je jedno od tih donetih pitanja vezano za novinare drugih medijskih kuća, dakle kolege, i ako se dozvoli da te političke grlice istovaraju svu svoju otrovnu pogan na njih dok nesrećna „voditeljka“ ćuti i crveni jer ne sme bilo šta da kaže, pa čak i u situaciji kada „medijski stručnjak“ kritikuje uređivačku politiku televizije na kojem je zakupio termin, onda je jasno da solidarnosti među šabačkim novinarima i medijima nema.
Ko je za to kriv? I kuda sve to vodi?
Urošević Marinko
Medijska perjanica šabačkog ogranka Srpske napredne stranke svakako je Urošević Marinko. I to mora da se kaže i da se zna. Naravno ja ne želim i neću da osporim pravo da slušaoci i gledaoci njegovih medija „znaju sve“ ni da to „znanje“ on naplaćuje već hoću da se osvrnem na onu ljudsku, moralnu, stranu ovog našeg, gorkog, poziva.
Kolegijalnost
I, tako, dok sam se ja borio, gde god sam mogao i kad god sam mogao, da pomognem (ovo samo on zna) Urošević Marinku i njegovim medijima on je na tim istim medijima dozvoljavao da nemoralni i loši ljudi za račun Srpske napredne stranke, za pare naravno, iznose neistine (vreme pokazalo) o meni, da me vređaju u pokušaju da diskredituju kako mene tako i moj rad ali i da unište instituciju staru skoro 115 godina, koju vodim, jer nisu mogli da je „osvoje“.
– Brate, odro sam ih. Moram od nečeg da živim – pravdao se Marinko.
I, nisam se ljutio. Ćutao sam. Ćutao sam i kad je Marinko dozvolio da „šabački doktori“ i nadrilekar vređaju i omalovažavaju „Podrinske“ pa i onda kada su mi neosnovano napadali porodicu. Međutim, to moje ćutanje i dobrotu naprednjaci su shvatili kao moju veliku slabost i nastavili su još crne i grđe, uz veliku Marinkovu pomoć, da napadaju i vređaju ali sada ne samo mene već i moje dete koje je, igrom slučaja, takođe novinar. Dakle koleginica.
A decu je teško „oprostiti“!
I tu priča o kolegijalnosti i solidarnosti dobija na punom značaju.
Negostoljubivi domaćin
Na svu sreću moja kćerka je pametna, obrazovana i jaka tako da joj neka pomoć od mene i nije potrebna. Jer kako je, na laži i vređanje, odgovorila svom bivšem profesoru, sa sumnjivom fakultetskom diplomom, ostaće zabeleženo kao svetao primer borbe jednog novinara za svoju profesiju i dostojanstvo. A da ta individua, dr Aleksandar Pajić, ima i malo časti, morala i dostojanstva danas bi svoju sramotu skrivao na Tasmaniji.
Međutim, mnogo drastičniji slučaj je, takođe, mladog novinara, Đorđa Mijailovića koga je, baš u „kući“ Urošević Marinka vređao i omalovažavao veliki šabački naprednjak, Vojislav Mijić, na zakupljenoj konferenciji za štampu, samo zato što se Đorđe „drznuo“ da mu postavi nekoliko pitanja van „protokola“. Vređao je Mijić, na toj famoznoj, zakupljenoj, konferenciji i ostale prisutne novinare. I pretio da će posle aprila 2020. godine, posle izbora, biti ukinuti i ugašeni. Ali u informativnim emisijama Televizije AS, toga dana, nije bilo ni jedne reči o prostačkim istupima, vređanjima i pretnjama „uvaženog“ šabačkog naprednjaka. Ni osuda tog čina. A sve se događalo u prostorijama televizije Urošević Marinka što navodi na pomisao da je i on saučesnik u svemu tome.
Novinari silni, gde ste, daste…
Čudnovato je da se povodom napada na mladog Đorđa Mijailovića, a i „Podrinske“, nije oglasio niko od „doajena“ šabačkog novinarstva, ni oni bivši, Steva Matić, ni ovi sadašnji, kao što su, recimo, Aleksandra Delić, Mioljub Mijušković, Mirjana Čvorić pa čak ni novinari Javnog servisa Srbije ili dopisnici brojnih tabloida kojima je ovo trebala da bude „zanimljiva“ tema. Začuđujuće je i to što u zaštitu Mijailovića nisu stale ni kolege sa njegove televizije, koja ga je i poslala na taj zadatak. Sramotna tišina koja daje „vetar u leđa“ šabačkom političkom ološu i potstiče ih da mogu da rade šta hoće stvarajući u javnosti lažnu sliku o medijskom mraku u Šapcu i svrstavajući medije na „njihove“ i „Zelenovićeve“. Jer sve što nije „njihovo“ onda je „Zelenovićevo“. Kakvi idioti!
„Prorežimski“ i „nezavisni“ novinari i mediji
Nedostatak novinarske solidarnosti, kao poslednje brane u ponižavanju profesije, je veliki problem našeg društva. Solidarnost bi trebala da koristi, pre svega, profesiji a ne pojedincima ili raznim grupama i tako je i treba posmatrati. Izdaja temeljnih načela struke u novinarstvu je u skladu sa erozijom čitave profesije. Nažalost solidarnost prema koleginicama i kolegama zavisi od ličnih interesa što je nedopustivo.
Tačno je da su mediji u Srbiji pod snažnim političkim, ekonomskim i pravnim pritiskom vlasti, i to već godinama, ali zato smo sami krivi. Podela na „prorežimske“ i „nezavisne“ novinare i medije samo dodatno komplikuje situaciju jer se u drugi plan stavlja profesionalnost i profesija.
Apelu na novinarsku solidarnost ističe vreme
Srbija ulazi u najmračniji i najneizvesniji period svog postojanja. Rascepkana, razjedinjena, okovana mržnjom i netolerancijom, sa urušenim institucijama, erozijom morala, kulture, obrazovanja, vaspitanja, sa strahom i sve vidljivijim elementima diktarure, na svim nivoima, čeka predstojeće izbore.
A kakav će rasplet biti u mnogome zavisi od medija, novinara i novinarske solidarnosti. Bilo kako bilo vreme nam ističe.
A breme odgovornosti je sve veće.
Ivan Kovačević