Pitanje koje postavlja sve veći broj građana
Eto, kažu, snašla nas je ona čuvena, najstrašnija, kletva: „Dabogda imao pa nemao“! A da je to tako, dobro upućeni kažu, može se videti na svakom koraku.
Nekad je Šabac bio primer Srbiji, pa i šire, u ekonomskom napretku ali i u demokratiji. Prethodna vlast, na čelu sa tadašnjim gradonačelnikom, Nebojšom Zelenovićem, uspostavila je takav sistem koji je uvažavao mišljenja i volju građana i davao im priliku da sami odlučuju o mnogo čemu. Pre svega o novcu.
U međuvremenu vlast u Šapcu se promenila, ne voljom građana već dobro poznatim zakulisnim radnjama, a sa promenom vlasti građanima je oduzeta prilika, ali i pravo, da o bilo čemu odlučuju.
Mnogi, međutim, smatraju da je to potpuno u redu i da se nova vlast ponaša potpuno logično. Jer, kako dopustiti da neko odlučuje o bilo čemu ako nije bio u stanju da prepozna i izabere vlast koja će ga uvažavati.
I, tako, u Šapcu su funkcije zauzeli oni „najpametniji“ pa je potpuno u redu da, kao takvi, sami i odlučuju o svemu. Pre svega o nama koji dokazano nismo baš nešto sposobni. Međutim, kako vreme odmiče građani sve više shvataju kakva ih je „politička nepogoda“ zadesila i da je sa novom vlašću počelo javno „pregrupisavanje“ građana na „podobne i poslušne“, koji mogu nečem da se nadaju i one druge, „nepodobne i neposlušne“ koji, nažalost, shvataju svu nesreću koja ih je snašla ali i da nemaju čemu dobrom da se nadaju.
Iako ovih drugih ima znatno više ne postoji način da se njihov glas čuje. Mediji su u „raljama“, da ne kažem „okupirani“ (ili bolje rečeno kupljeni), od strane koalicione vlasti pa javnost preko njih može da sazna smo ono što vlastodršci govore: „nikad više, nikad pre, nikad bolje, prvi put u istoriji…“
Ali, ako zanemarimo to u šta nas lokalni mediji ubeđuju i pogledamo život oko sebe vlastitim očima videćemo samo „bedu, čemer i jad“.
Ogroman gradski budžet, koji je posledica dobrog upravljanja u prethodnim vremenima, postao je „oruđe“ u rukama koalicione vlasti kojoj je jedini cilj očuvanje i opstanak na vlasti. Zato i ne čudi što se radi, i novac troši, jedino tamo gde se očekuje „glasačka podrška“ ali i tamo gde „finansijeri“ pobede na izborima imaju priliku da povrate svoj novac i da ga znatno uvećaju.
A kako „briga“ o svim građanima izgleda u praksi najbolje se može videti na prmeru meštana sela Bojića, tačnije Jankovića sokaka (mada ovakvih primera ima u svim selima) koji ne mogu, napokon, da dobiju svojih 500 metara asfaltiranog puta:
– U mom selu asfaltiraju puteve uglavno članovima Srpske napredne stranke. Ko je glasao naprednjake, ko je glasao predsednika države. A vidite naš put kako izgleda!? Obratio sam se predsedniku mesne zajednice da pitam za put, pošto ovim putem idu moja deca, komšijina deca, idu u školu, a imamo svega 500 metara da nam urade pošto su bili obećali. Međutim, predsednik Mesne zajednice mi kaže da sad ne može da se uradi ali i da sam ja bio „žuti“ pa kad dođu „žuti“ ponovo na vlast neka mi oni urade – kaže Dragan Janković, meštanin sela Bojić.
U Mesnoj zajednici imaju potpuno drugačije viđenje ovog problema. Kažu da su u toku radovi i asfaltiranje onih puteva koji su obećani da će se uraditi o trošku države još pre tri godine. A što se tiče puta u Jankovića mali on je, ove godine, predviđen da se pošljunči ali pre toga moraju se prokopati kanali koji bi sprečili da voda odnese šljunak sa puta kao što se to događalo do sada.
I šta ćemo sad?
Naravno da ovakvih priča i članaka ne bi bilo da vlast radi u interesu, kako govore, „svih“ građana. Da postoje jasni i tansparentni planovi koji bi se pravili u dogovoru sa svim zainteresovanim građanima. I, ono što je najvažnije, da se zna koliko urađeni radovi stvarno koštaju građane.
Ako se pažljivo pogledaju troškovi asfaltiranja, po metru, u Šapcu i mestima u okruženju može se uočiti da grad Šabac iste poslove plaća znatno više. Valjda zato što je „grad budućnosti“. Ali to nije tema za mene već Državnog revizora, Tužilaštvo, Policiju za privredni kriminal…
Ipak, najveća odgovornost je na samim građanima. Da prepoznaju pogubno delovanje trenutnih gradskih funkcionera (na svim nivoima) koji ih, isključivo zarad opstanka na vlasti, „kupuju“ delićem narodnog novca sabranog u Budžet ali i da se nadaju da će se, na političkoj sceni grada, uskoro pojaviti neka nova lica.
A dok se to ne dese o našem novcu i našim potrebama odlučivaće oni a ne mi. Pa kako nam bude!
Ivan Kovačević